Selektor košarkaške reprezentacije Srbije i legenda ovog sporta Aleksandar Sale Đorđević konačno je potvrdio i otkrio detalje priče o tome kako je kao „netalentovan“ igrač otpisan iz Crvene zvezde prešao u Partizan!
- Bio sam u Radničkom, ali klub više nije imao novca za mlade kategorije, pa su zatvorili sekciju. Mi smo dve godine, kada sam imao 14-15 godina, trenirali na Crvenom krstu, čak i zimi, svake noći sa dve trenerke na sebi - rekao je Đorđević za Mocartsport i nastavio:
- Tada sam sa ocem doneo odluku da s njim pređem u Crvenu zvezdu, u kojoj su tada odlučili da su na mojoj poziciji perspektivniji neki drugi igrači. Sada, iz ovog ugla, shvatam da je ideja ljudi koji su koordinirali mladim selekcijama Zvezde bila da izguraju dvojicu visokih i snažnih plejmejkera. Imali su mnogo malih plejmejkera, koji su sa loptom znali sve i igrali su sjajno.
Posle tri dana sam otišao u Partizan koji me je tražio. Već posle mesec dana počeo sam da se skidam za prvi tim, i to je cela istina.
Sale je ispričao i zanimljivu priču o tome kako se zaljubio u košarku.
- Listao sam sa šest-sedam godina neke stare foto-albume mog oca Bate. Na jednoj od crno-belih slika bio je on sa zavojima oko stopala, bos, na nekom turniru. Pao je bio sa „vespe“ u Beogradu, pa nije mogao da obuče patike, nego je igrao bos i proglašen je za najboljeg igrača turnira! Onda sam rekao da i ja hoću tako. Inače, Bata je u Radničkom nosio broj sedam, a mnogi ne znaju da je to bio i moj prvi broj, takođe u Radničkom - rekao je selektor Đorđević.
(A. V.)
Bez menadžera
IGRALI SMO ZA 100 MARAKA I POLOVAN AUTOMOBIL
Kako priča Đorđević, u vreme kada je on bio igrač, igralo se za sto maraka i polovan automobil.
- Za nas nisu radili menadžeri. U ono vreme dođeš kod predsednika kluba, sedneš, a on kaže: „Ja imam da ti dam ovoliko“. Ti onda kažeš: „Evo ruke, hvala i doviđenja“. Dobijali smo polovna kola, stančić i 100 maraka u džepu da imamo pristojno da živimo. Tada smo igrali košarku iz potpuno drugih pobuda, s drugačijim ambicijama, na drugim nivoima.