Pojedini trgovci toliko su voleli svoj narod da su mu po smrti ostavljali ogromna imanja
1. Srbin iz Arada je sav svoj novac i imanje ostavio Zadužbini Tekelijanum za obrazovanje mladih sunarodnika
Sava Tekelija je rođen 1761. u Aradu, u to vreme u Austrougarskoj, a danas u Rumuniji, u čuvenoj vojničkoj i plemićkoj porodici Popović. Gimnaziju je učio u Budimu, a studirao u Beču i Pešti, gde je sa 25 godina postao prvi Srbin doktor prava.
Rad u upravi
Karijeru je počeo u državnoj upravi i brzo se afirmisao kao jedan od najistaknutijih političkih vođa Srba. Bio je i uspešan poslovni čovek, umnožavao je svoj imetak i dodavao nove posede porodičnim spahilucima, koji su bili sastavni deo njegove plemićke titule. Kao pristalica Dositeja Obradovića, s kojim se poznavao i dopisivao, rano je došao do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti. I pre osnivanja svoje zadužbine davao je znatne svote za školovanje srpske omladine i podizanje inteligencije u svome narodu.
Umro je 1842. godine u Pešti. Grob mu se nalazi u Crkvi Svetog Nikole u Aradu, koju je podigao njegov pradeda.
Ostavši bez naslednika, Tekelija je pred kraj života odlučio da u Pešti osnuje Zadužbinu Tekelijanum, želeći da stvori centar srpskog kulturnog života. Najveći deo bogatstva hteo je da usmeri na školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za sveštenički poziv i za visokoškolske studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni stalež svoga naroda.
Godine 1838. Matici srpskoj u Pešti poklonio je kuću da u njoj otvori đački dom. U fond svoje zadužbine uneće kasnije još i 150.000 forinti gotovine, devet kuća u Aradu, još jednu zgradu u Pešti, te 28 jutara zemlje. Osim ovog, nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Poklonio joj je i svoju ličnu biblioteku, tako da je Biblioteka Matice srpske postala jedna od najstarijih i najznačajnijih biblioteka kod Srba.
Obnova zadužbine
Od 1838. do 1914. godine Tekelijanum je odškolovao 346 pitomaca. Za srpski narod to je bio impozantan broj intelektualaca, koji su mnogo doprineli kulturi svoga naroda. Između dva svetska rata, ekonomske krize i inflacija umanjile su vrednost imovine Zadužbine, pa je i broj pitomaca bio manji.
Godine 1952. zgrada je nacionalizovana, Zadužbina je privremeno prestala da postoji. U naše dane, 1996. godine, mađarska državna vlast donela je odluku da u procesu denacionalizacije vrati polovinu zgrade Budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Taj gest dobre volje omogućio je obnovu Zadužbine Save Tekelije i dao nadu da će se Tekelijanum u dogledno vreme vratiti svojoj plemenitoj ulozi jednog od značajnih duhovnih središta srpskog naroda.
2. Ilija Milosavljević Kolarac
Novac od trgovine ulagao je u knjige, za svaku je davao po 100 dukata, a zahvaljujućinjemu, prvi put je na srpski preveden „Grof Monte Kristo“
Ilija Milosavljević rođen je na samom početku 19. veka, 1800. u selu Kolari pored Smedereva. Kao dečak, šegrtuje u više trgovinskih radnji, ali najduže ostaje kod Milutina Radovanovića, tada najpoznatijeg beogradskog trgovca. Pošto se 1827. oženio njegovom ćerkom, otvorio je na Dorćolu svoju radnju. Vredno radi i uskoro kupuje kuću na današnjem Studentskom trgu.
Sukobi s knezom
Zbog sukoba s knezom Milošem, koji mu je zaplenio kuću sa dućanom, prelazi u Pančevo i počinje iz početka. Trguje svinjama i žitom i uskoro postaje čuven duž Dunava i Save, kojima plove brodovi s njegovim teretom. Iako nije imao dece, brzo je postao svestan važnosti obrazovanja mladih naraštaja. Zato Kolarac počinje da potpomaže izdavanje knjiga. Zahvaljujući njemu, prvi put na srpski jezik preveden je roman „Grof Monte Kristo“.
Kad mu 1855. godine žena umre, vraća se u Beogradu, gde je nastavio da se bavi trgovinom. Trgovao je solju, nabavljao državi šalitru, koja je bila neophodan sastojak za pravljenje baruta, a ulagao je i u neke rudnike. I dalje pomaže književnike: od 1861. svake godine je davao po 100 dukata za štampanje knjiga koje je birao odbor sastavljen od najuglednijih intelektualaca.
Godine 1877. godine sačinio je testament, u kom, između ostalog, stoji: „Sve svoje imanje zaveštavam na korist moga naroda“, ali je te godine optužen za veleizdaju i upućen na preki vojni sud!
Imao je 78 godina kad je sproveden u požarevačku kaznionicu. Pomilovan je nekoliko meseci kasnije, ali je iz zatvora izašao slomljen. Umro je u oktobru 1878. u svojoj kući na Pozorišnom trgu u Beogradu.
Testament
Testamentom je ostavio 10.000 dukata postojećem fondu za izdavanje knjiga, ali ne samo Srba „iz današnje kneževine nego dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom“. Ostatak imovine namenio je podizanju srpskog univerziteta. Zamislio ga je kao ustanovu „koja bi držala sredinu između državnih i narodnih univerziteta“. S prvima bi imali sličnosti uređenje, sistematska predavanja, naročiti kursevi za vežbanje, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a s onim drugima, što bi predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku.
Tokom vremena i ratova na prostoru Srbije i Zadužbina Ilije Kolarca i njeni fondovi trpeli su razne uticaje, rušenja, eksproprijaciju. Ipak, 1. aprila 1992. godine vraćen joj je položaj zadužbine. Delovanje Zadužbine Ilije M. Kolarca, to jest Kolarčevog narodnog univerziteta u Vasinoj ulici u Beogradu, traje već više od 125 godina.
Pezime uzeo po bratu... Sima Igumanov
3. Sima Andrejević Igumanov
Vešt trgovac koji se obogatio prodajom burmuta, duvana i pijavica posle smrti sina Manojla je „usinio svu omladinu svog kraja“
Sima Andrejević Igumanov rođen je u Prizrenu 1804. godine, baš kad je Karađorđe digao Srbe na ustanak. Njegov otac Andrej, vrlo bogat čovek i veliki patriota, nabavljajući oružje za ustanike materijalno je sasvim propao, ostavivši četiri sina bez ičega.
Sposoban
Najmlađi, Sima odrastao je u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije, koji se još kao vrlo mlad zamonašio, bio iguman. Sima je u manastiru naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali „Sima Igumanov“, i zvanično je uzeo to prezime. Čitav život ostaće vezan za manastir Svetog Marka, i pomagaće ga, a u testamentu je ostavio nalog da bude sahranjen kraj crkve.
Sima je učio zanat u prizrenskoj fabrici burmuta, duvana koji se šmrkao, i vrlo brzo je postao ortak vlasnika. Kad Turci ovu fabriku sruše, odlazi u Makedoniju, gde od tamošnjeg paše uzima u zakup bare i jezera kod Bitolja da bi otpočeo trgovinu pijavicama. Skupljao ih je i prevozio do Beograda, gde ih je preuzimao neki Francuz i distribuirao po čitavoj Evropi. Obogatio se preradom duvana i trgovinom njime, prvo u Carigradu, a zatim i u Rusiji, u Odesi i Kijevu, pa u Beogradu. Umro je 1883. godine.
Živeći asketski i sav predan Bogu, darivao je crkve, manastire, sirotišta, škole, domove učenika, pevačka društva, ali pomagao i bolesne i nemoćne, stipendirao učenike. U tuzi za sinom Manojlom, koji je umro 1865. godine, Sima Igumanov je „usinio svu omladinu svog kraja“. Osnovao je zadužbinu i zaveštao joj sva dobra koja je dugogodišnjim radom i štednjom stvorio. Tako će Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca postati jedna od najplodonosnijih ustanova te vrste u srpskom narodu. Testamentom je odredio da Zadužbinom uvek upravlja patrijarh SPC. Godine 1871. osnovao je i Pravoslavnu srpsku bogosloviju u Prizrenu, a malo se zna da je ovde odškolovano više učitelja nego sveštenika.
Novi život fonda
Zadužbina je imala sedište u Beogradu, odakle je njen odbor preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu akciju u Staroj Srbiji i Makedoniji - od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U trenutku stvaranja Zadužbine njena sredstva iznosila su šest miliona dinara. Zaslugom patrijarha Pavla Zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje palate na Terazijama izgrađene 1938. godine.
Igumanov je testamentom odredio da Zadužbinom uvek upravlja patrijarh SPC. Godine 1871. osnovao je i Pravoslavnu srpsku bogosloviju u Prizrenu, a malo se zna da je ovde odškolovano više učitelja nego sveštenika
4. Ðoka Vlajković
Oficir ruske i srpske vojske od penzija je stekao imanje vredno pet miliona dinara iostavio ga „na prosvetne svrhe“
Ne zna se ni mesto (negde u Vojvodini ili Beograd), ni tačan datum rođenja (godina je 1831) Ðoke Vlajkovića. Rano ostaje bez oca, već 1839, a majka mu umire kad je imao četrnaest godina. Tada stupa u srpsku vojsku, koja ga šalje u vojnu školu u Rusiji. Dve godine kasnije on je već potporučnik - ali u austrijskoj armiji!
Osveta Kosova
Za vreme mađarske bune 1848. pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu. Odlikovan je za hrabrost pokazanu u odbrani Srbobrana. Imao je 17 godina.
Odlazi u Rusiju, da vojuje u Krimskom ratu. Tamo je teško ranjen, pa se u Srbiju vraća kao penzionisani kapetan ruske carske vojske, bez noge.
Zaokupljen idejom oslobađanja srpskog naroda od Turaka, on putuje po Srbiji i Crnoj Gori i propagira „osvetu Kosova“, a kad 1875. godine izbije ustanak Nevesinjska puška, Ðoka Vlajković, uz saglasnost vlade u Beogradu, organizuje dobrovoljce i pomoć ustanku Srba u Bosni.
Iako nema nogu i koristi štulu, u prvom ratu s Turcima ima čin majora i oslobađa Podrinje. Tada mu šabački Cicvarići posvećuju svoju čuvenu pesmu „Kapetan Ðoka putuje, putuje/ Kapetan Ðoka putuje sad/ On ide u Tursku...“, koja se sačuvala i do naših dana.U Drugom srpsko-turskom ratu (1878) ponovo organizuje dobrovoljce i učestvuje u borbama na jugu Srbije. Dobija čin pukovnika, a po završetku rata vraća se u Beograd.
Ðoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti.
Obrazovanje
I pored burnog života, bio je umeren, mudar i ekonomičan domaćin; od dve penzije, ruske i srpske, stekao je za ono vreme lepo imanje. Ceo svoj imetak, placeve na današnjem Trgu Nikole Pašića i na Vračaru, procenjen između dva svetska rata na pet miliona dinara, testamentom je ostavio „na prosvetne svrhe“.
Zadužbina Ðoke Vlajkovića pomaže opšte potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti obrazovanja i nauke. Obnovila je rad 1995. godine, rešenjem republičkog Ministarstva kulture, a opština Stari grad 2000. godine prenela je pravo upravljanja i korišćenja stanova i poslovnog prostora na Zadužbinu.
Vlajkovićev sin umro je ubrzo posle oca, a supruga Aleksandra i ćerka Marija, udovica s bolesnom ćerkom, zbog neveštog upravljanja delom imanja koje je njima ostalo početkom 20. veka ostale su bez ikakvih sredstava za život. Umrle su 1910. i 1911. godine. Obe su sahranjene o trošku Ministarstva prosvete, koje je upravljalo Zadužbinom. Unuka Ðoke Vlajkovića, Marijina kćerka, ostala je bez rodbine i sredstava za život, ali daljeg pomena nje u arhivama nema.
Požrtvovan
Ðoka Vlajković je sa samo 14 godina otišao u vojsku, a sa 16 je već bio potporučnik. U Krimskom ratu je izgubio nogu, ali ga to nije sprečilo da se bori u srpsko-turskim ratovima i kao major oslobodi Podrinje
5. Nikola Spasić
Trgovac je osnovao Ðačko sklonište, a od njegovog novca napravljene su bolnice u Beogradu, Kumanovu i Krupnju
Nikola Spasić je rođen 2. novembra 1838. godine u Beogradu, kao najstarije dete poznatog, ali siromašnog trgovca. Izučio je opančarski zanat i u beogradskoj Vasinoj ulici otvorio kožarsku radnju, u kojoj je prodavao opanke, određujući im cenu tako da je na njima ostvarivao malu zaradu - tek jedan groš po paru, pa je vrlo brzo počeo da prodaje i više stotina pari opanaka dnevno.
Dobri principi
Isti princip: do velikog prometa povoljnom cenom, primenio je i docnije u trgovini platnom. Bio je potpuno predan radu i kući, iako ni u jednom od tri braka nije imao dece. U kafane nije zalazio, a retko kad išao je u šetnje s poslovnim prijateljima. U njegovoj kući se živelo skromno, a u čaršiji je uživao ugled ne samo bogatog trgovca već i mudrog čoveka. Za života je bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke.
Devedesetih godina 19. veka, kad je srpska vlada zapala u krizu, Spasić je otkupio deo srpskog inostranog duga. To je njegova prva donacija privrednom razvoju Srbije. Druga donacija Nikole Spasića bilo je Ðačko sklonište za siromašnu decu čiji su roditelji bili u nadnici od jutra do večeri. Dao je i novčanu pomoć koja se isplaćivala kao nagrada najboljim đacima. Prvo crkveno zvono iz slobodne Srbije Spasić je poslao na jug, u Prizren. Kasnije ih je darovao i drugim mestima, i to uz znatne sume novca.
Smatrajući da je zaradio dovoljno, Nikola Spasić je krajem 19. veka prestao da radi u radnji i počeo da radi za opšte dobro. Ratne 1912. godine zakupio je zgradu Uprave monopola i tu osnovao i potpuno opremio pomoćnu bolnicu. Iz Nemačke je doveo lekara, dok se hrana za pacijente pripremala u njegovoj kući. Nakon završetka Prvog balkanskog rata, Spasić je sve što je bilo u ovoj bolnici poklonio Crvenom krstu. A u vreme Prvog svetskog rata, za pomoć invalidima poklonio je imanje na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka Karadžića.
Smrt na Krfu
Nikola Spasić umro je na Krfu 28. novembra 1916. godine. Po završetku rata sahranjen je na Topčiderskom groblju, u crkvi koju je podigao kao svoju zadužbinu. Novcem koji je ostavio testamentom izgrađene su Gradska bolnica, danas KBC „Zvezdara“ u Beogradu, bolnice u Kumanovu i Krupnju i Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu. U ovom domu posle rata je bilo sirotište, a danas je Gerontološki centar.
Sredinom prošlog veka imovina Zadužbine nacionalizovana je. Svojoj udovici ostavio je u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj broj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji.
Testament
Spasić je testamentom najveći deo novca zaveštao narodu, a svojoj udovici ostavio je u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj broj 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji
6. Milan Kujundžić Aberdar
Doktor filozofskih nauka deo života je proveo kao vojnik, a deo kao političar. Kao ministar znatno je unapredio školstvo
Milan Kujundžić Aberdar je jedan od prvih srpskih filozofa, a bio je i vrlo svestran intelektualac, političar i državni službenik. Rođen je 1842. u Beogradu u brojnoj, imućnoj i obrazovanoj građanskoj porodici.
Pravni odsek
U rodnom gradu se upisuje na pravni odsek beogradskog Liceja. Tursko bombardovanje Beograda 1862. godine, posle čuvenog događaja na Čukur česmi, prekida njegove studije. On postaje desetar u srpskoj konjici, a po odlasku Turaka, zahvaljujući stipendiji koju je vlada dodeljivala omladini za studije na strani, prvu godinu studija filozofskih nauka završio je u Beču, drugu u Minhenu, treću u Parizu, da bi diplomirao na Oksfordskom univerzitetu. U Srbiju se vraća 1865. s diplomom i znanjem nekoliko svetskih jezika.
Odmah dobija državnu službu u u Ministarstvu prosvete, a već sledeće, 1866. godine, preuzima katedru filozofije na Velikoj školi. Pored profesorskog poziva, aktivno se uključio i u politiku, zbog koje već 1867. ostaje bez posla. U to vreme postaje poznat i kao pesnik: objavljuje nekoliko knjiga, a izuzev nekoliko ljubavnih i vinskih pesama, sva mu je poezija rodoljubiva.
Na katedru za filozofiju Velike škole vraća se 1873, a već sledeće godine postaje i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Ratne 1876-1877. godine provodi aktivno u vojsci kao komandant baterije. U Upravu Srpske kraljevske akademije ulazi 1878, a njen redovni član postaje 1886. Bio je potpredsednik Narodne skupštine 1881-1882. godine, a odmah zatim imenovan je za poslanika Kraljevine Srbije u Rimu. Po povratku iz Italije nakon tri godine, postaje ministar prosvete. Na ovom položaju, 1886. i 1887. godine, bio je vrlo aktivan.
Predškolski rad s decom
Uveo je predškolski rad s decom, osnovao devojačke škole i devojačke radne škole, podigao je rang gimnazije na osam razreda, a Bogosloviju na rang više škole i učestvovao u donošenju Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji. Spadao je u red boljih govornika kod Srba. Zbog bolesti je rano penzionisan, a umro je 14. novembra 1893. Dve godine pre smrti, testamentom je Srpskoj kraljevskoj akademiji zaveštao letnjikovac Zvezda na Topčideru i 1.500 dukata za njegovu opravku i održavanje.
Posle smrti su, međutim, njegovi srodnici, u nameri da ospore testament, pokrenuli sudski spor, koji se razvlačio decenijama, pa je Zadužbina Milana Kujundžića Aberdara, formirana od novca dobijenog prodajom placa i letnjikovca, otpočela rad tek 1931. godine. Od 1931. do 1940. Srpska kraljevska akademija je dodeljivala godišnju nagradu iz ovog fonda za naučno delo, a takođe je iz sredstava Zadužbine pomagano pri izdavanju 117 knjiga biblioteke Posebna izdanja.
4.
Rodbina
Dve godine pre smrti, Aberdar je testamentom Srpskoj kraljevskoj akademiji zaveštao letnjikovac Zvezda na Topčideru i sumu od 1.500 dukata za njegovu opravku i održavanje. Posle smrti su, međutim, njegovi srodnici, u nameri da ospore testament, pokrenuli sudski spor, koji se razvlačio decenijama, pa je Zadužbina Milana Kujundžića Aberdara, formirana od novca dobijenog prodajom placa i letnjikovca, otpočela rad tek 1931. godine
7. Luka Ćelović
Trebinjac je imao samo dva ili četiri razreda osnovne škole, ali je cenio znanje, pa je sve svoje imanje ostavio univerzitetu
Luka Ćelović rodio se u zaseoku Pridvorci kod Trebinja 1854. godine. Još kao dečaka roditelji su ga poslali da služi u trgovini, prvo u Banjaluku, pa u Brčko. Ne zna se da li je za života završio dva ili četiri razreda osnovne škole.
Dolazak u Beograd
U Beograd je došao kao osamnaestogodišnjak, bez igde ičega. Radio je kao šegrt u jednoj galanterijskoj radnji, a po izbijanju ustanka Nevesinjska puška vratio se u Hercegovinu, gde je kao dobrovoljac lakše ranjen u nogu. Zajedno s dobrovoljcima iz Hercegovine je učestvovao u oba srpsko-turska rata, 1876. i 1877-1878. godine. Po završetku rata Luka počinje samostalni posao. Njegovi zemljaci, poznati beogradski trgovci Paranos i Krsmanović, pomažu mu pri otvaranju radnje. Trgovao je domaćim proizvodima, žitom, šljivama, ostalom hranom... Napornim radom, štedljivošću, odlučnošću, bistrinom, proširuje posao i postaje ugledni trgovac. Osniva 1882. Beogradsku zadrugu i do kraja života njome upravlja, stvorivši od nje vrlo jaku finansijsku instituciju koja se bavila kreditiranjem i osiguranjem.
Od 1912. godine Luka Ćelović je član upravnog odbora Narodne banke Kneževine Srbije. Naročito se mora istaći njegov požrtvovani rad na spasavanju imovine Narodne banke za vreme Prvog svetskog rata: Ćelović prati novac Narodne banke do Soluna a potom ga, lađom, prenosi u Marsej.
U Marseju Narodna banka pritiče u pomoć izbeglicama, a Ćelović je za to vreme njen dežurni član. Mada samouk, Ćelović je cenio znanje, školu i nauku. Posle Prvog svetskog rata izdvajao je novac za Svetosavske nagrade iz tehničkih nauka, a kasnije i iz drugih oblasti koje su se proučavale na Beogradskom univerzitetu. Ovaj Trebinjac je 1927. osnovao fond u korist Akademskog pevačkog društva Obilić, a pomagao je i mladićima koji su iz rodne Hercegovine dolazili u Beograd da pokrenu neki posao. Izdašne sume novca odvajao je za domove slepih u Zemunu i Inđiji, kao i za zaštitu slepih devojaka u Beogradu.
Nasledstvo
Sve svoje imanje - brojne palate sa stanovima i lokalima u Beogradu - ostavio je Beogradskom univerzitetu. Sav prihod od ovih imanja upravnik Ćelovićeve zadužbine predavao je svakog meseca upravi Beogradskog univerziteta. Mesečni prihod 1930. godine iznosio je čak 260.000 dinara, a o kolikoj svoti je reč govori podatak da je plata ministara u to vreme bila 5.000 dinara. Vrednost njegove imovine iznosila je tada oko 30 miliona dinara. Umro je 1929. u svojoj kući u Ulici Kraljevića Marka 1, a sahranu je na najsvečaniji način organizovao Beogradski univerzitet - prema testamentu, jedini pokojnikov naslednik.
Veliki prihodi
Sav prihod od ovih imanja upravnik Ćelovićeve zadužbine predavao je svakog meseca upravi Beogradskog univerziteta. Mesečni prihod 1930. godine iznosio je čak 260.000 dinara, a o kolikoj svoti je reč govori podatak da je plata ministara u to vreme iznosila 5.000 dinara. Vrednost njegove imovine iznosila je tada oko 30 miliona dinara
Sledeće subote: 7 SEDAM RUSA KOJI SU OSTAVILI PEČAT U SRBIJI