U Srbiji niko ne može da živi samo od pisanja. U pozorištu sam dobro ispekao zanat dinamičnog pripovedača, ali mi ipak najviše prija uloga pisca
Dobitnik Oktobarske nagrade Grada Beograda za knjigu drama „Argivski incident“ Miomir Petrović ponosno može da istakne da je njegov dvanaesti roman „Miris mraka“ nedavno doživeo svoje treće izdanje. Predstavljen je kao istorijski delo, porodična priča ili čak psihološka drama sa elementima fantastike.
Šta vas je inspirisalo da pišete o bogatoj prošlosti Dorćola? - Verovatno spadam u red onih koji smatraju da pisac čitav svoj život piše jedan isti roman, da, zapravo, pripoveda jednu istu priču. Samim tim, mogao bih da kažem i za sebe kao pisca da je reč o sličnoj matrici. Pisac se, poput alhemičara, uvek vraća starim elementima ali novim jedinjenjima i neprestano eksperimentiše u određenom poetskom polju. Otuda u „Mirisu mraka“ Dorćol nije neka posebna, intimna i lična fascinacija iz koje je proizašla potreba za stvaranjem romana. Osim činjenice da živim na Dorćolu, ta padina u centru jednog istorijski turbulentnog grada za mene je metafora susreta i sukoba civilizacija.
Vi ste dramaturg, pisac, profesor. Koja uloga vam najviše prija? - Svakako uloga pisca. U pozorištu sam ispekao zanat pripovedanja koje treba da bude dinamično, uzbudljivo, da drži pažnju, ali teatar nije moja izražajna krvna grupa kao pisca. Prija mi, naravno, i uloga pedagoga u onom smislu u kome je moguće strastveno i nadahnuto prenositi studentima sopstvenu fascinaciju umetnošću, čarolijom stvaranja.
Može li u Srbiji da se živi od pisanja? - Naravno da ne može. Zbog toga svako od nas ima i neku rezervnu profesiju. Država zaista ništa ne mora da učini da bi popravila užasan, ponižavajući status umetnika. Ona to pak mora učiniti zbog svojih građana, da bi oni živeli manje ponižavajuće, kao građani. Atak na umetnike je atak na stanovnike ove države. A umetnici će se već i sami snaći.
Koliko su mladi zainteresovani za pisanje? - Naravno da ima zainteresovanih. Nisu, znate, u doba renesanse svi hodali omađijani ulicama i sastavljali sonete. Samo retki. Tako je i danas - dovoljan je samo jedan par zainteresovanih očiju da vas ohrabri u ideji da nakon ovog vulgarnog, egoističnog vremena, vremena podsmeha, intrige, neprekidnog laganja, estradizovanog vremena postoji nešto časnije i bolje.