Sve češće svedoci smo teških životnih priča onih koji su otkrili da boluju od neke vrste karcinoma, ali još tužnije je to što smo uz brz tempo života na neki način i oguglali na ove vesti misleći da nas nikada neće zadeseti slična sudbina. Ni bosansko-hercegovačka pevačica Azra Kolaković, poznatija kao Donna Ares (37), nije mogla da pomisli kako će je snaći nešto slično. Preokupirana obavezama i planovima, pevačica je zapostavila sopstveno zdravlje nakon čega joj je krajem leta na lekarskom pregledu otkriveno kako boluje od karcinoma materice koji je metastazirao. Uprkos prvobitnom šoku, Donna ipak nije dozvolila da potone i da je obuzme sažaljenje, već je odlučila da započne ozbiljnu borbu s rakom koji joj razdire organizam. Nakon dve hemioterapije, Azra je odlučila da život u svom domu u Bihaću sa suprugom Džavidom Ljubovcijem priveremeno zameni boravkom u hotelu Han na Bjelašnici gde joj čist vazduh i zdrava ishrana pomažu u lečenju.
Baš tu, na ovoj planinskoj lepotici, pevačica je ekipi magazina Story otvorila vrata svog privremenog doma. Već na pragu stiče se utisak kako je ovo oduvek i bio dom Donne Ares. Njen osmeh sve vreme našeg razgovora pratio je pogled koji ni opaka bolest nije uspela da pomuti. Dok smo pokušavali da se izborimo sami sa sobom kako bismo postavili prvo pitanje ženi koja trenutno proživljava najtraumatičnije dane u životu, naša sagovornica opustila nas je tako što je prepričala šalu svog supruga kojem dopušta da zbija šale na njen račun:
- Nakon što sam ostala bez kose, Džavid se našalio sa mnom i rekao mi je kako ima osećaj da sada spava pored Šabana Šaulića – rekla je vlasnica hitova To mi nije trebalo i Idi, idi, moja vilo, i potom nastavila da odgovara na naša pitanja kao da je na ispitu graiva koje je besprekorno naučila. Jer, život joj je za samo nekoliko meseci pokazao da u tome može da bude briljantna – nijedna prepreka nije velika ako ka njoj hrabro pristupite. Ali i da život najčešće ne da da pravimo planove.
- Početkom prošlog leta Džavid i ja planirali smo da otputujemo i sklonimo se s ovog Balkana, i taj plan polako smo i sprovodili u delo. Već smo stigli u Stokholm kada nas je jedan poziv iznenadio. Javili su nam da je umrla Džavidova mama, pa smo morali da se vratimo u Bosnu. Tek kasnije se ispostavilo kako je ovaj poziv bio sudbinski i veoma važan za mene. Naime, pošto smo bili zatečeni ovom vešću, automobilom smo se uputili u Bosnu, a taj put izuzetno me je iscrpeo. Kako je vreme odmicalo, sve više sam se osećala malaksalom, što više nisam mogla da pravdam normalnim umorom.
Story: Jeste li tada posumnjali da s vašim zdravljem nešto nije kako treba?
- Inače smo mi pevači stalno na putu, pa sam pomišljala kako me je stigao višegodišnji brzi ritam života i da mi je jednostavno samo potreban odmor. To je zapravo bio prvi simptom, koji sam veoma zanemarivala, jer svi mi guramo napred, predajemo se svojim profesijama i dajemo maksimum, sa željom da nam se taj trud jednog dana isplati. Međutim, osećaj iscprljenosti postajao je neobjašnjiv, i šta god da sam uradila nisam uspevala da se odmorim, a onda sam počela da gubim i na težini iako sam već prekinula sve dijete, kojih sam se pridržavala kako bih korigovala višak kilograma. U tom periodu počela sam i da treniram, što je bila i dobra odluka pošto sam se na neki način nesvesno pripremila za sve što me je kasnije snašlo. Mnogo je lakše kada je telo pripremljeno i na neki način očišćeno od otrova, a moj najveći otrov bilo je mleko koje sam obožavala da pijem. Nakon fizičkog slabljenja počela je i da mi raste telesna temperatura, a ništa me nije bolelo. A to je bila bolest koja napreduje tiho, ali brzo.
Story: Zašto ste ignorisali povišenu temperaturu?
- Mislila sam da je imam zbog zuba, ali onda se pojavio i limfni čvor za koji već nisam imala opravdanje. Retko ko bi samo na osnovu povišene temperature pomislio da ima rak, jer te ništa te ne boli! I opet sam na neki način imala sreće, a znamo da sreća prati hrabre. Naime, u kući sam imala neke medicinske knjige i pošto sam ih malo istražila, zapravo sam samoj sebi odredila dijagnozu, pre lekara.
Na taj način psihički sam se pripremila na ono što je usledilo, ali pored i toga rak je poslednje na šta čovek može da pomisli da će mu se desiti. Uvek mislimo kako se teške bolesti dešavaju samo drugima, nikada nama. Kada sam otišla kod doktora, samo sam mu rekla da me je napalo sve, on se složio kako sam sve dobro shvatila i kako je odlično što sam došla na pregled.
Story: Kako ste se osećali u trenucima kada su vam saopštili dijagnozu?
- Bilo mi je veoma teško tokom transporta iz Bihaća za bolnicu u Sarajevu.
Razmišljala sam o tome kako sam ceo života provela u pokretu i na putovanjima, a onda doživela da se vozim u sanitetu na putu ka bolnici. Nisam želela da doživim tu vožnju koja je bila veoma traumatična i stresna. Mučan je momenat kada treba da prihvatite činjenicu kako baš vi imate izuzetno loše rezultate. Tek kada to pregrmite i pobedite strah sa samim sobom, borba i lečenje mogu da počnu.
Story: Jeste li razmišljali o tome zašto se to baš vama desilo?
- Nije mi bilo ni malo lako, ali s druge strane, nisam razmišljala na taj način niti o tome koliko ću još dugo da živim. Nedoumice tog tipa kod mene ne postoje, samo sam postavila pitanje: Joj, šta sad? Ni najmanje nije dobro kada vam doktor saopšti kako je vaša bolest na trećem nivou napredovanja, na skali od jedan do četiri. Teško je da prihvatite sve te činjenice, ali nakon početnog šoka sledi trenutak kada sebi kažete: U redu, boriću se sa svim šta me je snašlo, dijagnoza, kancer, metstaze! Znam da onima koji gledaju moje fotografije sve to kroz šta prolazim deluje mnogo lakše, jer se i sama trudim da na taj način pošaljem poruku vedrine, ali postoje istinski strašni trenuci, bukvalno sve i svašta. Hemioterapija nije ni malo jednostavna, koliko god da primate lek, toliko primate i neki otrov. Svi znamo kakva sve čupanja može da podnese kosa, pa samo podatak da je nakon ovih terapija gubite govori dovoljno, ali poenta je u tome da zavarate svoj organizam.
Story: Kada ste odlučili da život uzmete u svoje ruke?
- Od samog starta počela sam da menjam svoje navike iz korena i verujem da sam svemu pristupila veoma hrabro. U horoskopu sam Jarac, a u podznaku Lav. Mi Lavovi volimo da smo centru pažnje, što posebno dolazi do izražaja kada je reč o estradnim umetnicima, a u načinu na koji sam podnela ovu dijagnozu do izražaja su došle i karatkeristike Jarca – oni su realno i čvrsto na zemlji. Kada sam saznala od čega bolujem, prva dva dana plakala sam bez prestanka, a onda sam rekla sebi:
Nema više kukanja, suza, moram da se uhvatim u koštac sa tim što mi se desilo.
Sada imam osećaj kao da sam ispala iz nekog broda pa moram da plivam kako bih stigla do obale. Tako sagledavam sve što me zadesilo. Svima bih preporučila da ne razmišljaju o bolesti kao da je bolest, i da se čim pre osveste, dođu sebi i svemu pristupe praktično. Rak gledam kao neko stanje koje jednostavno mora da prođe, a lekari su tu sa mnom kako bi mi pomogli da ga prevaziđem. Sigurna sam da samo ovaj način razmišljanja može da me spasi.
Story: Razmišljate li o ovom životnom izazovu kao o nekoj vrsti kazne?
- Bolest nisam shvatila kao kaznu, već kao posledicu svoje nemarnosti i neredovnih odlazaka na preglede. Kod mene je reč o ginekološkom problemu, i baš ja treba da budem opomena svim ženama i devojkama, da više vode računa o sebi i osluškuju svoj organizam. Dešavalo mi se da kada god pozovem ginekologa kako bih zakazala pregled, termin koji njemu odgovara, meni ne odgovara, i onda naravno, kako to obično biva, dam prioritet poslu. To se ponavljalo ukrug, sve dok se nije desilo šta se desilo.
Story: Razgovarate li s ljudima koji su uspeli da prevaziđu ovo teško oboljenje?
- Poznajem neke s ovakvim problemima, a sada mi se sve više njih javlja sa svojim pričama i iskustvima. Sve nih najbolje opisuje reč hrabrost. Oni ljudi koji psihički padnu, u startu gube, a oni koji pričaju o svom iskustvu ne posustaju. Kod ove bolesti pola rešenja leži baš u stavu.
Story: Jeste li svesni koliko vas ljudi vas u poslednjim mesecima prati na društvenim mrežama?
- I jesam i nisam. Najsvesnija sam onda kada mi neko pošalje poruku, kao što je to pre dva dana učinila jedna devojka. Napisala mi je kako se, otkako su joj pre tri nedelje otkrili kancer trudi da dok gleda moje fotografije na društvenim mrežama bude nasmejana kao i ja, ali joj ne ide. Odgovorila sam joj da je najvažnija hrabrost i da se ne predaje, jer kada se reši svog straha, tada će rešiti i zdravstveni problem.
Zapravo, najvažnije je da pobedite strah sa samim sobom koji svi negde u sebi imamo.
Story: Kako sada gledate na period pre bolesti?
- Veoma je važno da se čovek suoči sa sobom. Ne kaže se za džabe: Pazite šta mislite kako vam se to ne bi desilo. Uvek treba na život gledati sa vedrije strane i biti obazriv. Jer, koliko god da sam se i ja vodila ovom filozofijom, kao i svaki čovek bila sam gruba prema sebi. Na primer, pred koncerte sam i po sto puta znala da ponovim kako me izluđuje kosa, i kako jedva čekam da se ošišam, a onda sam polako, malo pomalo počela da je skraćujem, kao da sam predosetila da će me nešto snaći. I evo sada nemam kosu. Čak sam govorila, blago vama muškarcima sa tako malo kose, i evo sad sam ćelava. Tako da svako od nas treba dobro da se sabere, i sve te loše misli izbaci iz glave.
Story: Nesumnjivo je kako se vi hrabro nosite sa bolešću. Kako su stanje u kom se nalazite prihvatili vaši najbliži?
- Ljudi iz mog okruženja loše se nose s mojim zdravstvenim problemom, nisu tako vedrog duha kao ja, ali moram da istaknem mog Džavida koji se u svemu junački poneo. Provodi sa mnom 24 časa dnevno, i od dragocene mi je pomoći, a ispostavilo se i kako je neophodno da neko stalno bude sa mnom pošto ima trenutaka kada sam slaba i padam u nesvest. Porodica mi je najveća moralna podrška, a tu su i moji saradnici, kolege, prijatelji, publika i fanovi koji mi daju vetar u leđa. A ja sam kao pravi vojnik, odlično disciplinovana.
Story: Neretko, čak i danas, mnoge je sramota da govore o svojim zdravstvenim problemima. Kako vi to komentarišete?
- Nisam htela psihički da padnem, a kamoli nešto da krijem ili šapućem. Nisu svi ljudi isti i nisu jaki da ostanu sami sa sobom. Bila sam slomljena kada sam došla kući iz bolnice i pogledala se u ogledalo. U tom trenutku postala sam svesna šta mi se zapravo desilo. Povukla sam crtu, shvatila da kukanjem neću ništa postići i da mi je potrebna strategija kako bih se sa svim izborim. Zato sam došla na Bjelašnicu.
Story: Da li ste probali neki od alternativnih načina lečenja?
- Ljudi su mi slali brojne savete među kojima su i oni koji se zasnivaju na alternativnim lekovima. Sve sam pregledala, probala i odabrala ono što meni odgovara. Toga se pridržavam i ne kršim pravila. Mnogo njih mi govori da se okrenem alternativi, ali ovo je slučaj gde ne možete da se oslonite samo na te metode i da uzimate stvari na svoju ruku, jer sam ja ipak u ozbiljno teškom stanju.
Najvažnija je disciplina, da verujete u to što radite i da se konsultujete sa svojim lekarom. Imam poverenje u svoj tim doktora koji čini mlađi i stariji kadar, odlično su organizovani, ne samo prema meni, već prema svim svojim pacijentima. Za moje doktore Pašića i Bešliju, i ceo tim, imam samo reči hvale. Rekla sam im kako da sam ja bolesnik amater, ali da ću dati sve od sebe i da ću slušati njihove savete.
Nakon hemioterapije ljudi imaju mučnine, pa je veoma važno šta se jede posle tog tretmana. Sada u šali kažem kako ću, kada izađem i svega ovoga, napraviti mjuzikl. Jedna osoba će da leži, a oko nje će biti ceo hor koji će pevati samo: Jedi, jedi, jedi… Jer mi sada svi stalno govore: Dona, ti samo jedi! Želim da iz svega ovoga izađem kao komičar.
Story: Zapisujete li svoje misli kada ste sami, u smiraj dana?
- Volim da kažem kako je Facebook moj dnevnik gde otkrivam šta mislim i osećam, ali pošto ipak na društvene mreže ne iznosim baš sve, pred spavanje zapišem neke svoje misli. Često mi sada poklanjaju rokovnike kako bih imala sve to gde da zapišem. Svi me paze, i ne znam kako ću se odužiti svim ljudima koji su divni prema meni u ovim trenucima. Zahvalna sam i osoblju hotela Han i njihovim kuvarima koji brinu o tom šta ću da pojedem, da sve bude domaće i sveže. Već razmišljam o tome da sve prodam i ovde na Bjelašnici kupim neku kućicu.
Story: Koliko su se promenili vaši stavovi i pogledi na život?
- Što se tiče mojih stavova oni se nisu promenili i uglavnom su bili dobri. Jesam nestašna, ali sam takva prema sebi. Sve greške koje sam napravila, učinila sam ih samoj sebi, nikada prema drugima. Zbog toga i uživam veliku podršku u ovim teškim danima.
Story: Šta ćete ipak promeniti?
- Sitne i dosadne misli zameniću onim daleko pozitivnijim. Neću se nervirati oko toga šta ću da obučem za neku emisiju. Sada stvarno znam da su sve to samo nebitne gluposti.
Razgovarao: Danilo Mašojević
Fotografije: Story Luka Šarac/privatna arhiva
SA STORY SAJTA JOŠ PREPORUČUJEMO:
Dona Ares: Vrti mi se, jedva šetam, ali šetam i trudim se! -
Dona Ares: Ne pitam koliko ću još živeti
Dona Ares: Ujutru se suprugu ušunjam u krevet po komad ljubavi
Dona Ares: Ovo pišem radi svih ljudi koji se bore kao ja
Dona Ares: Ja se ne predajem ni onda kada mi lađe potonu