DAN KAD IH SE SVI SETIMO: Međunarodni dan osoba sa invaliditetom

Nebojsa Mandic
Milena Mošić Đorđević ima cerebralnu paralizu, teško govori, potpuno je nepokretna, jedna ruka joj je disfunkcionalna, do skoro je živela od naknade za tuđu negu i pomoć ali na kraju dana, ona je ipak srećna

BEOGRAD - Kad god naše društvo priča o invalidima, stalno slušamo o problemima, diskriminaciji, finansijama, bolnicama, preprekama, nezaposlenosti... Međutim, ja imam cerebralnu paralizu, teško govorim, potpuno sam nepokretna, jedna ruka mi je disfunkcionalna, do skoro sam živela od naknade za tuđu negu i pomoć. Ali, na kraju dana, ja sam ipak srećna. I zaljubljena. I voljena. Ostvarena sam i u najvažnijoj ulozi na svetu, jer sam pre pet ipo godina postala majka prelepe devojčice Maje! - priča mi iz svojih invalidskih kolica Milena Mošić Đorđević (36) iz Beograda, dok u sebi razmišljam "ko je ovde zapravo invalid?".

Nebojsa Mandic 

Njena životna priča, energija i optimizam kojim zrači, čini da se svi "normalni" i "zdravi" na trenutak zapitamo šta zapravo znači sažaljenje, predrasude koje gajimo i (ne)mogućnost da se stavimo u tuđu kožu.

- Rampe, pragovi, stepenice, liftovi, niskopodni autobusi... ništa od toga meni nije strašno i problematično. Problem su mi ljudi. Na primer, komentar žene na Birou za zapošljavanje koja mom mužu kaže da ne mora da me stalno vuče sa sobom. Ili trenutak kada me u sali ostave da koncert posmatram iz poslednjeg reda. Pa me zaboli kada narod ustane da se veseli, a meni okrene leđa. I još ništa ne mogu da vidim. Dešavalo se i da me otac ostavi u kolicima na ulici dok nešto kupuje, a za to vreme mi priđe čovek, i misleći da prosim, udeli mi 10 dinara. A ja našminkana, sa frizurom, pristojno obučena - navodi Milena teške detalje iz svoje svakodnevnice.

Nebojsa Mandic 

Jedna od njih je bila i bojazan da će, kao i slučaju njene majke, doći do komplikacija u trudnoći i da će ćerka Maja takođe biti dete sa hendikepom.

- Plašila sam se da neće moći da hoda i da će joj ruka ostati skupljena u pesnicu. Kada je stala na noge, nije bilo srećnije majke na svetu. A ruka joj je oduvek bila normalna, samo je bila u položaju specifičnom za bebe. Zato savetujem majke da ne slušaju uvek lekare. A kada već dobiju dete koje je invalid, najbolje je da ga ne drže zaključanog u sobi. Neka ga naterajui da izađe i ostavi knjigu, televizor i računar za sobom. Neka se druži. Ide u pozorište, na koncerte, u bioskope. A ne da se samosažaljeva kod kuće. Tako bi se i zdrav razboleo! Jedino tako može da se vidi da i mi postojimo - objašnjava ona sa osmehom na licu.

Muža upoznala preko Interneta!

Milena Mošić Đorđević (36) iz Beograda svog supruga Slavišu upoznala je preko Interneta.On nije osoba sa invaliditetom. Ali ima razumevanja i ljubavi za one različite. To je pokazao oženivši devojku sa cerebralnom paralizom.- Odmah sam mu na početku komunikacije rekla da sam u kolicima. Nije mu smetalo. Prvo je došao da vidi u kojoj meri mi je potrebna tuđa pomoć, koju čitav život dobijam od roditelja. Rekao mi je da to nije tako strašno kako se čini i od tad je pored mene. Nekada živimo kod mojih, a nekada kod njegovih roditelja u Pirotu. Ipak je ljubav najvažnija - zaključila je ona.

Ovo mi je prvi posao!

Milena, koja je završila pravno-birotehničku školu, pre dva meseca je dobila i posao u Savezu za cerebralnu i dečju paralizu Beograd.- Ovde radim na sređivanju baze podataka. to mi mnogo znači. I finansijski i psihički. Diže samopouzdanje, osećam se korisno, a imam i razlog da se sredim pred izlazak iz kuće - navodi ona na kraju.