Druga liga
Fudbal mi, kao i većini od vas, predstavlja veoma bitnu stvar u životu. Ovo je treće svetsko prvenstvo kome prisustvujem i mislim da mogu sebi da dam za pravo da napravim neka poređenja. Mundijal u Nemačkoj bez sumnje je najbolje organizovan od poslednja tri. Uslovi za rad bili su fantastični, transport besplatan za akreditovane novinare, o bezbednosti da i ne govorimo.
Upravo je bezbednosni aspekt Mundijala u Južnoj Africi i Brazilu bio i jeste pod posebnom lupom, ali stvari su manje-više protekle u redu. Ono što je obeležilo takmičenje u Južnoj Africi bez sumnje su vuvuzele, gol Milana Jovanovića Nemcima i prerana eliminacija Srbije posle poraza od Gane i Australije.
Brazil, srećom, nema vuvuzele, ali ovde svi pište i bubnjaju od jutra do mraka da se čovek navikne na buku, van stadiona ili na njemu. Ono što Brazil ima jeste ljubav prema fudbalu, prema igri. Nama je neshvatljivo takvo poimanje jer smo iz Evrope. Ovde se pravi fudbaleri veoma cene, a iznad svega se favorizuju fudbalski majstori u odnosu na evropski patent defanzivnog igrača. U to sam se uverio na utakmici drugog kola Svetskog prvenstva između dve evropske reprezentacije - Belgije i Rusije. Nakon što su odigrali bez golova na poluvremenu uz tek pokoju šansu, domaća publika nije reagovala.
Međutim, pošto je kvalitet igre još opao, a treneri Kapelo i Vilmots su igrali na nulu, veliki broj Brazilaca na tribinama počeo je da negoduje i zvižducima ispraća svaki loš potez. A bilo ih je napretek. Nedugo zatim, publika je počela nešto da skandira, nisam imao predstavu šta.
Kolega iz Brazila s kojim sam gledao utakmicu skrenuo mi je pažnju na reči koje dopiru s tribina. Glasile su - druga liga. Narod je glasno rekao šta misli o kvalitetu igre i da to nije nešto na šta su čekali od 1952. da bi gledali najbolje timove sveta u svojoj zemlji.
Ne smem ni da pomislim šta bi skandirali da im srpski timovi igraju na Marakani...