Usput prolazimo kroz Sinelandu, poslovni deo grada s fantastičnim oblakoderima, ali i monumentalnim zdanjima poput gradskog teatra
Drugi dan pauze na Marakani iskoristili smo da se prošetamo po centru Rio de Žaneira, u kojem smo i smešteni. Kad se kaže centar Rija, to vam je, poređenja radi, barem tri puta veće od poteza Slavija-Kalemegdan. Krenuli smo bez nekog plana, čisto da ubijemo vreme do utakmice Italija - Urugvaj. Deda, izvini, ali navijao sam za Uruse. Dok pišem ovaj tekst, utakmica još nije počela, ali svim srcem navijam da se u osmini finala na Marakani sastanu Južnoamerikanci - Kolumbija i Urugvaj.
Navijaju, brate, ljudi fenomenalno. Svi osim Brazilaca. Oni su druga priča, vole fudbal, majstore igre, a za navijanje ih baš briga. Pošto sam baždaren drugačije, uz dužno poštovanje domaćinu, priznajem da ne navijam za njih.Kad smo kod navijača, juče smo na Ipanemi sreli grupu Argentinaca iz Belgrana. Terao sam ih da mi otpevaju čuvenu navijačku - „Brazil, reci kakav je osećaj“.
Ako vam nije mrsko, pronađite pesmu na Jutjubu pod nazivom „Brasil, decime que se siente“. Argentinci u pesmi prozivaju Brazilce za pobedu na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, a završavaju je poznatom krilaticom „Maradona es mas grande que Pele“ (Maradona je veći od Pelea). Da se vratim na jutrošnju šetnju. Posle kafe u Lapi, jedinom mestu koje radi pre podne, i s ne baš prijatnim mirisom od prethodne noći, krenuli smo, pa gde stignemo. A stigli smo na Marinu da Gloriju, dve stanice metroa od nas.
Šetnja jednim od brojnih fantastičnih parkova pored mora, pa zaokret nazad ka hotelu. Usput prolazimo kroz Sinelandu, poslovni deo grada s fantastičnim oblakoderima, ali i monumentalnim zdanjima poput gradskog teatra. Stvarno smo se nauživali, jedva čekam sutrašnje prepodne, pre meča Francuska - Ekvador, da se opet švrćnemo. Odosmo da gledamo Italijane i Urugvajce i popijemo neki sok, stvarno su dobri. Cede voće pred tobom, ali o tome ćemo u nekoj drugoj priči. Bom dija.