Mina Karadžić bila je očeva miljenica, ponos i desna ruka, ali je strepela od pomisli da je hvale samo zato što je ćerka Vuka Stefanovića Karadžića. Od toga, uprkos svim ispisanim i naslikanim delima, često nije mogla da pobegne, jer se uz nju uvek stavljalo ime reformatora srpskog jezika. A opet - bila je ličnost za sebe. I kao takva se, početkom prošlog veka, našla među 216 velikana u delu istoričara Andre Gavrilovića "Znameniti Srbi 19. veka".
Vilhemina Mina Karadžić rođena je 1828. godine u Beču, rodnom gradu majke Ane. Bila je sedmo od trinaestoro dece, ali su samo ona i brat Dimitrije, kasnije oficir, preživeli detinjstvo. Svi ostali su umrli.
Možda materijalna situacija nije išla na ruku Vukovoj ćerki, ali je kompenzovana nesebičnom ljubavlju oca i majke i naporima da dobije što bolje obrazovanje.
U maju 1858. sa majkom i ocem, doputovala je brodom iz Beča u Zemun. U Beogradu je prešla u pravoslavnu veru i dobila ime Milica. Udala se za siromašnog bratanca kneginje Ljubice, bolešljivog i umnog profesora književnosti na beogradskom Liceju Aleksu Vukomanovića (1826-1859). Venčanje je bilo u Sabornoj crkvi 18/30. maja 1858. godine. Aleksa je umro krajem 1859. posle godinu i po dana braka, bio je oboleo „od očiju“. Imali su sina Janka.
"Bila sam mažena i pažena kao dete iz dobre kuće od već poznatih roditelja. Mama me je vodila na mise, a otac u carski dvorac i poznate muzeje. Kasnije, najčešće i rado obilazimo "Pinakoteku" i gledamo platna velikana. "Minka", reče mi otac jednog dana, "ti treba da dobiješ najviše obrazovanje. Vidim da se u tebi rascvetavaju umetničke sklonosti. Tvoji učitelji te hvale. Talentovana si. Naravno, nećemo ti uskratiti da se igraš, veseliš i zabavljaš. No, prvo knjiga, ta svetinja za svako dete", zapisala je u knjizi "Mina, Vukova kći" autorka Vojislava Latković.
Minka je išla na časove klavira, slikala je i lako su joj išli jezici. Nemački joj je bio maternji, naučila je francuski, italijanski, engleski, pa potom srpski, što ju je već činilo poliglotom i prevodiocem. Pamtili su je kao devojčicu u plavoj haljinici, sa mašnom od organdina u kosi, pravilnog duguljastog lica, tamnih očiju, kako ispod ruke drži spomenar ili note. Obožavala je muziku i imala sreće da je uči od vrsnog pedagoga Gustava Grosmana.
U poznim godinama je govorila da je u duši bila i ostala slikarka, ponoseći se kolekcijom od pedesetak portreta i crteža kojima je udahnula sebe. Volela je da joj poziraju slučajni prolaznici, ali je verovala i mašti naroda, pa je slikala junake epskih pesama, pre svega Marka Kraljevića, o kojem joj je tata često čitao na krilu. Mnogo joj je pomogao belvederski kapelan Jozef Pfajfer, iako je napredovala i slušajući savete priznatog slikara Fridriha Šilhera.
Vuk je za ćerku tražio trogodišnju stipendiju od ruskog cara Aleksandra II Romanova, kako bi mogla da se usavršava u Francuskoj i Italiji, ali je bio odbijen, a ona ostala razočarana. Tako se udaljavala od sveta boja i sve više okretala književnosti, pa je od 15. godine pisala pesme i prevodila naše narodne umotvorine na nemački jezik, čime ju je „zarazio“ tata.
Vuk je uvek isticao da bez pomoći ćerke ne bi bio toliko uspešan, jer ga je ona pratila na službenim putovanjima, pomagala mu, sređivala spise, vodile prepiske se evropskom inteligencijom... Bila je njegova desna ruka i velika podrška dok je radio na prevodu "Novog zavjeta", ali i dok je iznalazio načine da štampa dela. A ona je imala volje i talenta i za lični rad. Kada je Vuk Jakobu Grimu dao da pregleda Minine prevode, ovaj je bio oduševljen.
Zašto ih nije izdala kao svoje, nego ih je ustupila prijatelju i pesniku Ludvigu Augustu Franklu, koji ih je 1852. godine u Beču objavio kao zbirku pod imenom "Gusle", nije poznato. Međutim, Austrijanac je knjigu posvetio njoj, a dve godine kasnije, u Berlinu je štampan njen prevod srpskih narodnih pripovedaka "Volksmarchen der Serben". Kako je Grim napisao predgovor, bilo je jasno da je kvalitet neosporan.
Mnogi učenjaci tog doba znali su da mlada Mina svima može da parira. Jernej Kopitar ju je obožavao, a o njoj je sa mnogo hvale govorio i Njegoš. Naučnici, pesnici, filozofi, studenti voleli su da dolaze kod Vuka i Ane, jer su se tu uvek vodili umni razgovori, govorilo na raznim jezicima o političkim, društvenim i kulturnim prilikama, šalilo, igralo...
Mina je obožavala te večeri, ali najviše se radovala jednom gostu - Branku Radičeviću. Šarmantni student medicine i siromašni pesnik iz Sremskih Karlovaca bio je zaljubljen u nju, baš kao i njegov pobratim Đuro Daničić, koji je sa Vukom radio na "Riječniku". Mina je plenila intelegencijom, lepotom i harizmom, očaravala muški svet igrajući kola na bečkim balovima u srpskoj narodnoj nošnji. Ali, otac je želeo da je dobro zbrine, pa mu se veridba sa ruskim lekarom i sinom spahije Florom Ognjevim učinila pravim potezom.
Zaruke su, ipak, bile raskinute, ne zato što Mina nije mogla da sakrije ravnodušnost, nego zbog nesuglasica koje su nastale između njenih i Florovih roditelja. Na kraju je 1858. godine pred oltar Saborne crkve u Beogradu stala sa Aleksom Vukomanovićem, bratancem knjeginje Ljubice. Ugledni profesor na beogradskom Liceju i član Društva srpske slovesnosti joj je darovao ljubav, nežnost, pravoslavlje i pre svega - sina Janka. Bila je srećna dok mu je pomagala u radu, putovala sa njim po Šumadiji, obilazila krajeve o kojima je slušala od oca. Imali su mnogo zajedničkih planova, ali njen muž je umro tek nekoliko meseci po rođenju deteta, kada se Mina vratila u Beč kod roditelja. Zahvaljujući radu sa ocem i ljubavi prema detetu, preživela je najteže dane. Međutim, teško je podnela Vukovu smrt 1864. godine, potom majčinu, da bi potpuno klonula 1877. kada je dobila pismo da je stradao i njen devetnaestogodišnji sin, pitomac vojne škole u Rusiji.
Jedino što joj je u tom trenutku ostalo bila su očeva dela, nastavila je da ih sređuje i objavljuje u Beogradu, Beču, Petrogradu. U danima kada konačno nije morala da brine o materijalnoj sigurnosti, pa je mogla i da putuje, izgubila je želju za bilo čim, osim za radom. I radila je do 1894. godine, kada je umrla u Beču, a sahranjena u Beogradu.
Njeni posmrtni ostaci, zajedno sa muževljevim i sinovljevim, danas leže u selu Savincu na obali Dičine, u porodičnoj kapeli Vukomanovića koju je knez Miloš Obrenović podigao knjeginji Ljubici. Sa Mininim krajem ugasila se loza Vuka Stefanovića Karadžića.
(Novost/Vikipedija)