U Poslednje vreme antiruska militaristička histerija na Zapadu narasta kao lavina. Pošto su otkrili da se umesto povodljive liberalne „rosijanije“ na prostorima Evroazije neočekivano obnovila istorijska, tradicionalna, imperijalna Rusija evropski i američki mediji puni su paničnih naslova o „ratnim pripremama“ Moskve, stoji u autorskom tekstu pisca i publiciste Konstantina Dušenova.
Tekst prenosimo sa portala Web tribune.
Uspešno su završena ispitivanja ogledne makete VNEU na štandu. Sledeća ispitivanja izvodiće se neposredno na podmornici“.
Ova informacija prošla je gotovo neprimetno, čak niko od vojnih posmatrača nije na to obratio posebnu pažnju. A šteta! Jer, ova odluka označava pravu revoluciju u oblasti vojne podvodne brodogradnje.
Po tipu energetskih pogona, danas se sve podmornice dele na dve vrste: podmornice sa nuklearnim energetskim postrojenjem (atomskim reaktorom) i dizel-električne podmornice koje se kreću u nadvodnom položaju pomoću dizela, a u podvodnom – koristeći elektromotore koji dobijaju energiju iz akumulatorskih baterija.
U sovjetskoj pomorskoj floti, atomske podmornice pojavile su se krajem 50-ih godina prošlog veka.
Prva atomska podmornica projekta 627 – pod nazivom „Lenjinski komsomol“ – postala je operativna 1957. godine. Od tog momenta do današnjeg dana – podvodna plovila na nuklearni pogon čine glavnu udarnu snagu naše flote i nosioci su širokog spektra najstrašnijeg naoružanja – od strateških interkontinentalnih raketa i taktičkih nuklearnih torpeda do visokopreciznih krstarećih raketa velikog dometa koje sada predstavljaju osnovu ruskih snaga strateškog nenuklearnog obuzdavanja.
Atomske podmornice poseduju čitav niz izuzetnih svojstava: praktično neograničeno vreme boravka u vodi, veliku brzinu podvodnog kretanja i veliku dubinu ronjenja, sposobnost za nošenje ogromne količine najrazličitijeg naoružanja i opreme. Visoka snabdevenost energijom koju postiže ogroman kapacitet nuklearnog energetskog postrojenja pruža mogućnost za izgradnju podmornica veoma velikog deplasmana i za smeštanje ne samo mnogo oružja nego i hidroakustičnih sistema visoke efikasnosti, sredstava za vezu, radio-elektronsko obaveštavanje i navigaciju.
Ipak, glavna vrlina nuklearnog energetskog postrojenja, njen kapacitet , istovremeno je uzročnik osnovnog nedostatka koji je karakterističan za podvodna nuklearna plovila. Taj nedostatak je: velika buka.
Prisustvo reaktora (nekad i dva) na nuklearnoj podmornici sa pratećim sistemom mehanizama: turbinama, generatorima, pumpama, uređajima za hlađenje, ventilatorima itd. – neizbežno stvara ogromnu količinu oscilacija različite frekvencije i vibracija i zahteva komplikovane tehnologije za smanjenje nivoa buke koja je glavni faktor za otkrivanje svake podmornice.
Zato je dizel-električna podmornica praktično nečujna. Elektromotori koji se napajaju iz akumulatorskih baterija ne zahtevaju postojanje turbina i druge bučne opreme. Zato se DEPL potkrada u okeanske dubine skoro bez buke – nalik na opasnu grabljivu ribu koja prati plen.
Međutim, ta riba može da se nalazi pod vodom relativno kratko – svega nekoliko dana. Uz to ona se u okeanskim dubinama kreće veoma sporo štedeći rezervu energije, koja je u poređenju sa atomskim „ajkulama“ gotovo neznatna.
Nedostatak energije nalaže ozbiljna ograničenja u odnosu na deplasman, naoružanje i druge ključne karakteristike DEPL.
Ove podmornice u suštini nisu potpuno „podvodne“ i pre se mogu nazvati „ronilicama“ pošto na maršrutama razmeštanja veći deo vremena provode u nadvodnoj vožnji, a u regionima borbenog patroliranja moraju redovno da izranjaju i da uključuju dizele za dopunjavanje akumulatorskih baterija.
Na primer, najnoviji ruski DEPL projekat 636.3 ima rezervu podvodnog hoda svega 400 milja, a pod vodom se uglavnom kreće ekonomičnim hodom brzinom 3 čvora, odnosno 5,4km/č. Zbog toga takva podmornica ne može pod vodom da prati svoj plen. Ona mora da se oslanja na podatke obaveštajne službe koja je dužna da je izvede na zadatu tačku na maršruti razmeštanja brodova protivnika.
Otuda i osnovni način borbene primene DEPL – takozvana „zavesa“, odnosno razmeštanje podmornica po liniji vertikalno u odnosu na kurs verovatnog kretanja cilja i na određenim međusobnim intervalima. Pri tom se svim podmornicama koje učestvuju u toj grupi upravlja sa spoljnog komandnog punkta, što stvara dodatne faktore rizika za otkrivanje i smanjuje borbenu stabilnost i efikasnost grupe podmornica.
Pored toga, ako se uzme u obzir da dubina postrojene protivpodmorničke odbrane savremene američke udarne grupe nosača aviona iznosi više od 300 milja (odnosno više od 550km), postaje jasno koliko našim DEPL nije jednostavno da se odupiru takvom protivniku.
Zato ne čudi što je san svakog podmorničara stvaranje podmornice sa principijelno novim energetskim postrojenjem koje bi omogućilo kompatibilnost svojstava atomskih i dizel-električnih podmornica: kapacitet i tajanstvenost, veliku autonomnost podvodnog plovljenja i nisku buku…
Bajka je postala java. Jer: ruske podmornice projekta 667 „Lada“ sa energetskim postrojenjem nezavisnim od atmosferskog vazduha upravo su najozbiljniji prodor u tom pravcu, koji izvodi podmorničku flotu Rusije na principijelno nove horizonte.
„Lade“ nisu velike, njihov deplasman je skoro dva puta manji nego kod poznate „Varšavljanke“. Zato je sistem njenog naoružanja veoma ozbiljan i neuobičajeno veliki. Sem klasičnog minsko – torpednog naoružanja DEPL (6 torpednih jedinica 533mm, 18 torpeda ili mina), projekat 667 prva je u svetu neatomska podmornica opremljena specijalizovanim lansirnim postrojenjima za krstareće rakete (10 vertikalnih PU u srednjem delu trupa). Pri tom, te krstareće rakete mogu da budu kako operativno – taktičke, udarno – protivbrodske, tako i rakete velikog dometa koje su predviđene za pogađanje strateških ciljeva u dubini teritorije protivnika.
Ipak, najvažnija karakteristika ruskih podmornica jeste VNEU - energetsko postrojenje nezavisno od atmosferskog vazduha.
Zemlje NATO-a već odavno pokušavaju da opreme svoje podmornice takvim VNEU. U toj oblasti kao „zakonodavci“ mode istupaju Nemačka i Švedska. Još od kraja 90-ih godina nemački brdograditelji proizvode male podmornice projekta 212/214 opremljene hibridnim energetskim postrojenjem koje sadrži dizel za nadvodni hod i punjenje baterija, a same baterije su srebro-cink akumulatorske baterije i VNEU za ekonomičan podvodni hod na bazi grejnih elemenata u čiji sastav ulaze cisterne sa kriogenim kiseonikom i sudovi sa hidridom metala (specijalna legura metala u jedinjenju sa vodonikom).
Opremanje podmornice takvim anaerobnim postrojenjem omogućilo je Nemcima da povećaju vreme podvodnog ronjenja podmornice do 20 dana. Sada se nemačke „bebe“ sa VNEU različitim modifikacijama nalaze u naoružanju Nemačke, Italije, Portugalije, Turske, Izraela, Koreje i još nekoliko zemalja.
Krajem prošlog veka švedski koncern Kockums Submarin Systems počeo je izgradnju podmornica klase Gotland sa VNEU na bazi takozvanog „motora Stirlinga“, čija primena takođe omogućava podmornicama da se bez punjenja akumulatorskih baterija nalaze pod vodom do 20 dana. Podmornice sa motorima Stirlinga sada se nalaze ne samo u zemljama Skandinavije nego i u Australiji, Japanu, Singapuru i Tajlandu.
Međutim, ni nemačke, ni švedske podmornice, koje su male i u suštini priobalske podmornice, nikako se ne mogu porediti sa ruskim „Ladama“ – ni po svojim taktičko-tehničkim karakteristikama, ni po raznovrsnosti i kapacitetu naoružanja.
U toj klasi u svakom pogledu naše podmornice projekta 667 po svom kvalitetu jedinstvena su plovila nove generacije!
CKB „Rubin“ – glavni projektant podmornica u Rusiji, projektovao je „Ladu“ tako da ona može da nanosi plotunske torpedno – raketne udare po pomorskim i stacionarnim kopnenim ciljevima kako iz torpednih uređaja, tako i iz specijalizovanih vertikalnih raketnih šahti. Zahvaljujući jedinstvenom hidro-akustičkom sistemu naša podmornica ima bitno uvećanu distancu otkrivanja ciljeva. Ona može da zaroni do 300m, ima brzinu punog podvodnog hoda do 21 čvora i autonomnost – 45 dana. Za smanjenje buke primenjeni su vibro – izolatori i pogonski elektromotor na svim režimima i sa trajnim magnetima. Trup podmornice prekriven je materijalom „Molnija“ koji apsorbuje signale hidro akustičnih lokatora.
Za sada se malo zna o VNEU naše podmornice. Kao i kod nemačke, u njenoj osnovi biće elektrohemijski generator. Međutim, ona će se principijelno odlikovati time što će se vodonik neophodan za rad VNEU dobijati na samoj podmornici preradom postojećeg dizel goriva. Zbog toga će ruska VNEU biti znatno ekonomičnija od nemačkog pandana, što će omogućiti povećanje vremena neprekidnog boravka podmornice pod vodom do 25 dana. „Lada“ će istovremeno koštati znatno manje od nemačkih podmornica projekta 212/214.
Do 2020. ruska flota računa da dobije 14 jedinica takvih novih nenuklearnih podmornica 4. generacije.
Da bi čitalac razumeo koliko nove ruske podmornice sa VNEU suštinski mogu da izmene odnos snaga između Rusije i SAD, navešću samo jedan primer. Još krajem 2010. Vice-admiral Viktor Patrušev rekao je u intervjuu za RIA Novosti - „Četiri do šest takvih podmornica u potpunosti mogu da pokriju takve zatvorene ili poluzatvorene akvatorije kao što su Crno, Baltičko i Kaspijsko more. Njihove prednosti su očigledne za svakog vojno pomorskog stručnjaka“.
Dodaću i da je razmeštanje u sastavu Ruske pomorske flote dodatnih dve-tri kombinacije „Lada“ sposobno da principijelno izmeni odnos snaga ne samo na Baltiku, Kaspijskom i Crnom moru, nego i na Severu i u Sredozemlju, na Atlantiku i Indijskom okeanu.
Na Severu, u Barencovom moru takve podmornice sposobne su da sigurno prikriju maršrute razmeštanja ruskih podvodnih strateških nosača raketa od svih nasrtaja protivpodmorničkih snaga SAD i NATO zemalja, što će bitno povećati stabilnost pomorske komponente naših strateških nuklearnih snaga.
Naši nosači raketa sada većim delom izvršavaju obaveze ispod leda Arktika gde su praktično nedostupni za neprijateljsko delovanje. Amerikanci mogu da detektuju, prate i pogode našu podvodnu krstaricu samo u fazi njenog prelaska u region borbenog patroliranja. A „Lade“ projekta 667 idealno su prilagođene za suprotstavljanje američkim nuklearnim podmornicama koje prate naše „stratege“ zato što ih čuju na distancama mnogo većim nego što su Amerikanci sposobni da čuju „Ladu“. U takvim okolnostima pogađanje neprijateljske podmornice – ili samostalno „Ladom“ ili navođenjem snaga protivpodmorničke avijacije i nadvodnih brodova – postaje stvar tehnike.
Što se tiče Sredozemnog mora, Atlantika i Indijskog okeana, u njihovim vodama prisustvo podmornica sličnih „Ladi“ praktično poništava američku vojno-pomorsku nadmoć, čije jezgro čine udarne grupe nosača aviona (AUG).
Još u sovjetsko vreme su „dizelke“ projekta 641B uspevale da probiju protivpodmorničku odbranu nosača aviona i dešavalo se da isplivaju pravo ispred nosa preneraženih američkih admirala. Samo su mala rezerva podvodnog hoda, nedostatak dalekometnog raketnog naoružanja i nemogućnost ostajanja u režimu ronjenja više od tri dana davali Amerikancima šansu u konfrontaciji sa sovjetskim podmorničarima.
Danas, pod uslovom, da „Lada“ stvarno bude sposobna da ostaje pod vodom do 25 dana, njen borbeni komplet uključi moćne protiv brodske raketne sisteme slične „Kalibru“, a obaveštavanje i navođenje podmornica na AUG (nuklearne nosače aviona) bude realizovano uz korišćenje slojevitog obaveštavanja koje uključuje kosmičku grupaciju, te šanse mnogo hvaljeni američki nosači aviona više neće imati!
To znači da će otići u prošlost čitava epoha američke „dominacije na moru“, Vašington će praktično izgubiti svoj glavni instrument „projektovanja snage“ na udaljene regione i konačno izgubiti svoju globalnu geopolitičku ulogu.