Istaknuti predstavnik afričkog zvuka kod nas Raul Alberto Dijas priča o prvom susretu s Beogradom i otkriva zašto ostatak života želi da provede u Srbiji, piše Lisa.rs
Rođen u maloj zapadnoafričkoj državi Gvineji Bisao, pevač i muzičar Raul Alberto Dijas došao je u Beograd davne 1982. godine kao stipendista na Prirodno-matematičkom fakultetu i odmah ga zavoleo. Posle bezuspešnog pokušaja da diplomira hemiju posvetio se muzici, za koju kaže da je njegov istinski poziv. Danas je poznat kao glavni vokal grupe So Sabi, koja promoviše afričke korene pevajući na maternjem, kreolskom jeziku.
Pošto njegova zemlja nije imala univerzitet, svako ko bi završio srednju školu konkurisao bi za stipendiju u nekoj od zemalja s kojima je postojala međudržavna akademska saradnja.
"Nismo mogli da biramo državu, išli smo tamo gde bi nas poslali. Imao sam sreću da me pošalju u Jugoslaviju, koja je tada kao lider nesvrstanih bila vrlo poželjna destinacija. U ono vreme Jugoslavija je bila ono što je Amerika sada, zemlja prosperiteta i nade. Zvanično je dolazilo najmanje hiljadu studenta svake godine, ali bilo ih je i više. Upisao sam hemiju jer je u mojoj zemlji postojala potreba za takvim kadrom. Iako sam studije priveo kraju, nažalost, fakultet nisam završio. Moje akademsko napredovanje je usporila činjenica da ne mogu da se vratim u Gvineju i tamo primenjujem znanje zbog političke situacije. Polako sam gubio želju i volju, ali iz ove perspektive nije mi žao jer sam se pronašao u muzici, iskren je Alberto.
Iako nije znao ni reč srpskog kada je stigao, simpatični Dijaz danas sjajno priča naš jezik, mada veruje da padeže neće savladati do kraja života. U razgovoru se priseća i dana kada je pre više od trideset godina prvi put kročio na beogradski asfalt.
"Smeštili smo se u hotelu Astorija. Bio je novembar i u pet popodne je pao mrak. Kod nas u Africi, kada padne mrak a Mesec nije pun da ljudi vide jedni druge, to znači da je vreme za spavanje. Tako smo mi prvog dana u pet sati bili u krevetu. Već sledećeg dana sam šetao Beogradom koji je na mene ostavio sjajan utisak. Sećam se da mi je tada izgledao ogroman i da sam mislio da nikada neću upoznati sve delove grada. Verujem da smo i mi bila atrakcija Beograđanima jer je u Srbiji tada bilo vrlo malo ljudi s tamnijom bojom kože. Tada su me češće zaustavljali na ulici, pitali odakle dolazim, šta radim… Danas više nije tako", tvrdi naš sagovornik.
U Gvineji je dozvoljena poligamija, ali Alberto nikada nije poželeo da živi u poligamoj porodici. Za razliku od svog oca koji je imao nekoliko žena i osmoro dece, on je odlučio da ima samo jednu ženu. Oženio je Mariju s kojom ima ćerkicu Idu Katarinu.
"Imam tu sreću da sam našao divnu ženu koja mi rodila prelepu ćerku. I savršeno sam srećan u takvoj vezi. Vaspitavaću svoje dete da bude dobar i pravedan čovek. Da ne odvaja ljude zbog boje kože, izgleda, društvenog statusa. Voleo bih da bude uvek na strani istine, da poštuje svakog čoveka i da nikome ne učini zlo. Verujem da postoje samo dobri i loši ljudi, želim da je naučim da ih razlikuje. Naravno, trudiću se da sazna i svoje korene. Za sada je upoznala moju porodicu samo putem skajpa. Planiramo da dogodine otputujemo u Portugal, gde sada živi najveći deo moje porodice, da se vidimo. Što se jezika tiče, ona govori srpski i još uvek ne pokazuje želju da nauči portugalski", objašnjava naš sagovornik.
"Muziku koju pravim ljudi u Srbiji su sjajno prihvatili. Inače, muzikom sam počeo da se bavim kada mi je ostalo nekoliko ispita do kraja studija. Verovatno je to još jedan razlog što nisam završio fakultet! Naišao sam na dobru reakciju ljudi ovde na to što radim, prijalo mi je i prosto sam se pronašao u muzici", priča Alberto.
"Osim boje kože, jako smo slični. I jedni i drugi smo temperamentni, svojeglavi, ali i otvoreni prema drugima, gostoprimljivi, volimo veselje, žurke, svađe... Verovatno sam se tako lako utopio u ovu sredinu zato što ne osećam drastičnu razliku. Jedini problem bila mi je klima! Nikako da se prilagodim na zimu, ali pošto ništa ne mogu da promenim, ćutim i trpim", kaže Alberto.