Nemam nikoga na celom svetu
SAMOŠ - Sahranio baku i ostao potpuno sam.
- Majke se ne sećam, poginula je kad sam imao četiri godine. Mogao sam i ja s njom da nastradam, pošto smo zajedno bili na biciklu kad je naleteo auto i ubio je na licu mesta. Posle sam bio sa ocem, koji me je maltretirao. Čuo sam od komšija da je tukao i moju mamu, zato ja nikada ne bih udario ženu - ovako 17-godišnji Janko Maglocki započinje priču o svojoj tragičnoj sudbini. Tog hrabrog dečaka život nije štedeo, ostao je potpuno sam i živi u selu Samoš, pedesetak kilometara od Pančeva, u trošnoj kući bez kanalizacije i kupatila.
- Dok sam bio sa ocem, uvek sam imao modrice i rane, stalno me je tukao. Jednom mi je baka dala pare da kupim album sa sličicama, to mi je bila želja, al’ kad je otac video šta sam kupio, počeo je da me udara i cepa album. Celog ga je iscepao i zgužvane listove mi gurao u usta. Hteo je da me kazni - priseća sa Janko. Pre osam godina otac ga je napustio, i od tada ga dečak više nije video. Ostao je da živi s bakom, koja mu je bila jedina uteha i prijatelj, ali nesrećni Janko je i nju izgubio.
- Kad sam sahranio baku, ostao sam potpuno sam. Komšije mi pomažu, ali ja ipak nemam nikoga. Kad se vratim iz škole, svuda je tišina, niko me ne čeka. Nema više ni večere, ali najteže mi pada to što nemam s kim da razgovaram i posavetujem se - priča Janko.
On svakog dana autobusom u šest putuje u Pančevo u školu, i ipak uspeva da bude odličan đak.
- Idem u pekarsku školu, u junu završavam i nadam se da ću naći posao, da se spasem - pozitivan je Janko, koji sada preživljava prodajući jaja.
- Prodajem jaja po deset dinara, desi se da zaradim 50-60 dinara dnevno, i to mi je sve - kaže dečak, koji gaji pet-šest kokošaka.
Kad se vrati iz škole, Janko obavlja teške seoske poslove
Živi na kokicama
Janku je najveća želja da ima kupatilo.-S ramota me je da kažem, ali kupam se u koritu, polivam se vodom, i zimi i leti. Voleo bih da malo sredim ovde, da imam osnovne uslove za život, i da me ne bude sramota da pozovem druga u goste - kaže Janko, a na pitanje šta jede za užinu u školi i da li kupuje nešto, kao druga deca, on odgovara da nema odakle.
- Dešava se da gladujem. Kad imam kukuruz kokičar, ja ga iskokam, pa ponesem kokice da jedem za užinu.
Pomozimo Janku!
Janko nema svoj žiro-račun, pa je sve ljude dobre volje zamolio da, ukoliko mogu, nešto novca uplate na račun njegovog komšije Mileta Tomina.
- On mi je jedina osoba na svetu koju mogu nazvati porodicom. Eto, da nije njega, ni Kurir mi ne bi došao u posetu - sa osmehom nam kaže ovaj dečak.
Komercijalna banka
Mile Tomin
205-1001529290309-91
Silvija Slamnig