Srbija je na pravom putu da postane zemlja istinskog blagostanja. Vrlo brzo, a možda i pre, živećemo u društvu bez nezaposlenih, tehnoloških viškova, redova i gužvi u domovima zdravlja, listi čekanja i zakazivanja operacija godinama unapred. Učionice će nam odzvanjati širinom, u odeljenju će sedeti najviše desetak učenika, a nastavnici će imati dovoljno vremena da se posvete svakom đaku ponaosob.
Broj krivičnih dela će se prepoloviti, u gradskom prevozu neće biti gužvi, a saobraćajni špicevi postaće prava retkost.
Ako mislite da se šalim, preterujem ili da je ovo nekakva futuristička utopija, grdno se varate. Biće to, po svemu sudeći, naša surova budućnost. Za svega tri i po decenije Srbija će imati dva miliona stanovnika manje, za 50 godina čak tri miliona manje i svaki treći Srbin biće stariji od 60 godina.
Na ove cifre, iznete pre nekoliko dana, niko se nije ni nakašljao. Koga briga šta će biti za dvadeset ili trideset godina u zemlji u kojoj se živi od danas do sutra. Vlastima je to pitanje daleko ko zna koliko izbornih ciklusa, a narod oguglao, naslušao se svakojakih scenarija o budućnosti, prvo o svetloj, a sad i crnoj.
Drugi, veći narodi davno su razumeli značenje reči natalitet. Srbija, iako siromašna, po niskom natalitetu stala je uz rame razvijenim zemljama koje imaju negativan prirodni priraštaj stanovništva.
Suočeni sa ljudskim gubicima posle Velikog rata i pravom demografskom dramom, Francuzi su dvadesetih godina prošlog veka, počeli da vode populacionu politiku koja danas podrazumeva razne pogodnosti za porodice sa više dece. Počev od porodiljskog odsustva, dečijih dodataka, nadoknada za rođenje deteta, prava na podsticajne kredite, zatim zaštite majke i deteta, fleksibilnog radnog vremena, pa sve do olakšica u saobraćaju i prilikom kupovine…
I imali su uspeha, Francuzi danas posle Iraca imaju najveći prirodni priraštaj u EU. Neki misle da zbog useljenika Francuzi imaju najbolju demografsku sliku. Međutim, da je to tako onda bi Nemačka imala najveću stopu u EU, a nema je, naprotiv.
To naravno ne znači da Nemci ne vode brigu o budućnosti i ne pomažu porodicama u podizanju dece. Dečiji dodatak iznosi 164 evra za svako dete (povećava se od trećeg), zavod zaposlenim ženama isplaćuje 100 odsto plate šest nedelja pre i osam nedelja posle porođaja, država isplaćuje roditeljski dodatak 14 meseci posle porođaja i to dve trećine plate, maksimalno 1.800, a minimalno 300 evra…
I Rusi su pre desetak godina shvatili da nestaju, da uskoro neće imati ljudske resurse da obezbede 58.322 kilometara granice pa su doneli demografski program, koji je izgleda već počeo da daje rezultate. Prvi put u novijoj istoriji, tokom 2012. godine broj novoređenih je nadmašio broj umrlih.
Izgleda da je Srbima reč milion oduvek bila nekakva nedostižna tačka, osim za prikazivanje manjka u državnoj kasi, pa se tako i ponašaju, ili nam je ovo zaista izlazna strategija za ekonomsku krizu.
Bilo je doduše pokušaja, uglavnom marketinških, da se vodi populaciona politika u Srbiji. Boris Tadić je 2012. godinu proglasio godinom beba. I na tome se uglavnom ostalo – na proglasu. Kad je izabran za premijera, Ivica Dačić je populacionu politiku naveo kao najvažniji cilj nove vlade. Na tome je ostalo. Pravljena je čak i Strategija za podsticaj rađanja, formiran je nekakav savet koji nije stigao ni da se okupi, da popiju kafu.
Danas u Srbiji postoje dve mere populacione politike – roditeljski dodatak i naknada zaposlenoj majci u trajanju od godinu dana. I to je sve.
Ipak, da ne bude, kako reče premijer, da samo kritikujemo: evo, konkretnog predloga koji nas neće koštati ni prebijene pare, bar u prvih 20 ili 30 godina, dok majke ne steknu pravo na penziju.
Bez ikakve zadrške valja promeniti zakon i obezbediti povoljnosti za majke, pre strategija, studija, komisija, mišljenja SANU. Može i to, ali posle.
Svakoj majci sa troje dece omogućiti da dve godine ranije ide u penziju, a one sa četvoro dece da se penzionišu četiri godine ranije. Dakle bez zahvatanje iz budžeta, potrebno je samo malo dobre volje.
Nadam se da se ovom mom predlogu neće usprotiviti investitori po kojima se zakoni o radnim odnosima ravnaju, niti da će ga osporiti članovi Fiskalnog saveta, koji imaju velike plate, a najviše pozivaju na štednju u Srbiji.
Ako zaista nekim čudom Vučić omogući ove pogodnosti, budimo realni, država nam neće praviti i podizati decu.
Na kraju, ipak, sve je na nama.
(Politika/Nikola Trkulja)