HRVAT POKLONIO BOGATSTVO: Živeo u hotelima sa 7 zvezdica, a sada u slamnatoj kolibi
KOKOČAK - U današnjem svetu pohlepe, želje za moći i trke za novcem,Nikola Borić (38) je redak izuzetak: on je napustio svetsku karijeru i veliko bogatstvo, pa je iz luksuznog sveta vrhunskog sporta došao u čatrnju od slame kraj sela Kokočak u Slavoniji i sav srećan živi od danas do sutra.
Nikola, inače Zaprešćanin po rođenju, završio je Kineziološki fakultet i osam godina bio reprezentativac Hrvatske u triatlonu. Nastavio je karijeru kao trener.
"Radio sam sa Stjepanom Božićem šest godina i s njim uzeo svetsku titulu, s Anom Sršen uzeo dva srebra u Sidneju i Atini, s Gordanom Kožuljem osvajao medalje, u Hrvatskoj sam stvorio prvake u 30 različitih sportova. Onda sam počeo da radim za jednog američkog menadžera i otišao u Maroko s pobednikom Dijamantske lige na 1.500 metara, radio s više od 100 Etiopljana, s Kenijcima pobednicima maratona u Njujorku i Parizu, Dubaiju, Londonu, a zatim sam radio za tursku i azerbajdžansku atletsku reprezentaciju", priča on.
U jeku trenerske karijere živeo je na visokoj nozi, odsedao u hotelima sa sedam zvezdica i proputovao sve kontinente. Međutim, čeznuo je za nečim drugim. Želeo je duševni i životni mir. Sav luksuz je ostavio, svoju firmu u Kini, vrednu nekoliko miliona dolara, poklonio je prijatelju za rođendan i počeo da traži svoje mesto pod suncem.
Osam godina tražio je po belom svetu idealno mesto i tako našao mali Kokočak blizu Orahovice.
"Mene je divljina vukla sve vreme. Skoro devet godina tražio sam mesto po svojim željama. Sastavio sam spisak onoga što ćelim da imam, prošao sam ceo svet i sve našao ovde. Tražio sam mesto u šumi s izvorima vode, potokom i gde nema ljudi. Ovde sam sve to našao i sada me svaki dan vodi srce i molitva. Možda odem danas popodne, a možda ostanem zauvek, tako zapravo izgledaju moji planovi", objašnjava Nikola, koji živi u dva kvadrata malog zaklona od slame i blata.
Zidovi su improvizovani od bala sena, a krov od dasaka. Unutra ima jednu bačvu u kojoj loži vatru, a spava na balama sena na kojima su podmetači za stolice. Jede samo jednom tjedno, ali redovno održava higijenu.
"U principu, jelo mi ne treba, moja mačkica pojede više od mene. Hranim se iz drugih izvora, redovno se molim i meditiram od četiri do šest sati svaki dan, i to mi je hrana. Bog mi sve daje što mi je potrebno. Pitali ste me za higijenu, kupam se u potoku. Evo, sada preko zime iz sela sam dobio i kadu, pa ispod nje napolju naložim, ulijem vodu i kupam su u toplijoj vodi. Ovdje sve pravim od prirodnih materijala koje mogu da nađem u krugu od 200 metara", priča on.
Ideal mu je da sam proizvodi sve što mu je potrebno za život i razmišlja da napravi neki botanički vrt, "neku permakulturu, sklad prirode i životinja".
"Međutim, kažem ja, nikad ne znam kako ću se probuditi ujutro. Danas uživam u ovoj prirodi, okružuju me divlje životinje, svinje, srne i jeleni, ptice, vodene kornjače i rakovi, nekako ipak mislim da ću ovde živjeti zauvek", kaže Nikola.