BEOGRAD - Poznati novinar i najstarij poslanika, Zaharije Trnavčević, na pragu 89. leta svog života Trnavčević opisao je u knjizi svojih sećanja „Sam o sebi i drugima“ zlu kob koja ga je zadesila posle tragedije u kojoj je sahrnaio svoju decu.
- Zbog prepirki sa suprugom Ljiljanom, o radu i novcu, nisam stekao ugled i poštovanje dece. Nismo više imali uvid šta rade, sa kime se druže, šta ih privlači... I dalje sam mnogo radio, putovao i sve manje se viđao sa sinovima. Još manje - družio. To je bila greška! U meni nisu stekli starijeg, iskusnog drugara kome mogu da se povere, prenose Večernje novosti.
Kada je unutar njihove porodice nastala pukotina, kroz nju su, na ulicu, izašli David i Nenad, da potraže druge idole i uzore. Nenad je sa najboljim drugom Vojvodom džepario da bi došao do novca da kupi drogu. Živeo je u izobilju, ali se i on oteo kontroli prezauzetih roditelja. U njihovoj kući nije bilo prave roditeljske ljubavi i vremena za decu.
- Na početku leta 1981. godine Nenad je saopštio da ide u Ameriku, kao student, da radi. Nisam bio protiv toga: neka se osamostali. Studirao je turizmologiju. Iz Amerike je slao fotografije i topla pisma iz kojih je izvirala čežnja za bratom, mamom i ocem - seća se Trnavčević.
- Vratio se bez vidljivih znakova da je i u Americi uživao u opijatima. Tog dana, 21. oktobra 1981. godine, sedeli smo u stanu. Nenad je izašao na balkon. Malo kasnije, začuo sam, odozdo, vrisak komšinice: Zare, ubi se Nenad!
Njegov sin je u transu izazvanom drogom skočio u dvorište. Zaharije je uzeo taksi, otišao u „Avala film“ da Ljiljanu s posla dovede kući. Urliknula je od bola.
- Gubitak Nenada je bio bolan teret za nas. Krivio sam sebe što nisam više vremena poklonio deci. Tu grešku platio sam najbolnijom cenom. Tešili smo se sinom Davidom. Priveo je kraju studije arhitekture, isprosio Ivanu i verio se s njom. Ali, David je mnogo pušio - kaže Zaharije.
Nemoćan da ga odvrati od duvana, Zaharije i Ljiljana su se tešili rečima: „Hvala bogu da i David nije uzeo drogu“. Umro je od raka pluća, samo nekoliko sati pošto smo Ljiljana i ja sa njim 2006. godine proslavili „zlatnu svadbu“, 50 godina braka - priča Trnavčević.
- Ljiljana je obolela od tuge. Prestala je da se raspituje za pozorišne predstave, odbijala da idemo na Adu. Njena povučenost je ubrzala razvoj Alchajmerove bolesti. Primljena je na Gerontološko odeljenje Gradske bolnice. U jesen 2010. godine doktor Erceg mi je javio telefonom da je Ljiljana preminula. Vrisnuo sam, pa onda zaurlao od bola. Ljiljana je otišla Nenadu i Davidu, u svet bolnih i divnih uspomena - kazuje Zaharije Trnavčević, koji od tog oktobra 2010. godine ne odlazi na groblje, ne pali sveće, ne nosi bukete cveća.
- Iščekujem smrt uvek kada čujem zvono na ulaznim vratima stana. Poslednji put kada je zvonilo, poštar je doneo pošiljku. Prevario sam se. Za smrt je rano. Tek mi je 88 godina... - završava Zaharije Trnavčević svoju priču.
(Večernje novosti)