Intervju nedelje

Hrvatski novinar Denis Kuljiš: Ako malo pomognete Vučiću, možda mu i uspe

Podržavam Vučićev liberalni program jer može da se primeni svuda u ovoj balkanskoj regiji, da ne kažem jazbini između dva sveta. Da mu nešto spočitavam, nemam pravo, to mogu njegovi birači. Vesna Pusić je u Hrvatskoj mnogo manje važna nego Ivica Dačić u Srbiji

Nije nikakvo iznenađenje što je na predsedničkim izborima u Hrvatskoj pobedila žena. I Jadranka Kosor je bila prethodni premijer, a to je mesto neuporedivo važnije od šefa države - kaže u intervjuu za Kurir Denis Kuljiš, hrvatski novinar i publicista.
- Pre toga imali smo Milku Planinc, koja je doterala do predsednice jugoslovenske vlade, SIV. Još ranije Savku Dapčević Kučar i Nedu Andrić, da ne pominjem Anku Berus. Hrvatska politika je prilično feminizirana, a žene su u politici emancipovane.

Da li se pobedom Kolinde Grabar Kitarović nameće pitanje kako će u budućnosti izgledati srpsko-hrvatski odnosi?
- Odnosi će ostati nepromenjeni jer niko ne sme da izađe iz okvira koji postavlja Brisel. A malim i beznačajnim zemljama ne dopuštaju da vode samostalnu politiku. Svaka zastranjenost se kažnjava. Dnevna zapovest je kooperacija i proširenje. Što god kaže hrvatska predsednica, ne može da utiče na evropsku politiku.

Mogu li da se očekuju dodatne tenzije imajući u vidu da je hrvatska predsednica u prvom obraćanju „otcepila“ Vojvodinu? Da li je njena izjava da će dobro sarađivati sa svim susedima, pri čemu je Vojvodinu pomenula kao zasebnu državu, lapsus ili možda takva izjava povlači dublju političku konotaciju?
- Vojvodinu je pomenula kao regiju. I da Nikolić kaže kako će Srbija posebno razvijati odnose s Istrom, mislim da se niko ne bi uzbudio, iako bi sigurno bilo komentara. Ukratko, potrošili smo sav kredit da izigravamo neki remetilački faktor. Reči balkanskih političara, prema mom mišljenju, više nemaju nikakvu težinu. Na nas gledaju kao na decu u obdaništu. Posmatraju šta si naučio, kako se ponašaš, a onda slede kazne ili nagrade. Bombone ili stajanje u ćošku.

Tenzija već ima na relaciji nova predsednica - aktuelni premijer Zoran Milanović, ali i šefica hrvatske diplomatije Vesna Pusić. Da li će u Hrvatskoj doći do krize vlasti i mogu li se očekivati prevremeni parlamentarni izbori?
- U Hrvatskoj nije nikad bilo prevremenih parlamentarnih izbora i neće ih, mislim, ni sad biti. To je kao neka specifična karakteristika političkog tela, u Srbiji su uvek prevremeni, u Hrvatskoj nikad. Sve što kaže Vesna Pusić politički je potpuno nevažno. Kada je reč o odnosu predsednice prema premijeru, ona ne može da zadire u premijerska ovlašćenja, koja su kod nas relativno velika, prevelika rekao bih. Ali ni predsednica ne može ništa kad je reč o nadležnostima vlade. Znači, ona ima određeni uticaj na vojsku preko personalnih ovlašćenja i imenovanja najvišeg oficira, isto tako i na diplomatiju, a najvažnije, na tajne službe.

Da li se pobedom kandidata HDZ za predsednika na mala vrata vraća ekstremizam. Da li će biti više pritisaka na Hrvatsku u EU?
- Hrvatska nema takav kapacitet da Srbiju onemogućava u pristupanju EU, a u Briselu do sad nije ničime pokazivala da će to pokušavati. Uostalom, čak i Hrvati koji ne vole Srbe - a ima mnogo takvih - priželjkuju priključenje Srbije jer misle da će evrosrbi, po logici stvari, biti pitomiji. Moraće da razmisle i da sami sebe da obuzdavaju u najgorim nagonima. Pa isto to se već pokazalo i na primeru Hrvata - nisu promenili ćud, ali jesu manire, makar diplomatske, a i to se računa.

Puštanje lidera radikala Vojislava Šešelja na privremenu slobodu nedeljama je bilo top-tema u Hrvatskoj u svim političkim krugovima. Da li Vojislav Šešelj može da predstavlja opasnost za mir i stabilnost na zapadnom Balkanu?
- Vojislav Šešelj je politički vic. Nema nikakav politički uticaj, ali su u Hrvatskoj svi na njemu pokušali da se okoriste.
Reči balkanskih političara, prema mom mišljenju, više nemaju nikakvu težinu. Gledaju nas kao decu u obdaništu, šta si naučio, kako se ponašaš, a onda slede kazne ili nagrade. Bombone ili stajanje u ćošku


Godinama aktivno pratite političku scenu u Srbiji. Verujete li da će premijer Aleksandar Vučić uspeti da sprovede reforme koje je započeo? Da li je ostvariv njegov plan reformi?
- Ako mu malo pomognete, možda će nešto i ostvariti. Naravno, mnogo ljudi oseća da će pri tome izgubiti na važnosti, ostaće bez privilegija i zaštite, koje im pruža društvo koje se urušava na opštu štetu. Izlazak iz socijalizma je bolan, a u Srbiji se s tim tek započelo. Vučić je, rekao bih, egzaktno formulisao šta pokušava da postigne i mislim da je pametno tome prići uz razumnu nadu, koja se, uostalom, zasniva na nekim brojkama. MMF u sledećem periodu stendof aranžmana predviđa pad deficita sa oko pet na tri odsto bruto domaćeg proizvoda, a očekivani rast pri tome je oko -0,5 u 2015, plus 1,5 u 2016. i plus 2 u 2017. To su ozbiljne procene, koje se zasnivaju na uvidu u fiskalne tokove.

I sam premijer više puta je ponovio da se Srbija neće promeniti dok se ne promeni svest građana. Da li je to moguće?
- Toliki sam marksista da verujem da se svest menja s famoznim proizvodnim odnosima. Daj ljudima šansu da se afirmišu kroz preduzetništvo, da nešto zarade, da im administracija ne sedi na grbači, da se osećaju kao gazde, kao gospodari svoje sudbine, i njihova svest biće u redu.

Više puta ste otvoreno podržali njegove poteze. I lično se poznajete. Šta mu zamerate?
- Podržavam njegov liberalni program jer dokazuje da se može primeniti svuda u ovoj balkanskoj regiji, da na kažem - jazbini između dva sveta, koja su, međutim, oba na zapadu, za razliku od nas - jer i istok je odavno kapitalistički, i Rusija i Turska. Da mu nešto spočitavam, nemam pravo, to mogu njegovi birači. Sa moje tačke gledišta, dobro radi to što radi. Ali ja ne živim u Srbiji. Tu je teško živeti, znate ono - teško, ali lepo.

Uspeva li Srbija da na međunarodnom planu igra na kartu i Rusije, SAD, EU i Kine? Da li je to danas uopšte moguće u međunarodnim odnosima?
- Srbija se okrenula Evropi, i to joj ide sjajno, bolje nego Hrvatskoj i Sloveniji, a pomak je vidljiviji jer je krenula sa mnogo veće udaljenosti. To s Kinom je fenomenalan obrt, koji niko još nije dobro shvatio. Kada je reč o Rusiji, nema tu ničega, ni za koga, bar mi se tako čini. Moj deda je Kozak, doživljam sebe veoma ruski. Ali ova putinovska politika je retrogradna i već je kolabirala.

Nikolić često daje izjave koje su suprotne stavovima predsednika Vlade Aleksandra Vučića. Kako gledate na činjenicu da predsednik ima suprotne stavove od svoje vlade?
- To što je Nikolić predsednik manje je važno nego što je Kolinda predsednica - ona te bar može odlikovati, obesiti ti jednog „Trpimira“ oko vrata ako poželi. Ipak, Nikolić je autoritet u SNS, a to je nešto sasvim drugo. Mislim da Vučić i on operišu s dva različita seta političkih ideja, ali su osuđeni na kohabitaciju. Nikome se ne bi isplatilo da tu kombinaciju razbije. Takav autoritet Kolinda nema u HDZ, štaviše, nema nikakav.

Aktuelne su i turbulencije na relaciji SNS-SPS. Možete li da prognozirate kakav će ishod biti? Hoće li konopac između SNS i SPS pući, ili je to samo stvaranje veštačke slike da sukob postoji?
- Ne znam o tome dovoljno, čini mi se da je Vučiću potreban Dačić. Ali potrebna mu je i njegova stranka, nije pametno kada se sva vlast koja se preko Vlade ostvaruje stavi u jednu korpu, koja još nije samo tvoja, nego je tu i predsednik i cela stranačka infrastruktura.

O Kolindinim lažnim fotografijama
NAŠ ODNOS LJUBAVI I MRŽNJE

List Informer objavio je lažne seks-snimke predsednice Hrvatske. Ispostavilo se da je reč o američkoj porno-glumici. Kakav je vaš stav o tome?
- Svi su u Srbiji pomislili da je autentična jer niko toliko ne precenjuje Hrvate kao Srbi i obratno. To je taj specifični „lav end hejt rilejšenšip“ (odnos ljubavi i mržnje). To je književno toliko produktivna tema, iako politički, srećom, sad prilično beznačajna.

O Dodiku
MOŽDA JE MILE SIT VLASTI

Smatrate li i danas da se „Republika Srpska ne može ukinuti, a Dodik može“?
- Zašto bi se ukidala Republika Srpska? Amerikanci su je izmislili, ili barem održali, i jedini imaju u Banjaluci diplomatsko predstavništvo. Oni će je, kao i ostale potpisnice Dejtonskog sporazuma, i održati, a hoće li se Mile naposletku ukrcati u taj voz ili neće, uticaće samo na njegovu sudbinu. Možda je čovek sit vlasti? Možda misli da ne mora baš sve ono što drugi moraju da na njoj ostanu? Možda mu, dakle, nije potrebna? Možda je u pravu.