PETAR BOŽOVIĆ: Stid je nestao kao vrednost čoveka!
Glumac Petar Božović kaže da su se takozvane intelektualne elite povukle i da ćute iz nekih svojih razloga, a da "budale i fukare" progovaraju.
"Serija "Daleko je Holivud" okupila je glumačke veličine, a u stvari je jedan vid preživljavanja filmskih radnika - radili smo bez dnevnica i honorara, snimali smo tokom leta u Kikindi za smeštaj i hranu, dok su oni koji sede u Skupštini, i koji su bez ikakvih partijskih nesuglasica odlučili da za kulturu izdvoje nula koma nula šest dinara, birali destinacije za letovanje", kaže glumac Petar Božović za Novosti, koga ćemo u seriji "Daleko je Holivud" gledati oko Nove godine, ukoliko je neka televizija bude otkupila za prikazivanje.
Filmovi koji su dobili visoke nagrade na festivalima u inostranstvu, kao što su "Smrt čoveka na Balkanu" ili venecijanski pobednik "Ničije dete", takođe su nastali zahvaljujući "dobrovoljnom radu" umetnika. Da li ovaj način rada možda ima i svoju drugu stranu?
"Naravno da ima, jer pokazuje da neki ljudi neće da se pomire sa ovakvom situacijom u kulturi, da imaju inicijativu i da žele da napreduju. Mene je rad na seriji "Daleko je Holivud" podsetio na neka davna vremena, kada smo bili plaćeni od filmskih preduzeća, i kada smo razmišljali samo o tome da što bolje uradimo svoj posao. Ne bi, međutim, trebalo navikavati državu i javnost na "dobrovoljni rad" tipa - napravite vi sve sami, a mi ćemo videti da li ćemo vam dati neke pare. Problem je, međutim, u nama samima, ne u, recimo, strankama, jer mi smo ravnodušno dozvolili da se u kulturi dešavaju strašne stvari, od sudbine muzeja pa nadalje. Koja je kulturna grupacija javno ustala protiv toga? Ovde je kulturno javno mnjenje u nesvesti, iako u svim oblastima kulture imamo impozantna imena. Valja se brdo, ali baš me briga, još nije došlo blizu moje kuće, tako oni razmišljaju, i već je sramotno da treba stalno podsećati da za umetnike i lekare nema političke partije.
Da li nam je danas potrebna emancipacija od politike?
"Mi bez politike više ne možemo, ni i u smislu nekakvog avanzovanja, ni u smislu dokoličarskog bavljenje politikom u ovoj jadnoj svakidašnjici koju živimo. Eto, neki naši ljudi, zajedno sa kraljicom Elizabetom Drugom, pokazali su ovih dana veliku brigu oko toga šta će biti sa Velikom Britanijom ako Škoti na referendumu izglasaju osamostaljenje. Saosećanje sa imperijom koja i dan-danas svojom politikom truje po svetu, a onda taj isti svet navodi da plače što je Škotska pokušala da se odvoji, verovatno potiče od toga što ovi naši ljudi još ne znaju da nam je deo zemlje okupiran i oduzet na silu, i neko bi to stvarno trebalo da im dojavi."
U crnohumornoj priči "Daleko je Holivud", koja govori o pozorištu u provinciji koje se bori protiv odluke vlasti da ga "ugasi", igrate "dobrog anđela" teatra. Koliko vas još vodi taj dobri duh?
"Što sam stariji taj dobri duh se samo pojačava. Odjednom sam možda postao grozni konzervativac boreći se za instituciju i dostojanstvo svog posla. Jer, radio sam celog života, a kao da sam završio u "narodnoj kuhinji" i na socijali, i tu neću umreti zahvaljujući nekim dobrotvorima a ne institucijama koje se bave ljudima. Takva je situacija, trpimo udarce tranzicije, ekonomije, neoliberalističkog čuda koje doživljava ceo svet, ali je to kod nas još drastičnije."
Kriva je ekonomska kriza...
"Nije najvažnija ekonomska kriza, navikli smo mi da živimo i sa sto dinara i sa sto hiljada, i sa suvim hlebom i mašću, znali smo i "stići i uteći, i na strašno mjestu postojati", ali su naš duhovni razvoj i moral danas u katastrofalnom stanju. Živimo od danas do sutra, kako žive beskućne porodice a ne država koja pledira na ozbiljnost, porušili smo sve sisteme vrednosti, gotovo niko se ničega ne stidi. Stid je nestao kao karakteristika i vrednost čoveka. A ima li ičega strašnijeg od ljudi koji zarad ličnog interesa mogu sve da urade i da ih nije sramota?! Nećemo mi ostati gladni, baš bi me bilo briga da ponovo jedem mast i hleba, ali želim da imam čemu da se nadam, da budem čovek od duha."
U čemu, suštinski, vidite naš problem?
"U tome što smo prestali da volimo, da volimo okruženje, uključujući i ljude. Vrlo precizno kažem - uključujući i ljude. Čovek koji ima ljubavi u sebi on voli i ove parkove, drveće, ne seče platane kao što rade neki današnji tajkuni zato što baš tu žele da podignu svoju kućerinu. Zašto tim tajkunima nije, recimo, palo na pamet da naprave zgradu za srpsku operu? Zašto nisu kao Kolarac, ili Sava Popović Tekelija, ili Sima Andrejević Iguman, ili kapetan Miša Anastasijević i razni drugi zadužbinari napravili nešto što će kao vrednost ostaviti svom narodu. Tradicija zadužbinarstva u Srbiji nije prekidana ni u vreme pet stotina godina turske vladavine, a danas je više nema.