(VIDEO) ISPOVEST VOJNIKA KOJI JE PUCAO: Streljao sam Čaušeskua i još me to proganja!
BUKUREŠT - "I danas se uznemirim kad govorim o tome", kaže Jonel Bojeru, vojnik koji je pre 25 godina kraj toaleta u smrznutom dvorištu u Targovištu streljao rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskog i njegovu suprugu Elenu.
Na Božić 1989. on je bio stražar na melodramatičnom zvaničnom suđenju prvom rumunskom paru. On ih je izveo iz zgrade dok je Čaušesku pevao Internacionalu, a njegova manje pribrana žena vrištala "je.ite se". Zatim ih je postavio pred zid, pa su ih on i još dvojica vojnika pokosili kalašnjikovima.
Sve se dogodilo tako brzo da je vojni fotograf koji je snimao suđenje uspeo da uhvati samo zadnji rafal i tela koja su se stropoštala. Ali i tih nekoliko sekundi obeležilo je život toga padobranca, piše Gardijan.
"I danas se uznemirim kad o tome govorim", kaže on i stiska čašu rakije. "Prekinuo sam dva života. U ratu je to prihvatljivo, ali mnogo je teže kad ubiješ nenaoružane ljude. To nikome ne bih poželeo, iako je meni ubijanje ljudi posao".
Krupan i brkat čovjek s mutnog snimka danas je stameni dedica, koji ne žali što je baš on označio konačan kraj Čaušeskuove vladavine straha i nemaštine. I njegova porodica bila je među milionima progonjenih.
"Deda mi je bio sveštenik, liberal, većinu života proveo je u zatvoru", priča Bojeru. "On je zaista bio srećan posle tih događaja, srećan što se režim promenio, što je Čaušesku mrtav. Rekao mi je: 'Bez brige, uzimam na sebe sve tvoje grehe'", seća se on.
Nije lako biti jedan od najslavnijih krvnika prošlog veka. Onih nekoliko sekundi platio je gubitkom privatnosti i braka - supruga nije mogla da živi s tako mučnom slavom. Bojeru je uveren da su baš njegovi meci ubili Čaušeskuove jer je, kad su njih trojica zapucali, primetio je da se jedan skamenio na nekoliko trenutaka, a drugi je zaboravio da prebaci kalašnjikov na rafal, pa je ispalio samo nekoliko pojedinačnih hitaca.
Nikolae i Elena "još su bili veoma zaljubljeni" i tražili su da umru zajedno iako je u presudi pisalo da budu pogubljeni odvojeno. On im je ispunio tu poslednju želju i teši se što ih je ubio odmah.
"Upucao sam ih veoma brzo. Smatram da sam im omogućio da umru dostojanstveno... Svaka revolucija traži krv. A ne zaboravite, revolucija jede svoje junake", kaže on i sleže ramenima.
Bojeru je tada imao 31 godinu, bio je oficir u elitnoj padobranskoj jedinici i javio se kao dobrovoljac za tajanstvenu božićnu misiju. Naređenje su dobili tek koji trenutak pre susreta s Nikolaem Čaušeskuom, koji je samo dan-dva ranije bio apsolutni vladar.
"Ministar me pitao: 'Kapetane, možete li to?'. Odgovorio sam: 'Mogu'. A šta sam mogao da kažemi?", priča danas Bojeru.
Rumunija je tonula u haos, bila je jedna od poslednjih zemalja sovjetskog bloka koja je svrgnula komunističko vodstvo. Pripadnici njegove jedinice krišom su slušali vesti o revoluciji na radiju Slobodna Evropa. I cela jedinica se 21. decembra zaklela na odanost čoveku kog će streljati za manje od nedelju dana.
"Naterali su nas da potpišemo izjavu da se ne slažemo s tim šta se događa i da ćemo podržavati i štititi Čaušeskua", kaže. Sutradan su šokirani gledali kako sivu zgradu Centralnog komiteta, centar komunističke moći, demonstranti zauzimaju, a Nikolae i Elena beže helikopterom.
"Vojnici su plakali od sreće, ljudi za koje biste pre mislili da se slažu s režimom, sad su blistali od oduševljenja. Izvadili smo sakriveni alkohol, vrlo lošu rakiju, i pili", svedoči Bojeru. A onda je usledilo nekoliko dana kad u kasarnama nisu znali šta bi sa sobom. Bilo je monotono, ali napeto.
"Da bar mogu da ubijem Čaušeskuoa! Šta bih da mi padne šaka?", rekao je jedan njegov prijatelj na Badnjak. Zvao se Dorin Čirlan, a već sutradan je, i ne znajući, volontirao za člana streljačkoga voda. Nažalost, dobio je i više od toga, kaže Bojeru. Kad su se vraćali s mesta suđenja, helikopter je bio pun tužilaca, sudija i visokih oficira.
"Nije bilo mesta pa je Čirlan morao da sedi na leševima. On je najviše traumatizovan. Tada su svi želeli da su na našem mestu. A danas - više niko", zaključio je on.
(Dnevnik.hr/Gardijan)