Pojedine dame ostavile su veliki trag u istoriji Srbije, ali ih se ljudi danas ne sećaju
Milica Stojadinović Srpkinja
1. Devojka s Fruške gore postala je jedna od prvih srpskih pesnikinja, a savremenici su je nazivali „vrdničkom vilom“
Milica Stojadinović Srpkinja, koju su savremenici nazivali „vrdničkom vilom“, jedna je od prvih naših pesnikinja. Rođena je u porodici seoskog popa u Bukovcu na Fruškoj gori, najverovatnije 1830. godine. Imala je četiri brata i sestru. Njeno školovanje bilo je neuredno: pohađala je prvo srpsku, pa nemačku školu, „oberšul“, u Petrovaradinu, gde je naučila nemački i slovački jezik i muziciranje na gitari. Kasnije će sama naučiti italijanski i francuski.
Prva ratna dopisnica
Godine 1848, dok su u Vojvodini besneli sukobi Srba i Mađara, nameravala je da, po ugledu na Jovanku Orleanku, s gitarom ode među vojnike da im peva junačke pesme, ali ju je otac odvratio od tog nauma. Docnije, u vreme turskog bombardovanja 1862, dolazila je u Beograd i odatle slala izveštaje Peštanskom dnevniku, kao prva žena ratni dopisnik među Srbima.
Objavila je tri zbirke pesama. Svoju prvu knjigu štampala je 1850. godine o svom trošku, prikupivši unapred pretplatu. Deo tog novca nameravala je da pokloni Visokim Dečanima, ali ju je Vuk Karadžić savetovao da ga sačuva za štampanje druge knjige.
Poput većine pesnika tog doba, pevala je o rodoljublju, o junaku Srba u Vojvodini Stevanu Šupljikcu, o Dušanu i njegovom carstvu, a dosta pesama posvetila je Kosovu. Za srpsku književnost od njene poezije značajniji je dnevnik „U Fruškoj gori 1854“, štampan u tri knjige.
Zaljubljena u Ljubu Nenadovića
Njen rad nailazio je na lep odziv u javnosti. Prilikom poseta Beogradu, knez Mihailo i kneginja Julija pozivali su je u dvor. Njegoš je o njoj govorio: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“ Ivan Mažuranić, proslavljeni autor „Smrti Smail-age Čengića“, dolazio je da je vidi. Milica Stojadinović je u dva navrata boravila u Beču kod Vuka Karadžića. Četrdeset godina stariji Vuk se brinuo o njoj: da joj nađe posao, obezbedi bratu stipendiju, provodadžisao je, putovao s njom... a ona mu je bila saradnik, brinula se o njegovoj biblioteci, ali i o njegovoj zimnici. Ima naznaka da je otac srpske pismenosti čak bio zaljubljen u nju.
Njena jedina ljubav, međutim, bio je pisac Ljubomir Nenadović, ali do braka među njima nije došlo.
Nakon smrti roditelja, 1869. godine objavila je poslednju zbirku pesama. S preseljenjem iz Novog Sada u Beograd njen književni rad prestaje.
Potpuno zaboravljena i u krajnjoj bedi, umrla je u Beogradu 1878. godine, i tu sahranjena. Kosti su joj 1905. godine prenete u Požarevac, gde joj je živeo brat, i tu pohranjene u zajedničkoj grobnici.
Draga Ljočić
2. Mlada Šapčanka, ćerka trgovca, bila je prva žena doktor medicine u Srbiji i četvrta na evropskom kontinentu. Osim toga, prva je Srpkinja s činom oficira, nosila je čin poručnika sanitetske službe. Prva je dama koja je po udaji zadržala devojačko prezime
Draga Ljočić je prva žena lekar u Srbiji i četvrta žena u Evropi koja je stekla univerzitetsku diplomu doktora medicine.
Žrtva za otadžbinu
Rođena 1855. godine u Šapcu, u porodici trgovca koji je, mimo tadašnjih običaja, pored dva sina, rešio da školuje ćerku.
Posle osnovne škole Draga prelazi u Beograd, gde je završila Višu žensku školu, a zatim se upisala na Veliku školu, tadašnji univerzitet. Tu je provela godinu dana na prirodnjačkom odseku, a 1872. godine uputila se u Cirih na studije medicine.
Kad je 1876. godine počeo Prvi srpsko-turski rat, napušta fakultet i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog srpsko-turskog rata ona je prva Srpkinja oficir, s činom poručnika sanitetske službe Vojske Kneževine Srbije. Vraća se u Cirih, gde 1879. godine završava studije medicine, samo petnaest godina posle prve žene na svetu koja je postala lekar, a u isto vreme kad je i Velika Britanija dobila prvu ženu lekara.
Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine: pored dva rata s Turskom, i u srpsko-bugarskom, Prvom i Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu, kad je sa srpskom vojskom prešla Albaniju.
Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine, jedno vreme bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu, kao i u bolnici za velike boginje i u ustanovi za ranjenike u Velikoj školi.
Zadržala prezime
Ali i pored svih zasluga u ratu, u miru je nailazila samo na odbijanje i nepriznavanje, pa je borba za ravnopravnost s muškarcima obeležila njen život. Ministarstvo unutrašnjih dela, pod čijom se upravom tada nalazila zdravstvena služba, formiralo je komisiju od uglednih imena srpske medicine, koja je Dragu ispitala i teoretski i praktično iz gotovo cele medicine. Njihov izveštaj sadržavao je odličnu ocenu o stručnosti kandidatkinje, ali prva srpska lekarka nije mogla da dobije pravo da kao lekar radi u državnoj službi - jer je žena.
Zato je otvorila privatnu ordinaciju, kao „doktor medicine, babičluka i očnih bolesti“.Draga je i prva žena koja je posle udaje zadržala devojačko prezime. Bila je udata za radikalskog prvaka Aranđela Rašu Miloševića, koji je zbog učešća u neuspeloj Timočkoj buni, samo osam dana pošto mu se rodila ćerka, bio prvo osuđen na smrt, a zatim pomilovan i upućen u Beogradsku tvrđavu na izdržavanje desetogodišnje robije.
Bila je jedan od osnivača Materinskog udruženja i vatreni borac za žensku ravnopravnost, zahtevajući da žene dobiju pravo glasa. Umrla je 1925. godine u Beogradu.
Jelisaveta Načić
3. Ćerka imućnog trgovca iz Beograda postala je prva Srpkinja arhitekta i prva žena koja je diplomu stekla u Srbiji
Jelisaveta Načić rođena je u porodici imućnog trgovca u Beogradu 1878. godine. Njen otac Mihailo S. Načić imao je posede na padini ispod današnjeg hotela „Moskva“ i kuće i imanja u Hilandarskoj ulici, i žestoko se protivio kad mu se ćerka 1896. upisala na tek otvoreni Tehnički fakultet, kao prva studentkinja arhitekture u prvoj upisanoj generaciji studenata. Ocu je rekla da će školovanje platiti svojim devojačkim mirazom.
Prepreke na putu
Sa odličnim uspehom je diplomirala već 1900, postavši prva Srpkinja arhitekta i prva žena koja je fakultetsku diplomu stekla u Srbiji - ostale su studirale u inostranstvu. Kao i Dragi Ljočić svojevremeno, nisu joj dali da radi jer je uslov za dobijanje državne službe bio - odslužen vojni rok! Viši položaji i napredovanje u službi nisu joj u početku bili dostupni, pa se zaposlila u Ministarstvu građevina, na mestu crtača. Tek 1902. godine, kad je položila državni ispit, prešla je na rad u Arhitektonsko-građevinski odsek Beogradske opštine, gde je provela ceo svoj radni vek.
Mlada Jelisaveta Načić tu je imala priliku da učestvuje u osmišljavanju urbanističkih rešenja na Kalemegdanu i povereno joj je da sama kreira čuveno Malo stepenište od zelenog kamena, sačuvano do danas na Kalemegdanu preko puta francuske ambasade, kao i ogradu Savskog šetališta, uništenu u Prvom svetskom ratu.
Po njenom projektu je sazidana i škola kod Saborne crkve koja danas nosi ime „Kralj Petar Prvi“. Kad je 1906. završeno, ovo zdanje predstavljalo je jedan od najmodernijih školskih objekata u Srbiji.
Radove na uređenju Terazija po njenom nacrtu, koje su posle izgradnje hotela „Moskva“ postale glavni gradski trg, prekinuo je Prvi svetski rat.
Logor i venčanje
Jelisaveta Načić bila je plodan arhitekta, a njena karijera beležila je neprekidan uspon. Učestvovala je u realizaciji urbanističkih projekata za glavni grad, projektovala je neke javne zgrade, od nje su naručivani projekti za privatne kuće, ali i za crkve. Na javnom konkursu 1903. za izgradnju crkve Svetog Ðorđa u Topoli, kao jedina žena zauzela je treće mesto. Po njenim nacrtima izgrađena je crkva u Štimlju na Kosovu i Metohiji, posvećena Svetom Arhangelu Mihajlu. U Prvom svetskom ratu Nemci su je zatočili u logoru Nežider u Mađarskoj, gde je upoznala svog budućeg supruga, albanskog pesnika i revolucionara Luku Lukaija, s kojim se nakon rata nastanila u Dubrovniku. Od izlaska iz logora 1918. pa do smrti u Dubrovniku 1955. nije se bavila arhitekturom.
Danica Marković
4. Mlada Čačanka postala je jedna od najznačajnijih pesnikinja svog doba, ali joj priznanje kritičara nije donelo sreću u životu
Danica Marković rođena je u Čačku 1879. godine, u porodici seoskog učitelja, a samo dve godine kasnije njeni roditelji preseliće se u Beograd. Buduća pesnikinja tu će završiti Višu žensku školu i upisati se na studije filozofije na Velikoj školi. Umesto da diplomira, zaposlila se kao učiteljica - prvo nekoliko godina u Beogradu, zatim u Resniku, pa u nekim drugim manjim mestima.
Pesničke nagrade
Imala je 21 godinu kad je u listu Zvezda čuvenog pisca Janka Veselinovića objavila prvu pesmu. U narednim godinama pesme joj štampaju i drugi poznati časopisi, a 1904. Danica Marković objavljuje svoju prvu zbirku pesama pod naslovom „Trenuci“.
Najpoznatiji književni sudija tog doba, strogi i nepotkupljivi Jovan Skerlić pohvalio je njenu zbirku i otvorio joj sva vrata. Za svoj rad nagrađena je 1910. Ordenom Svetog Save V reda, a 1929. nagradom za najbolje književno delo objavljeno u prethodnoj godini koju dodeljuje Srpska kraljevska akademija. Ali najveće priznanje doživela je 1911, kad su njene tri pesme uvršćene u „Antologiju novije srpske lirike“, u kojoj je ona zastupljena kao jedina pesnikinja.
Njene pesme bile su lične i otvorene ispovesti mlade žene, posvećene nesrećnoj ljubavi, i njihovo objavljivanje pod punim imenom zahtevalo je veliku hrabrost.
Živela je krajnje povučeno i uopšte nije učestvovala u društvenom životu prestonice. Razlog za ovo leži u njenom karakteru, ali i u preokupiranosti decom i nesrećnim brakom.
Tek što je prebolela nesrećnu ljubav prema Jovanu Jankoviću, pravniku i filozofu, udala se za Momčila Tatića, sina bogatog advokata i predsednika Beogradske opštine. Njen muž bio je izrazito lep muškarac, boem, bez osećaja odgovornosti za kuću i porodicu. Nesposoban da shvati poeziju, njega književno-umetnička strana ličnosti lepe supruge nije zanimala.
Nesrećne ljubavi
S druge strane, ona je Momčilu Tatiću posvetila niz svojih ljubavnih pesama i rodila mu šestoro dece, od kojih je troje umrlo u ranom detinjstvu. Sa ostalo troje - dok je Tatić kao rezervni oficir bio na Solunskom frontu - prošla je golgotu Prvog svetskog rata. Okupatori su ih držali u logoru u Prokuplju sve dok je tu nije našao bugarski pesnik Ivan Vazov i izdejstvovao da ih puste. Momčilo Tatić razveo se zbog druge žene od nje 1926. Brzo je potrošio očevo imanje i umro, tako da su Danica Marković i deca živeli u siromaštvu.
Drugu zbirku „Trenuci i raspoloženja“ pesnikinja je objavila 1928. Umrla je u Beogradu četiri godine kasnije.
A Jovan Janković, njena prva nesrećna ljubav, u svom testamentu tražio je da ga sahrane pored Danice, uz objašnjenje: „Kad u životu nismo mogli, neka bar budemo zajedno u grobu!“
Ledi Lejla Pedžet
5. Britanka je prvi put u Beograd došla 1910. i u balkanskim ratovima i Prvom svetskom bila uz Srbe i po cenu sopstvenog zdravlja
Ledi Lejla Pedžet rođena je 1881. godine. U Beograd je prvi put došla 1910, kad je njen muž ser Ralf bio imenovan za britanskog poslanika u Srbiji.
Dobrovoljna bolničarka
Po izbijanu Prvog balkanskog rata 1912. godine u Beogradu su otvorene vojne bolnice, a ledi Pedžet je bila među prvim dobrovoljnim bolničarkama. Previjala je ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje... Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.
Kad je počeo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. godine i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Upućena je na oporavak u Švajcarsku, a pred polazak se pismom, objavljenim u Politici na prvoj strani lista, zahvalila „celokupnom srpskom narodu, svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti s kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti“. Odgovorio joj je na isti način vrhovni komandant srpske vojske, regent Aleksandar Karađorđević.
Ledi Pedžet se vratila u Skoplje već u julu 1915, i opet preuzela upravljanje bolnicom. Tu su bili izmešani srpski, austrougarski i bugarski ranjenici, a ledi Pedžet je svima pružala podjednaku pažnju. Kad je srpska vojska preko Albanije napustila zemlju, ona je ostala uz ranjenike i bila zarobljena. Četiri meseca provela je pod bugarskom okupacijom, ali su bugarske vlasti imale poštovanja prema njenoj ličnosti. Tek kad su ranjenici napustili bolnicu, u februaru 1916, preko Sofije, Bukurešta i Rusije, vratila se u Englesku.
Pomoć Crnjanskom
Posle Drugog svetskog rata njeno imanje postalo je središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. Miloš Crnjanski izvesno vreme je sa ženom stanovao u njenom zamku, a pomogla mu je i da dobije englesko državljanstvo. Zahvaljujući njenoj novčanoj pomoći, uređeni su Srpska crkva i Srpski klub u Londonu, a u Crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.
Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović zapisao je da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala kuću u kojoj je odrasla i otuđila velelepni park“.Umrla je 1958. godine.
Nekoliko dana pre nego što je preminula, ledi Lejla Pedžet je rekla: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!“
Draginja Babić
6. Jedna od prvih doktorki bila je uz srpsku vojsku sve do Kolubarske bitke, kad se vratila u Valjevo, gde je pomagala bolesnima dok i sama nije obolela od tifusa
Jedna od prvih žena lekara u Srbiji, Draginja Babić rođena je 1887. u Valjevu, u porodici tamošnjeg trgovca i predsednika opštine Janka Babića.
Problem s gimnazijom
Osnovnu školu pohađala je u Valjevu. I ona i roditelji hteli su da se darovita devojka školuje dalje, ali veliki problem za nastavak višeg školovanja bilo je gimnazijsko obrazovanje. Ono je bilo uslov za upis na fakultet, a u Srbiji sve do 1905. nije postojala ženska gimnazija. Devojke su od 1879. mogle da pohađaju muške gimnazije i privatno polažu maturu, ali samo po izričitom odobrenju, koje se teško dobijalo jer su direktori gimnazija nerado primali devojke među svoje đake. Draginja je školske godine 1904/5. završila osmi razred u Trećoj beogradskoj gimnaziji, i naredne godine upisala Medicinski fakultet Univerziteta u Cirihu. Posle dve godine prešla je u Berlin i u svojoj 24. godini postala doktor medicine. Kao odličnoj studentkinji, nudili su joj mesto na fakultetu, ali se ona vratila u Srbiju.
Na početku Prvog balkanskog rata mobilisana je i kao lekarski pomoćnik upućena u valjevsku Okružnu bolnicu, a kad je položila državni ispit, postavljena je za lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u ovom gradu.
Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice.
Međutim, posle Kolubarske bitke, odlučila je da se vrati u rodni grad kad su svi bežali iz njega i da pomogne svojim Valjevcima.
Kad je u zimu 1914. godine došla u Valjevo, u tom gradu umiralo je dnevno na stotine ljudi: posle velike Suvoborske i Kolubarske bitke počelo je stratište u bolnici. Tifus pegavac harao je Srbijom.
Povratak u Valjevo
Pored velikog broja stanovnika koji su umrli od pegavca, zabeleženo je da je u Valjevu umrlo i oko 3.000 vojnika, koji su sahranjivani u masovne grobnice.
Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno.
Jednog dana poverila je kolegi bolničaru da je našla belu vaš u kosi i da oseća da će se razboleti. Posle nekoliko dana nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine.
Vojislav Subotić, poznavalac istorije Srpskog lekarskog društva, napisao je da je Draginja za sobom povukla i svog oca Jovana, „koji je umro od tuge za njom - ne mogući da je prežali, presvisnu i umre posle tri dana“.
Ksenija Atanasijević
7. Doktorka filozofije bila je nekonvencionalna, pa su je uvek pratili tračevi - od veza sa profesorima do priča da je lezbijka
Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice. Majka joj je umrla na porođaju, a otac kad je imala 12 godina, pa se o njoj brinula maćeha, nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Družila se s pesnikom Rastkom Petrovićem i njegovom sestrom, slikarkom Nadeždom. Studirala je filozofiju na Beogradskom univerzitetu kod slavnog Branislava Petronijevića, koji je tvrdio da je Ksenija najtalentovanija studentkinja na fakultetu i neformalno je proglasio svojom naslednicom.
Tračevi
Imala je 28 kad je doktorirala na Beogradskom univerzitetu, kao prva žena koja je na njemu stekla tu akademsku titulu.
Petronijevićev predlog da bude izabrana za docenta na Filozofskom fakultetu nailazi da odbijanje nekih starih profesora, koji ne mogu da zamisle devojku na tom položaju. Njima se priključuje i žuta štampa, koja tvrdi da je profesor Petronijević „iskoristio mladost i nevinost svoje 19 godina mlađe studentkinje Ksenije Atanasijević“. A kad među njima dođe do zahlađenja odnosa, bulevarski listovi lansiraće novi trač: mlada doktorka filozofije je lezbijka i u vezi je sa svojom najboljom drugaricom! Istina, za neke trač-naslove i sama je davala povod: Ksenija Atanasijević upustila se u vezu sa oženjenim čovekom, uglednim beogradskim lekarom Milanom Markovićem. On se posle izvesnog vremena razveo od supruge i oženio profesorkom Anastasijević, a nju je dugo pratila priča kako je „razvela doktora od supruge“. Pet godina je provela na mestu docenta, da bi konzervativni krugovi pet godina docnije iskonstruisali razlog za njenu smenu.
Bez građanskih prava
Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo da se brani. Osam godina bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad. Konačno ona sama 1936. piše zahtev za penzionisanje.
U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata piše protiv nacionalizma i brani Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Hapse je, posle rata, i nove komunističke vlasti, oduzimaju joj građanska prava i zabranjuju knjige.
Smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema, najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali je do smrti ostala u Beogradu.
Umrla je 1981. Njen grob na beogradskom Novom groblju je prekopan, a grobno mesto prodato novim vlasnicima.
Sledeće subote: Sedam razloga zašto smo voleli SFRJ (drugi deo)