Međutim, u zabačenim uličicama sve je puno smeća. Svetla su upaljena, ali samo zbog toga što su ljudi koji tu žive sami postavili generatore. Usred buke koja dopire od televizora u kafićima starci gunđaju o životu u samoproklamovanom kalifatu Islamske države (IS).
„Kad sam imao sedam godina, počeo je rat s Iranom. Od tada smo u ratu“, kaže Abu Ahmed, tihi četrdesetogodišnjak s dugim sedim brkovima. „Izdržali smo sankcije međunarodne zajednice, siromaštvo, nepravdu, ali nikad nije bilo gore nego što je sad.“ Ahmedovo ime je izmenjeno radi njegove bezbednosti, kao i imena svih drugih osoba s kojima smo razgovarali za potrebe ovog članka.
Abu Ahmed je u početku podržao nasilni dolazak na vlast Islamske države, koja je zauzela više od četvrtine Iraka i Sirije prošlog leta. Nije bio jedini koji je tako mislio: sunitski muslimani u obe ove države dugo su se osećali diskriminisanim od režima kojima su dominirale suparničke sekte - u Bagdadu iračka šiitska većina, a u Damasku manjinska sekta Alavita, ogranak šiitskih muslimana.
Pristalice IS podnosile su sve - od javnih kamenovanja i odsecanja glave do svakodnevnih vazdušnih udara koalicije koju predvodi SAD. Međutim, bez privrede koja bi im pružila šansu za zarade za život, mnogi kažu da Islamska država ima malo toga novog da ponudi u odnosu na prethodnu vlast.
„U poređenju s prethodnim vlastima, sa Islamskom državom se mnogo lakše postigne dogovor. Samo nemojte da ih naljutite i neće vas dirati“, kaže Mohamed, trgovac iz Mosula. „Samo kad bi mogli da obezbede funkcionisanje javnih službi, ljudi bi ih podržavali do poslednje sekunde.“
To je ključno merilo zbog kojeg Islamska država gubi privlačnost za lokalno stanovništvo: da bi stigao s jednog na drugi kraj navodno jedinstvenog „kalifata“, putnik mora da poseduje tri različite valute; humanitarne organizacije obezbeđuju pomoć u lekovima u većem delu ove oblasti, a plate često isplaćuju Irak i Sirija - vlade s kojima je IS u ratu.
Umesto da preuzme upravljanje državom, IS često dodatno pogoršava njeno funkcionisanje tako što se služi reketiranjem.
„U sirijskim gradovima Raki (Raqqa) i Deir Ezoru (Deir Ezzor) oni možda funkcionišu donekle nalik državi, ali u Iraku njihova uprava nimalo ne podseća na državnu“, kaže Kirk Souel (Kirk Sowell), predsednik Jutisensiz risk servisiza (Uticensis Risk Services), agencije za procenu političkog rizika. „Prema načinu na koji deluju, oni su nešto između mafije, pobunjenika i terorističke grupe. Možda su pre šest meseci mislili da će funkcionisati kao država, ali nemaju ni osoblje ni radnu snagu za to.“
Zbog represije i ograničenja koje Islamska država nameće medijima, teško je u potpunosti prikazati administrativni sistem ove organizacije. Ipak, u više od desetak intervjua sa stanovnicima i posetama lokalnog novinara oblastima pod upravom IS, FT je zaključio da Islamska država svojim pokušajima da uspostavi državnu upravu do sada nije uspela da pridobije lokalno stanovništvo.
Nova valuta
U nekim slučajevima oni kažu da IS preuzima zasluge za sisteme koji su već postojali pre nego što je ova organizacija došla na vlast. U drugim, lokalno stanovništvo tvrdi da IS krade resurse regiona kojima pokušava da upravlja.
Prošlog juna borci IS buldožerima su uništili granične prelaze između Sirije i Iraka i proglasili „kraj Sajks - Pikoa“, sporazuma kojim je Bliski istok podeljen na oblasti pod francuskom i britanskom kontrolom.
Organizacija je objavila video-snimke na kojima njeni dobrovoljci besplatno dele džakove pšenice označene crno-belim pečatom IS. Čak su najavili planove o emitovanju sopstvene valute i predstavili izgled novog zlatnog dinara na posterima širom Mosula i pamfletima u Raki na severu Sirije.
Gledajući sa strane, ovi projekti deluju impresivno, posebno ljudima koji žive u haosu severne Sirije, gde suparničke pobunjeničke grupe koje pokušavaju da zbace vladu predsednika Bašara el Asada ratuju među sobom i nisu u stanju da uvedu red.
S druge strane, za sve one koji putuju neravnim, prašnjavim putem od Mosula do Rake, granice se nisu promenile, čak i ako je Islamska država pretvorila granične prelaze u gomilu kamenja. Putnici moraju da ponesu dovoljno iračkih dinara za plaćanje u Iraku, američkih dolara za put i sirijskih funti kad stignu na odredište.
Da je „kalifat“ IS zaista država, bila bi to zemlja siromašnih. Većina Sirijaca na ovoj teritoriji preživljava sa oko 115 dolara mesečno. Strani plaćenici koji se bore na strani IS dobijaju pet puta više. Cena hleba u Siriji gotovo je udvostručena i sada je skoro jedan dolar - što je oko trećina dnevnog prihoda sirijskih civila. Iako je Mosul bio odsečen od električne mreže Iraka kad je IS zauzeo grad prošlog leta, struje i dalje ima. Međutim, to je zasluga pre svega samih građana koji su kupili i postavili generatore kako bi delovi grada u kojima žive i dalje imali električnu energiju.
U delu Sirije pod kontrolom Islamske države struje ima nekoliko sati dnevno - zahvaljujući Asadovom režimu. Inženjer Mahmud i njegove kolege još idu na posao u iste one elektrane u kojima su radili godinama pre nego što je militantna grupa preuzela vlast. Iako ih sad nadgledaju organi IS zaduženi za naftu i gas, plate im i dalje stižu od vlade u Damasku. Na hiljade državnih službenika radi po sličnom principu u delovima Sirije i Iraka pod kontrolom IS, s tim što zaposleni u državnim službama Iraka moraju da pređu dug i opasan put da bi otišli po platu u Bagdad.
IS je preuzeo kontrolu nad tri brane i najmanje dva gasna postrojenja u Siriji koji proizvode električnu energiju za celu državu. Da bi izbegao opasnost da ostane bez velikog dela električne mreže, Damask je, kako izgleda, postigao dogovor.
„Islamska država čuva njihova postrojenja i dozvoljava državnim službenicima da dolaze na posao“, kaže Mahmud. „IS može da uzima sav gas koji se proizvodi za kuvanje i gorivo i da ga prodaje. Režim dobija gas koji je neophodan za napajanje sistema električne energije i šalje deo struje u delove pod kontrolom IS.“
Porez
Asadova vlada ne samo da plaća zaposlene u gasnom postrojenju već, kako kažu radnici, obezbeđuje rezervne delove iz inostranstva i šalje svoje stručnjake kad su neophodne popravke. „Svim srcem sam protiv Islamske države,“ kaže Mahmud, „ali ne mogu da se ne divim njihovoj snalažljivosti.“
Sadžad Džijad (Sajad Jiyad), nezavisni istraživač u Iraku, kaže da IS ima problema da svoje finansije održava u ravnoteži, ali službe i dalje funkcionišu zahvaljujući novcu koji Bagdad nastavlja da isplaćuje bivšim državnim službenicima u Mosulu. IS uzima do 50 procenata od tih plata u vidu poreza.
„Islamska država zavisi od svoje sposobnosti da preuzme kontrolu nad teritorijama i resursima kako bi nastavila da finansira oblasti koje već drži“, kaže on. „Njeno širenje se ponekad odvija putem ogranaka organizacije koji koriste ‚brend‘ Islamske države, ali su u stvari lokalni plaćenici. Na neki način Islamska država se finansira preko piramidalne šeme koja je počela da se urušava.“
Osnovne službe funkcionišu loše, ali strah sprečava mnoge da to javno kažu. „Struje, goriva, lekova i vode ima malo, ali ljudi preživljavaju“, kaže on.
Iako mnogi dovode u pitanje sposobnost Islamske države da upravlja privredom, njena vojna moć i organizacione veštine nisu sporne. Uprkos udarima zapadne koalicije koji su zaustavili njeno napredovanje, IS kontroliše ogromnu teritoriju koja obuhvata gotovo trećinu Iraka i četvrtinu Sirije.
Neke strategije koje IS primenjuje smatraju se boljim od onih iz vremena prethodnih režima. Islamska država dozvoljava slobodan promet preko svoje teritorije da bi olakšala trgovinu. Kamioni koji prolaze kroz teritoriju IS plaćaju porez od oko 10 procenata vrednosti tovara. Biznismeni iz severnog iračkog regiona Kurdistana koji prevoze robu preko teritorije IS ovo vide kao dokaz da je ova organizacija posvećena stvaranju povoljnog poslovnog okruženja.
Osim toga, relativno je lako pokrenuti posao - oni koji žele da otvore prodavnicu ne moraju da plaćaju nikakve takse, ali moraju da plaćaju godišnji porez od 2,5 procenata od prihoda.
Međutim, ove strategije nisu od velike koristi za lokalno stanovništvo. Malo je poslovnih mogućnosti u zoni sukoba, gde se ljudi dovijaju da prežive, obično uz pomoć rođaka koji su pobegli iz zemlje.
Lečenje
U provinciji Deir Ezor na istoku Sirije, gde se nalazi najveći deo sirijskih nalazišta nafte, stanovnici se žale da IS rekvirira njihove resurse.
„Ako ti ne uzmu, naplatiće ti porez na to“, šali se Mahmud, inženjer u gasnoj industriji. Islamska država, koja po njegovoj proceni kontroliše skoro 40.000 barela dnevne proizvodnje nafte u istočnoj Siriji, smatra se najbogatijom militantnom grupom u istoriji, s prihodima od nafte i reketiranja koji dostižu i do milion dolara dnevno. Zapadna koalicija pokušava da bombardovanjem improvizovanih rafinerija nafte nanese udarac finansijama Islamske države, ali lokalno stanovništvo kaže da to nema veliki uticaj. Najveći deo novca IS dobija prodajom sirove nafte direktno iz nalazišta posrednicima u Turskoj, Iraku i Siriji. Ovu naftu dalje rafinišu i prodaju lokalni partneri.
Osim tih trgovaca, većina građana ne vidi mnogo koristi od tog naftnog bogatstva. Kad se građanski rat pre dve godine proširio na istočnu Siriju, priča Basem, koji radi u bolnici u Deir Ezoru, ova osiromašena zabit preko noći je doživela procvat, jer su pobunjenici i lokalna plemena preuzeli kontrolu nad bogatim izvorima nafte koje je pre toga koristio isključivo režim. „Svuda su se videli skupi automobili, nove prodavnice. Ljudi su živeli dobro“, kaže on, govoreći za FT preko Skajpa.
„Otkako je Islamska država preuzela vlast, ekonomski uslovi se stalno pogoršavaju“, nastavlja Basem. „Sa Islamskom državom nema ‚ekonomske administracije‘ - tu su samo ljudi koji uzimaju naftu, dele je među emirima i šalju dalje. Kuda? Ne znamo. Narod nema mnogo od toga.“
IS pokušava da se prikaže kao pravedan vladar određujući cene svega i svačega - od hleba do carskog reza, koji se naplaćuje oko 84 dolara. Međutim, lokalci redovno ignorišu ova ograničenja, jer su takve cene neodržive pored troškova goriva i prevoza koji su u naglom porastu, tvrdi Basem. „IS ne proučava tržište, ne izračunava troškove... ove granične cene su jednostavno komične.“ Kao konzervativni salafista, imao je razumevanja za ideologiju Islamske države kad je preuzela vlast, ali se ubrzo razočarao usled pogoršanja ekonomskih uslova.
„Ja mogu biti salafista, ali nisam idiot“, rekao je u šali.
Basemova bolnica ne uvažava granične cene i naplaćuje pacijentima sve - od struje do lekova. „Kad oni (IS) nisu tu, naplaćujemo više“, kaže on. „Lokalci to razumeju. Cene nisu uvek onakve kao što IS odredi jer ne mogu biti tolike.“ Međunarodne humanitarne grupe često šalju lekove i zalihe, što IS toleriše iz nužde. Ista praksa može se videti i u bolnicama u Mosulu.
Iako je nemoguće odrediti jačinu frustracije politikom Islamske države, s obzirom na to da pojedinci svakako imaju korist od nje, svi intervjuisani tvrde da su znaci nezadovoljstva sve vidljiviji. Nedavno, kad su pripadnici IS došli da naplate porez na struju u Raki, jedan auto-mehaničar se toliko razljutio da je u trenutku kad su se približavali njegovoj garaži, povikao: „Kako možete da tražite naknadu za uslugu koja je dostupna samo nekoliko sati dnevno?“
Još istočnije, u džamiji u sirijskom gradu Mejadinu (Meyadeen), bivši aktivista koji je svojevremeno organizovao proteste protiv Asada tvrdi da je prisustvovao jednoj neobično poznatoj sceni. U petak, nakon molitvi, jedan imam je pokušao da oživi praksu koja je bila uobičajena za vreme Asadove vladavine, kad su se vernici molili za svog predsednika. Ovog puta rečeno im je da se mole za vođu IS Abu Bakr el Bagdadija (Abu Bakr al-Baghdadi).
Iz zadnjeg dela prostorije dopro je slabašan, ali razgovetan šapat: „Neka ide dođavola“.
Erika Solomon