Postoji pleme u Africi gde se datum rođenja deteta ne računa od dana kada je došlo na svet, niti od trenutka kada je začeto, već od dana kada je dete bilo misao u majčinom umu. I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi pod drvetom, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe.
I kad čuje pesmu tog deteta, vraća se muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začmu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi kada se dete rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali detetovu pesmu za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče detetovu pesmu. Ako dete padne, ili povredi koleno, neko će ga podići i otpevati mu je. Ili kada dete uradi nešto divno, ili prođe kroz obrede puberteta, ljudi u selu pevaju njegovu ili njenu pesmu.
Ako u bilo kom trenutku u toku njegovog života, osoba počini zločin ili neprihvatljiv društveni čin, pozovu je u centar sela i svi ljudi iz zajednice je okruže. Zatim joj pevaju njenu pesmu.
Pleme shvata da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju vlastitu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite nešto što bi povredilo nekog drugog.
Ne morate odrastati u afričkom plemenu koje će vam pevati vašu pesmu na svim važnim životnim prelazima, jer vas život podseća kada ste u skladu sa sobom, a kada niste. Kada se osećate dobro, to što radite je u skladu s vašom pesmom, a kada se osećate užasno, nije. Na kraju, svi ćemo prepoznati našu pesmu i pevaćemo je dobro.
Možda malo drhtite u ovom momentu, ali to se dešava i najboljim pevačima. Samo nastavite pevati i otkrićete put da se vratite kući.
(Magazin.ba / atma.hr)