Zvonko V. iz Kragujevca ima 26 godina, beskućnik je i desetak puta je do sada, kako kaže, pokušao da se ubije! To čini da bi privukao pažnju nadležnih za koje misli da imaju moć da mu obezbede četiri zida. Najbolje što je Zvonko imao na mestu roditelja bila je njegova pokojna baka, voleo je, a ona ga je slala da prosi.
Od njene smrti Zvonko se oseća “kao da mu svakoga dana umire majka”. Sa tim bolom hoda i radi, on ne prestaje i kada spava. Kada bol preti da ga uguši, Zvonko misli samo na jedno - da li da isprosi za kiselinu ili za benzin, da li da se otruje ili spali.
Zvonkova ispovest je priča o tome kako su roditelji, ali i društvo, uništiti dušu dečaka koji je odbačen onda kada je trebalo da bude voljen.
Zvonko spava kod poznanika ili na sunđeru ispod kamenog mosta kod zelene pijace u Kragujevcu. Nad leđima mu nebo, pod njim na tlu ljudski izmet i pacovi. Zvonko nikada nije imao rođendansku tortu, niko ga nikada nije poslao u prvi razred. Zna da napiše svoje ime, ne i prezime.
- Majku sam poslednji put video kada sam imao oko devet godina. Čuo sam da je u inostranstvu. Otac mi živi u Kragujevcu, ne javlja mi se na ulici. Ostavili su me kod bake. Za nju sam bio spreman sve da učinim, prosio sam za nju. To smo radili zajedno godinama. Kažu da sam bio milo dete, narod me je mazio po glavi kad mi daje pare – seća se Zvonko.
Kada mu je umrla baka, jedina osoba za koju je on mislio da ga voli, njegov svet se srušio. U to vreme srušila se i udžerica, socijalni stan, u kojoj je Zvonko živeo. Imao je 19 godina.
- U tom trenutku sam radio u luna parku kod Smedereva. Plakao sam za bakom danima. Tada sam prvi put pokušao da se ubijem, skočio sam pod auto. Čovek me ispsovao, podigao sa ulice i otišao. Nisam imao kuda ni kome da idem - kaže Zvonko.
On objašnjava da od države ne traži stan, samo sobu, četiri zida i mir među njima. Zvonko je desetak puta od države tu sobu tražio pokušavajući samoubistva. Pokušavao je da se zapali benzinom na javnim mestima, pio kiselinu i deterdžent, ubadao se nožem, pretio skokom sa zgrade opštine. Svaki put je dobijao sobu na psihijatrijskim klinikama. U međuvremenu je počeo da krade.
- Bio sam dva puta zatvoru, jednom pola godine, jednom godinu. Krao sam po prodavnicama, najviše šampone, to se lako proda. Neću više da kradem. Hoću da mi odelo ne daje Crveni krst, nosim letnju trenerku, hladno mi je. Dve poslednje nedelje nisam presvukao veš. Smrdim, gadi mi se - očajan je mladić.
Zvonko V. je više puta smeštan u psihijatrijske ustanove. Nije jasno svestan svojih psihičkih problema, za njega je jedini problem to što je beskućnik. On ne razume pitanje “kako si, kako ti je u duši?” Niko ga nikada to nije pitao.
- Pa, meni je stalno kao da mi je jutros majka umrla. Tako mi je od kada se probudim, svakoga dana po ceo dan, već sedam godina. Boli, me unutra, boli, boli, a tuga mi se samo skuplja, kao da je uvlačim unutra. Plačem ja, plačem dugo, ali tuga ne odlazi. Ne mogu da je izbacim. Kad mi se srce prepuni, samo se umirim. Kao da sam utrnuo. Tada samo mislim – da li da isprosim pare za kiselinu da se otrujem ili za benzin da se zapalim – svedoči Zvonko.
Ovaj mladić ipak prima 6.500 dinara socijalne pomoći. Ponuđen mu je smeštaj u prihvatilištu za beskućnike, ali samo mesec dana. Zvonko je odbio. Kaže da mu je muka od života od danas do sutra. Ponuđena mu je narodna kuhinja, odbio je.
Zvonko je angažovan tri meseca u JKP “Gradska groblja” i pošteno je posao uradio. Groblja su mu isplatila zaradu od 8.000 dinara za septembar, za oktobar i novembar nemaju para. Ponuđen mu je posao u Eko parku, opet za 8.000 dinara za 100 radnih sati mesečno.
Zvonko V. je onaj za koga svako ko s mukom zarađuje platu ima pravo da kaže - neka radi, i ja bih da mi džabe daju stan.
Zvonko V. je takođe dečak bez detinjstva, iskorišćavan da zarađuje za babu, slomljene duše i tela, sadašnji mladić koga niko ne voli dovoljno ni da prati uzima li terapiju za bolest duše. Ona ga boli čim ispod mosta u centru Kragujevca otvori oči i pogleda stubove nad sobom i ljudski izmet pod sobom.