Na dan 31. decembra 2014. godine, Paolo Koeljo nas podseća da niko ne može krenuti unazad, ali svi možemo krenuti unapred...
"A sutra, kad izađe sunce, sve što treba da kažemo sebi je:
O ovoj godini ću misliti kao o prvoj godini svog života.
Pogledaću sve članove porodice, iznenađeno i uzbuđeno, srećan što su tu uz mene i što u tišini delimo ono o čemu se toliko priča a tako malo razumemo - ljubav.
Proći ću kraj prosjaka koji će mi zatražiti nešto novca. Možda ću mu ga dati, a možda ću samo proći pored njega misleći kako će ga potrošiti na piće. I dok prolazim, čuću njegove uvrede i znaću da je to prosto način na koji on komunicira sa mnom.
Proći ću pored nekog ko pokušava da uništi most. Možda ću pokušati da ga sprečim, a možda ću shvatiti da on to čini jer nema nikog ko bi ga čekao na drugoj strani mosta i da je ovo samo način da izbegne usamljenost.
Gledaću sve i svakog oko sebe kao da ih vidim prvi put, naročito one male stvari na koje sam se navikao, zaboravljajući magiju koja ih okružuje. Pesak u pustinji, na primer, koji se pomera energijom koju ne razumem, jer ne mogu da vidim vetar.
Umesto da zabeležim stvari koje verovatno neću zaboraviti, u svesci koju uvek nosim zapisaću pesmu. Čak i da nikad nisam napisao nijednu i čak i ako nikad više ne napišem nijednu, bar ću znati da sam jednom imao dovoljno hrabrosti da svoja osećanja pretočim u reči.
Kad stignem do malog sela koje tako dobro poznajem, ući ću iz drugog pravca. Osmehivaću se, a seljani će govoriti: "Mora da je besan što su rat i uništavanje ostavili pustoš".
Međutim, ja ću se samo smešiti, jer mi prija što znam da misle kako sam besan. Osmeh je moj način da kažem: "Možete mi uništiti telo, ali ne i dušu."
Večeras, pre nego što krenem, provešću malo vremena sređujući gomilu stvari za koju nikad nisam imao dovoljno strpljenja. I otkriću da je tu i mali deo moje istorije.
Sva pisma, poruke, isečci i recepti će krenuti u svoj život i moći će da mi ispričaju neobične priče - o prošlosti i o budućnosti. O najrazličitijim stvarima na svetu, o svim putevima na koje smo išli, o svim ulascima i izlascima iz mog života.
Obući ću košulju koju često nosim i po prvi put ću obratiti pažnju na to kako je sašivena. Zamisliću ruke koje su uprele pamuk i reku u kojoj su niti rođene. Shvatiću da su sve te sad nevidljive stvari deo istorije moje košulje.
I sve one stvari na koje sam navikao - kao što su sandale koje su, posle duge upotrebe, postale produžetak mojih stopala, biće uvijene u misteriju otkrića.
Pošto krećem u budućnost, pomagaće mi ogrebotine na sandalama nastale onda kad sam se saplitao u prošlosti.
Neka sve što mi ruka takne a oči vide i usta okuse bude drugačije a opet isto.
Na taj način, sve te stvari će prestati da budu mrtva priroda i, umesto toga, objasniće mi zašto su tu tako dugo - otkriće mi čudo ponovnog susreta s emocijama koje su se uglačale rutinom.