Mauro Prosperi imao je 39 godina kada je učestvovao na šestodnevnom ekstremnom maratonu kroz Saharu gde je trebalo da pređe 250 kilometara. U pustinji ga je zatekla peščana oluja pa je 10 dana proveo izgubljen u jednom od najopasnijih područja na Zemlji.
Svoju priču ispričao je za BBC:
"Te davne 1994. maraton kroz Saharu trčalo je samo 80 maratonaca dok ih danas bude 1.300 pa nema šanse da se neko izgubi. Ja sam većinu vremena bio sam. Stvari su pošle naopako četvrtog dana kada smo trčali najtežu etapu. Nakon četiri kontrolne tačke našao sam se u području prepunom peščanih dina. Sam", ispričao je Prosperi.
Kako kaže odjednom je krenula jaka peščana oluja.
"Bio sam prekriven peskom, nisam video, nisam mogao da dišem. Znao sam da moram da se krećem da me pesak skroz ne prekrije i da ne bude moj grob. Uspeo sam da nađem neko mesto gde sam se sklonio. Oluja je trajala osam sati. Mislio sam - pa dobro, možda više nećeš pobediti u trci, ali sutra ujutro krenućeš prema cilju. Nisam uopšte bio svestan koliko je oluja izmenila sve oko mene. I da sam izgubljen u peščanom prostranstvu. Imao sam kompas i kartu, ali to mi nije pomoglo. Bio sam uveren da ću pre ili kasnije nekog sresti", kaže ovaj maratonac.
Ispričao je da je trčao četiri sata, ali da ništa nije video.
"I tada sam shvatio da sam izgubljen. Prvo sam urinirao u bočicu da bih imao šta da pijem. Kada me je pogodila oluja, imao sam samo pola boce vode. Imao sam i dehidriranu hranu. Hodao sam samo ujutro i kasno uveče kad je bilo hladno. Nakon nekoliko dana stigao sam do svetilišta beduina na kojem se zaustavljaju kada putuju pustinjom. Ostao sam tamo nekoliko dana u nadi da će me neko pronaći", rekao je Prosperi.
Ističe da ga je obuzelo beznađe kada je video helikopter koji ga je verovatno tražio, ali ga nisu videli.
"Shvatio sam da ću umreti, polako i u agoniji. Napisao sam poruku supruzi i prerezao vene na rukama. Probudio sam se iduće jutro i shvatio da sam još živ - krvi mi se zgrušala. Nisam uspeo da se ubijem. Shvatio sam to kao znak i odlučio da se saberem. Mislio sam na svoju decu. Opet sam hodao pustinjom, jeo sam guštere i zmije, pio krv šišmiša. Osmog dana naišao sam na oazu. Tu me ugledala devojčica koja je čuvala koze. Pomogli su mi i pozvali pomoć iz obližnje vojne baze. Nisu znali ko sam, a kada sam im rekao, shvatio sam da sam u Alžiru i da sam sa rute skrenuo za 290 kilometara. Imao sam 45 kilograma, oštećen vid i jetru, a trebale su mi dve godine da se oporavim", ispričao je Prosperi.
Četiri godine vratio se ponovno kako bih istrčao maraton u Sahari.
"Ne samo zato što volim da završim ono što započnem nego zato što sam postao zavistan od pustinje. Zato se od onda vraćam svake godine", rekao je Prosperi.
(Dnevnik.hr)