Sida je oboljenje novog doba koje od samog početka prate različite kontroverze. Najveća među njima se tiče prirode delovanja HI-virusa i mehanizma nastupanja i napredovanja same bolesti.
Ona je podelila naučni i medijski svet na dva velika tabora: mejnstrim ortodoksne medicine, institucionalno predstavljen Svetskom zdravstvenom organizacijom – i učenje koje osporava same temelje zvanične teorije, piše Dojče vele.
Situacija je slična onoj sa učenjem o svetskoj klimi: mejnstrim predstavlja većinu – kako na planu nauke, tako i u medijima. On ima na raspolaganju mnogo veći prostor i mnogo veću podršku u javnosti. S druge strane, opozicija nije ni malobrojna, ni nekompetentna. Čini je veliki broj zaslužnih naučnika, među kojima ima kako nobelovaca, tako i dobitnika drugih najviših priznanja iz medicine i biologije.
Srpski lekar Todor Jovanović, koji spada u najoštrije kritičare zvaničnog medicinskog establišmenta, proizveo je prirodni lek koji je bio toliko uspešan da mu je Ministarstvo zdravlja SAD početkom devedesetih godina stavilo na raspolaganje laboratoriju i svu potrebnu opremu u Votergejtu.
To samo pokazuje da mejnstrim i alternativna medicina često nisu tako suprotstavljeni polovi – doduše, samo dok alternativa svojom kritikom ne zadre dublje u funkcionisanje zdrastvenog sistema. A baš to karakteriše Jovanovića koji tvrdi da je zvanična priča o sidi "prevara“ koju je pratio na samom izvoru – on je imao svoju ordinaciju u Durbanu i sarađivao sa naučnim institutima Luj Paster (i timom Lika Montanjea), institutom Karolinska u Švedskoj, Medicinskim fakultetom u Londonu itd. Izučavanjem side se bavi od samog početka njenog postojanja.
Posebno skandalozan za medicinski establišment jeste stav opozicije prema kojem se HIV ne prenosi seksualnim odnosom. Jovanović prenosi da je za vreme svog rada u Južnoj Africi imao priliku da pregleda stotine prostitutki među kojima su neke imale seksualni odnos bez zaštite sa više od 1.000 muškaraca – i da nijedna nije bila pozitivno testirana na retrovirus.
S druge strane, naučnica Julijane Zaher piše da je 1987. po nalogu nemačke vlade radila na studiji sprovedenoj na zatvorenicima – zbog pretpostavke da tamo ima dosta obolelih usled homoseksualnog polnog opštenja i višestrukog korišćenja špriceva za drogu. Studija je trebalo da traje 10 godina, ali je prekinuta posle dve i po godine jer nije pronađena nijedna zaražena osoba. To, međutim, mediji nisu preneli – "nije se uklapalo u koncept“.
Ista autorka se poziva i na studiju sprovedenu u Kaliforniji koja je počela takođe 1987. Tamo su tokom 10 godina praćena 442 takozvana diskordantna para (jedan partner je HIV-pozitivan a jedan HIV-negativan). Partneri su imali polne odnose kako za zaštitom, tako i bez nje. U Američkom žurnalu za epidemiologiju je 1997. objavljen rezultat tog proučavanja: nije bilo prenošenja virusa. Na to ukazuju i drugi radovi, među kojima i „Inficiranje HIV-om u subsaharskoj Africi nije objašnjeno seksualnom ili vertikalnom transmisijom“ objavljen 2002 (autori: Giselkvist/ Roterberg/ Poterat/ Druker).
(Dw.de)