Kako kažu, ona „govori o nastanku, razvoju i seobama Slovena“ i prikazuje život slovenskih plemena u njihovom zlatnom dobu, od sredine 10. veka stare ere do kraja devetog veka nove ere.
Tablice u ruševinama
Prema predanju o otkriću ovog spisa, pronašao ga je belogardejski pukovnik Fjodor Arturovič Izenbek u jesen 1919, dok je građanski rat u Rusiji još besneo. Na razorenom imanju u Ukrajini pronašao je nekoliko razbacanih daščica s neobičnim urezima. Pretpostavivši da je u pitanju nešto važno, on je te tablice od breze spakovao u torbu i poneo sa sobom.
Po završetku rata Izenbek je prebegao u Tursku, a potom u Jugoslaviju, da bi završio u Briselu. Tamo je te daščice tek 1939. video hemijski inženjer Jurij P. Miroljubov.
- Daščice su bile od breze, dimenzija 38 x 22 centimetra i debele oko pola centimetra. Ivice su neravne, a površina, sastrugana pre urezivanja slova, bila je prefarbana nekom mrkom materijom koja je s vremenom potpuno potamnela. Kasnije je sve premazano mašću ili nekom vrstom laka - napisao je on.
Proučavanje
Prema priči, on je ubedio Izenbeka da mu dozvoli da tablice prouči. Međutim, pukovnik je bio nepoverljiv, pa je Miroljubov mogao da ih iščitava isključivo u njegovom prisustvu. Tako je, glasi priča, on proučavao i precrtavao neobičan tekst dok nije slova s daščica zamenio slovima azbuke i utvrdio da je reč o najstarijem slovenskom pismu i tekstu nastalom mnogo pre nego što su Sloveni zvanično primili pismenost.
Miroljubov je, po selidbi u SAD, uspeo da prevod 1953. objavi u časopisu Žar-ptica. Međutim, objavljen je samo precrtani tekst, dok tablice, pa čak ni njihove fotografije (osim jedne) nisu. Nestale su bez traga, a govori se da ih je posle smrti pukovnika odneo Gestapo.
Sergej Lesnoj (što je pseudonim doktora biologije Sergeja Paramanova), kažu, prvi je pravi istraživač ove knjige. Iako knjigu nikad nije video, već je samo proučavao nacrte Miroljubova, objavio je više tekstova o ovom spisu posvećenom bogu Velesu i utvrdio je da su daščice prikupljane u dužem vremenskom periodu, kao i da su ih ispisivali različiti autori. Kako je objasnio, tekst nije hronika u današnjem smislu te reči, već skup podataka o religiji, običajima i istoriji Starih Slovena.
To je bilo dovoljno mnogim neopaganima da prihvate ovu knjigu kao sveti spis starih Slovena. I da izađu s tvrdnjama kako su tablice dokaz skrivene istorije slovenskih naroda.
Sud naučnika
Međutim, niko od naučnika koji su se prihvatili proučavanja knjige nisu o njoj imali dobro mišljenje.
- Analizom jezika Velesove knjige nameće se samo jedan, vrlo jasan zaključak: to je očigledan i banalan falsifikat u kojem nema ničega misterioznog i tajanstvenog - napisali su akademik F. P. Filin i dr L. P. Žukovska u tekstu „Velesova knjiga... Zašto nije Velesova“ objavljenom 1980. Slično mišljenje o spisu 1990. godine daje i Oleg V. Tvorogov, ruski filolog.
- Velesova knjiga nije neprocenjiv istorijski izvor, već falsifikat nastao nedavno. Ne znamo tačne motive pravljenja ovakvog falsifikata osim ideoloških, a sam Miroljubov svojevremeno je napisao da je za borbu sa sovjetskim sistemom, koji je nazvao demonskim i antihrišćanskim, neophodno koristiti dokaze o istoriji Starih Slovena. Kad te dokaze nije našao, rešio je da ih sam napravi - napisao je on.
Kako navodi, moguće je da je Miroljubovu Izenbek zaista pokazao neku tablicu s molitvama slovenskim bogovima i da je ovaj tada dobio ideju da napiše Velesovu knjigu i izmisli priču o njoj i njenom pronalasku.
Sadržaj knjige
ZABRANJENA ISTORIJA ANTIČKIH SLOVENA
Kako veruju pojedini istraživači, Velesova knjiga govori o zabranjenoj istoriji antičkih Slovena. Prema spisu, u 10. veku stare ere preslovenska plemena živela su „na sedam reka, gde obitavaše iza mora u zelenom kraju“. Tu se opisuju seobe Slovena kroz Siriju i dolazak na Karpatske planine u petom veku stare ere. Tokom tog perioda borili su se s Gotima, Hunima, Grcima i Rimljanima i pobeđivali. Ipak, na kraju je došlo do raspada plemena i pad pod vlast Germana.
Ponuda Izenbeka
ODBIJEN U BEOGRADU
U mitu o putešestviju Fjodora Izenbeka govori se da je u Beogradu boravio 1923. godine. On je tada, navodno, nudio knjigu na proučavanje pojedinim stručnjacima, ali njome niko nije hteo da se bavi. Kad je rešio da napusti Jugoslaviju, daščice je ponudio beogradskoj biblioteci i muzeju, i to za malu nadoknadu, ali ih oni nisu otkupili.
Velika popularnost
OSNOVA SLOVENSKOG STAROG ZAVETA
Uprkos tome što su naučnici dokazali da je Velesova knjiga falsifikat, to nije uticalo na njenu popularnost u pojedinim krugovima. Tako je Aleksander Baraškov, koji ju je objavio tri puta pod tri različita naziva („Ruske vede“, „Velesova knjiga“ i „Knjiga Velesova“), spis iskoristio kao osnovu za stvaranje Zvezdane knjige Koleda, svojevrsni