Kafane služe da u njima izgubljene duše pronađu spas, a kada nestanu, onda dušu gubi ceo narod.
Ovo je osnovni razlog što je nastala knjiga kratkih priča, pesama i drama Ružice Mrvić „Rekvijem za Beograd“, koja se na nedavno održanom Sajmu knjiga pojavila u izdanju „Prosvete“.
Nastala je u dorćolskoj kafani koju je vodila autorka knjige i kroz koju su prolazili boemi, slikari, pesnici, novinari, prostitutke, besposličari, policajci...
Zašto baš kafana?
- Kafane koje imaju dušu imaju poseban vonj, koji miriše lepše i od najlepšeg cveća, a kada šankerica gostu uputi najgadniju psovku, to zvuči kao najlepši kompliment. Pokušala sam da u knjizi objasnim zašto je ona mojim prijateljima i gostima bila azil od nadolazećeg zla. U knjizi nisu samo moji tekstovi, već i pesme, poruke i snovi gostiju koje su beležili na izgužvanim ceduljama i poklanjali mi ih.
Zašto rekvijem za Beograd?
- Talas globalizacije, koji je zahvatio i našu zemlju, ima za cilj da od čoveka napravi robota, koji, čak i kada jede i pije, to radi na brzinu, bez razmišljanja i bez komunikacije s drugima. Kafane, koje podrazumevaju druženje, razmenu mišljenja, makar se to završilo tučom, i međusobno pomaganje, našle su se na udaru ovog talasa i zato nestaju. S njima nestaje i Beograd koji sam volela.
Gde je spas?
- Možda u bekstvu. Ja sam rešila da na Oplencu, u jednoj staroj kući, otvorim centar za negovanje srpskih narodnih tradicija, dakle opet jedan azil. U njemu će moći da se druže i stvaraju svi „azilanti“ iz Beograda i drugih gradova, a naša omladina iz Srbije i dijaspore moći će da uči o našoj istoriji i pravim vrednostima srpskog naroda.
(K. M.)