BEOGRAD - Danas, dok je u centru pažnje sukob na relaciji Beograd – Tirana prouzrokovan incidentom na stadionu Partizana kad je dron prekinuo fudbalsku utakmicu Srbija – Albanija noseći zastavu “Velike Albanije”, podsećamo na životnu priču o dva heroja Jugoslavije, Bori i Ramizu, simbolima bratstva Srba i Albanaca, koji su streljani zagrljeni!
Tokom narodnooslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda za oslobođenje od tokom Drugog svetskog rata (od 1941. do 1945.) bilo je brojnih primera zajedničke srpsko-albanske borbe protiv fašističkog okupatora.
Legendarni primeri te borbe su narodni heroji Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku, koji su aprila 1943. zarobljeni na putu iz Đakovice u Prizren, kad su išli na sastanak sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom.
Oni su mučeni od strane fašističke policije i posle toga streljani zajedno zagrljeni, jer su odbili da se razdvoje. Boro i Ramiz simbolizuju bratstvo Albanaca i Srba na Kosovu.
Pesma za heroje
Posle rata je dodeljivana plaketa Boro i Ramiz, u Prištini je velika sportska dvorana nazvana po njimakoja je nakon samoproklamovane nezavisnosti Kosova preimenovana i sad se zove drugačije.Ipak, ostalo je sećanje na njih, a oni su opevani u mnogim pesama, a lik Ramiza navodno je poslužio jednim delom i kao zvezda vodilja za čuveni partizanski film “Kapetan Leši”.
“Jedno smo nebo dva lista s iste grane dva kamička iz iste rijeke čiste Bistrice
dva tijela iz iste krvi prečiste krvi Dukađina prsti sa iste ruke jedna smo lasta
ja desno krilo njeno ti njeno lijevo krilo oči moje tvoje trepavice tvoji nabori moje čelo
pričaju o putevima u budućnost pričaju o putevima ka slobodi
pušketaše nas od istog smo metka pali — jer šta sam ja bez tebe šta je jedno krilo bez drugog krila".
Ovo su stihovi pesme autora Adema Gajtania, koja je spevana u čast Bore i Ramiza.
Boris Boro Vukmirović s partizanskim imenom Crni (1912—1943) bio je radnik, član Glavnog štaba partizanskih odreda za Kosovo i Metohiju i narodni heroj Jugoslavije. Rođen je 1. avgusta 1912. u Bercigovu u Bugarskoj. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio je u Peći. Rano je ostao bez oca, pa je sav teret oko izdržavanja porodice pao na njega.
Zbog toga je prekinuo školovanje i zaposlio se kao radnik.Član SKOJ-a je od 1932, a Komunističke partije Jugoslavije od 1933. Već krajem 1934. postao je sekretar Mesnog komitetu KPJ za Peć. Zbog revolucionarneaktivnosti više puta je zatvaran, a 1935. mučen je u policijskom zatvoru u Peći i izveden pred sud, ali je oslobođen optužbe zbog nedostatka dokaza.
Na Prvoj oblasnoj konferenciji KPJ za Kosovo i Metohiju, početkom jula 1937, izabran je za organizacionog sekretara Oblasnog komiteta, početkom avgusta 1940. i začlana Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Sandžak i Kosovo i Metohiju.
Organizator je štrajkova, demonstracija i drugih akcija radničke klase u Peći i drugimmestima Kosova i Metohije, posebno velikih antifašističkih demonstracija 11. maja 1940. i martovskih demonstracija 1941. u Peći. Posle Aprilskog rata, radio je na sređivanju partijskih organizacija na Kosovu i Metohiji, a kao član Vojnog komiteta na organizovanju borbe.
Posle hapšenja Miladina Popovića, preuzeo je funkciju sekretara Oblasnog komiteta KPJ. Po direktivi CK KPJ, uspostavio je je veze s albanskim komunistima, pomogao im u radu iorganizovanju Komunističke partije Albanije. Za njegovo ime i rad vezani su mnogi uspesi Narodnooslobodilačkog pokreta na Kosovu i Metohiji u prvim godinamaNarodnooslobodilačkog rata.
Boro mučen pred smrt
Od oktobra 1941. bio je politički komesar Metohijskog partizanskog odreda, a od oktobra 1942. član privremenog Glavnog štaba partizanskih odreda za Kosovo iMetohiju. Tad je pokrenuo, i do smrti uređivao, list „Glas naroda“, organ Okružnog komiteta KPJ i NOP-a za Kosovo i Metohiju. Bio je neumoran borac i u stalnompokretu, obilazio je partijske organizacije, držao savetovanja, radio na širenju bratstva i jedinstva i formiranju partizanskih odreda na Kosovu i Metohiji.
Odlazeći iz Đakovice, s Ramizom Sadikom, po partijskom zadatku, na sastanak sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom, delegatom CK KPJ i Vrhovnog štabaNOV i POJ, upao je 7. aprila 1943. u zasedu i u borbi s italijanskim fašistima i balistima ranjen i uhvaćen. Znajući koga ima u rukama, neprijatelj je nastojao da mučenjem iznudi priznanje. Ni u najstrašnijum mukama Boro Vukmirović nije kazao ni reč. Streljan je 10. aprila 1943. u selu Landovici, kod Prizrena, zajedno s Ramizom Sadikom. Zagrljeni, otišli su u smrt, kličući Partiji i narodnooslobodilačkoj borbi. Za narodnog heroja proglašen je 6. marta 1945.
Hapšenja po Peći
Ramiz Sadiku rođen je 1915. u Peći. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom mestu, a potom je upisao Pravni fakultet u Beogradu. Još kao učenik Pećke gimnazije, pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu. Godine 1931. bio je jedan od osnivača sportskog kluba „Budućnost“, u kom se okupljala revolucionarna omladina. Pošto je klub ubrzo bio zabranjen, Ramiz je bio uhapšen i izvesno vreme je proveo u zatvoru.
Član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) postao je 1933, a član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) 1936. Ubrzo potom postao je član Biroa Okružnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju.Godine 1938. kosovskim studentima, Skojevcima i komunistima Okružni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju je naložio da štampaju Proglas – zahtev za nacionalnuravnopravnost Albanaca.
U ovom Proglasu vlastima Kraljevine Jugoslavije upućen je oštar zahtev da prestane sa iseljevanjem Albanaca i oduzimanjem njihovogzemljišta. Ovaj Proglas, u čijem je sastavljanju učestvovao i Ramiz i potpisao ga s još 68 drugova, naišao je na veliki odjek. Proglas je upućen i Društvu naroda u Ženevi.
Italijanskoj okupaciji Albanije 1939. žestoko su se suprotstavili pojedini Albanci. Okružni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju organizovao je skupove na Kosovu i Metohiji ipolitički objašnjavao fašistički upad u Albaniju. Bili su štampani i leci na albanskom jeziku. Policija u Peći, koja je imala u rukama desetak ovih letaka,
organizovala je hapšenja, a među zatvorenima bio je i Ramiz Sadiku.
Dva meseca je bio zatvoren u zloglasnoj Šerehmet-kuli u Peća, a potom je bio prebačen u zatvor na Adi Ciganliji.Kasnije je ponovo vraćen u Peć, gde mu je organizovano suđenje. Tužilac je tražio smrtnu kaznu, ali pošto krivica nije mogla biti dokazana, oslobođen je. Odmah potommorao je da prekine studije (bio je na trećoj godini) i ode na odsluženje vojnog roka.Jula 1942. godine bio je uhapšen na partijskom zadatku u Peći i ponovo zatvoren u zloglasnu Šeremet-kulu.
Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 6. marta 1945, zajedno sa Borom Vukmirovićem, među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske, proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije. Ubrzo potom, 9. septembra 1945, Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Albanije, a na predlog Vrhovnog komandanta NOV Albanije Envera Hodže, proglašen je za narodnog heroja Albanije.