BEOGRAD - Ljudi ga pamte po životinjama, a direktor beogradskog Zoološkog vrta Vukosav-Vuk Bojović, koji je preminuo rano jutros, u intervjuu za Glas javnosti iz oktobra 2006. godine, izjavio kako je radio mnogo stvari, pričao čega se plaši, šta mrzi i kako strahuje da će na "onaj svet" otići gladan i žedan vajanja.
- Po obrazovanju sam vajar, mada sam oduvek potajno hteo da budem ovo što jesam. Na Durmitoru nisam imao mnogo uzora, možda samo nekoliko seljaka koje sam video i slušao njihove priče, ali kao dete sam došao u Beograd i video ovaj Zoološki vrt. Odmah sam počeo da projektujem zoološke vrtove. Tamo u zavičaju bio sam odsečen od sveta. U svojoj mašti stvarao sam od voluharica - lavove, od guštera krokodile, od ptičica neke orlove, i tako postizao da mi nikad u životu ne bude dosadno.
- Mrzim strašno i plašim se ljudi koji naglo odrastu. Volim ljude koji su infantilni, ali u pozitivnom smislu, one ljude kao Petar Pan, koji nikada ne odrastu. Ja sam jedan od takvih. I sve ovo što ja radim, u stvari je igra, kao kad sam bio dete, kad sam pravio prve vrtove, samo što sad, umesto na mikro planu, radim na nekoliko hektara. Šteta što nisam imao jedno bar 50 hektara... - naveo je tada Bojović.
Živi čudnim ritmom - ustaje mnogo rano, oko pola pet i dolazi na posao pre šest. Ostaje dok ne padne s nogu.
- Živim kao Gandi, jedem jednom dnevno, pogledam neki dnevnik, zaspim još u fotelji, onda se prebacim u krevet i spavam vrlo rano za razliku od proseka nacije koja leže u tri po ponoći, a spava do jedan po podne. Ja remetim takav tok, jer sam tako vaspitavan, da je dan za rad, a noć za odmor.
Izabran je za počasnog građanina Jagodine, a to nijedne novine, žalio se tada, nisu objavile.
- Informativni embargo nikada nije bio drastičan kao sada. Sa Draganom Markovićem Palmom napravio sam sjajan zoološki vrt koji će mnogo povećati turističku ponudu grada. Izabran sam u Društvo srpskih domaćina, za prvog potpredsednika društva, koje okuplja najuspešnije ljude u Srbiji - naveo je tada za Glas javnosti direktor Zoo vrta.
Dodaje da od države nikada nije dobio atelje, iako je tražio da mu izdaju neki poslovni prostor, ali su mu odgovorili da je to teško.
- Mogao je Grad da mi da se bavim time, da ne odem na onaj svet gladan i žedan vajanja. Napravio sam 26 javnih spomenika. Bistu Draganu Kovačeviću uradio sam po želji rodbine i škole za decu oštećenog vida u Cetinjskoj ulici. Bista je još tamo, bila je to moja labudova pesma, jedno od mojih poslednjih dela. Bio sam figurativac, nisam se bavio apstraktnom umetnošću - zaključio je tada Vuk.