OLJA BEĆKOVIĆ: Nikad nisam bila cenjenija nego sad kad me nema!
Godišnja nagrada „Vitez poziva“, koju tradicionalno, na Svetski dan ljudskih prava, dodeljuje nevladina organizacija „Liga eksperata“, pripala je novinarki i televizijskoj voditeljki Olji Bećković, sociologu i profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu Sretenu Vujoviću i piscu i uredniku časopisa Gradac iz Čačka Branku Kukiću. Nagrada im je dodeljena za značajan stvaralački opus, saglasnost profesionalnog znanja i savesti, moralni integritet i autonomno i časno delovanje i ponašanje jer nisu izneverili logiku svog poziva.
Olja Bećković govori o stanju u profesiji i razlozima zbog kojih nikada nije odstupila od logike svog poziva.
Godinama su vam oduzimali titulu novinara, iako ste bili autorka najgledanije političke emisije u Srbiji. Sada je došlo do toga da branite profesiju koja za mnoge nikada i nije bila vaša. Da li vam se čini to da ste tek sada, kada ste počeli javno da govorite o cenzuri, postali respektabilni novinar za mnoge vaše kolege, koji o tome i dalje ćute?
- Imam utisak da nikad nisam bila cenjenija nego sad kad me nema. Titula koja mi je godinama oduzimana, data mi je kad je novinarska profesija gotovo ukinuta.
U više navrata isticali ste da novinari više ne smeju da postavljaju pitanja. Da li je to danas viteštvo u ovoj profesiji - biti spreman da nešto upitaš, pa makar bio i javno prozvan, pre nego da klimaš glavom dok neko govori ili odgovaraš na pitanja koja je postavio tvoj sagovornik?
- Onaj koji se danas usudi da nešto pita, može sa velikom izvesnošću da računa da će od ponedeljka biti u prilici da slučajnim prolaznicima postavlja samo jedno pitanje: „Oprostite, da li znate gde je Biro za zapošljavanje?“
Nije to samo pitanje novinarstva. Čini se da vlast ne bira sredstva da pod maksimalnu kontrolu stavi sve one profesije koje imaju javni uticaj. Kako se boriti s tim? Kao advokati, prosvetari...?
- Pre nešto više od trideset godina vozila sam se autobusom 88 sa tada perspektivnim košarkašem Milenkom Savovićem, među navijačima poznatijeg pod imenom Sveti Sava. Plafon autobusa je naravno bio prenizak da bi on stajao normalno. Često mi se vraća ta slika njegove povijene glave, pritisnutog vrata limenim krovom. Imam utisak da se danas svi vozimo kroz život u tom položaju. Ipak, verujem da se varaju oni koji misle da je ljude moguće naviknuti da žive u tako neprirodnom stanju. Bol u nekom času postaje nepodnošljiva, onda počinješ da vrištiš, podigneš glavu, probiješ plafon. Shvatiš da nije bio limeni, nego kartonski. Koliko se stidiš što se toga nisi ranije setio, ostaje privatna stvar.
Na dodeli nagrade govorili ste da ovo priznanje stiže u času kada se ne zna da li smo poniženiji kao ljudi ili su nam profesije poniženije. Kako nas to sve ponižavaju? Ili bolje, kada ćemo prestati da dozvoljavamo da nam to čine?
- Mi smo decenijama vaspitavani da je „neću“ nepristojna reč. U izuzetnim prilikama, bilo je dozvoljeno reći: „Ne mogu, hvala“. Kad budemo shvatili da danas nema nepristojnije reči od „hoću“, postanemo pristojniji prema sebi, nego prema vlasti, to će biti kraj poniženja.
(Danas)