De Vilije je došao do svog četvrtog srebra na najprohtevnijem reli takmičenju na svetu i za volanom „hajlaksa“ ponovo je do poslednjeg dana disao za vrat moćnom „miniju ALL4 rejsing“.
Južnoafrički trkač rođen je 1972. godine u mestu Robertson, a prvi karting dobio je od svog oca Pitera, koji se i sam povremeno bavio relijem. Neizlečivo zaražen novopronađenom strašću, De Vilije je svoje prve vozačke kilometre prešao na improvizovanim deonicama na porodičnoj farmi. Nisu mu bile strane ni trke traktora, štaviše, svojevremeno je kazao da su mu one puno značile da izgradi sebe kao trkača.
Bez takmičarske biografije u kartingu, u turing je ušao kao sedamnaestogodišnjak i svoju prvu klupsku trku 1989. godine završio je na deprimirajućem poslednjem mestu, ali je već do kraja sezone iz sebe izvukao potreban tempo. Njegova saradnja sa Nisanom počela je 1994. godine i donela je bogate plodove. U periodu 1997-2000. Žinijel je za volanom „nisan primere“ superiorno osvojio četiri uzastopna naslova turing šampiona Južne Afrike.
„Bilo je to neverovatno iskustvo! Kroz Evropu sam doživeo da nas ljudi pozdravljaju duž celog puta. Na cilj jedne etape koja je završena u dva sata ujutru došlo je 30.000 ljudi! Kad smo prešli u Afriku, tamo nije bilo nikog. Samo pesak i izazov“, podelio je sa medijima svoj prvi utisak o Dakaru De Vilije.
„Dakar je oduvek bio moj veliki cilj. Kao dečak sam ga gledao na televiziji i nekako sam znao da ću jednog dana i ja sigurno učestvovati. Ponekad je teško, ponekad ima problema, ali kad prođete takve dane i ostvarite svoj cilj, to vam daje osećaj postignuća. Kad god se setim teškoća s kojima smo se susreli, uvek osetim i ogromnu satisfakciju.“
Već sledeće, 2004. godine stigao je do podijuma, kao najbolje plasirani Nisanov vozač.
Prirodno talentovan i izuzetno disciplinovan, Žinijel je u trkačkom svetu okarakterisan kao čovek koji će pre ili kasnije pokoriti Dakar. Folksvagen ga angažuje od sezone 2006. i on u prvom nastupu za kuću iz Volfsburga stiže do drugog mesta. Najsjajnije odličje mu je 2007. izmaklo zbog velikog kvara, a zlatni trofej dodao je svojoj kolekciji 2009. godine, kao pilot fabričkog „rejs tuarega“, na prvom Dakar reliju voženom u Južnoj Americi. Za trkača iz Južnoafričke republike, to možda zvuči i kao ironija sudbine.
„Dakar treba poštovati da bi vam Dakar uzvratio poštovanje“, primetio je tada De Vilije.
Žinijel je i narednih godina uvek bio u samom vrhu Dakar relija: 2010. je završio sedmi, 2011. drugi, a od 2012. na najvećem maratonskom kros-kantri takmičenju na svetu nastupa kao vozač privatne „tojote“. U njoj je 2012. stigao na cilj treći, zatim ponovo drugi, dok je reli 2013. završio na četvrtom mestu. Ovosezonsko izdanje Dakara, na kome je Žinijel ponovo vozio „tojotu hajlaks“ Imperijal tima, donelo mu je još jednu vicešampionsku poziciju, ukupno četvrtu u karijeri.
„Ovo je auto sa kojim se može loviti konkurencija. Promena nekih pravila nam je išla naruku, a i naš tim radi odličan posao i bićemo u poteri do samog kraja“, izjavio je De Vilije uoči relija, da bi posle greške u navigaciji tokom devete etape priznao da nema više šanse da pobedi, osim ako Al Atijah ne bude spavao tokom poslednjeg brzinca.
Tako je i bilo. Po dolasku na cilj u Buenos Airesu, svoje tek stečeno novo srebro na Dakaru Žinijel je prokomentarisao ovako: „Sjajan reli za nas. Bili smo među najbržima, usred glavne borbe. Naša „tojota hajlaks“ funkcionisala je bez greške i svima smo pokazali da možemo da se nosimo s najvećim imenima u ovoj trci.“
De Vilije i dalje žali za vožnjom da kontinentu na kome je rođen i nada se da će se Dakar jednom vratiti tamo gde je i počeo. U nastupima u Južnoj Americi najviše mu smeta nadmorska visina.
„Na 4.500 metara gubi se ’pola motora’. Na nivou mora stižemo do 190 kilometara na sat bez problema, a na toj visini jedva dosegnemo 120. Sreća je da postoje i niži delovi rute, pa se tu nadoknadi izgubljeno“, objasnio je on.
Inače, Žinijel de Vilije provede dve trećine godine vozeći trke i testirajući, posvećen je mnogim sportovima kao što su brdski biciklizam, golf i surfing sa zmajem. Jednostavno rečeno, on voli sve aktivnosti vezane za otvoren prostor. Kolege ga smatraju veoma skromnim, posvećenim i „čistim“ pilotom koji će svaki tehnički nedostatak ili kvar nadoknaditi perfektnom vožnjom. Ono čemu se kolege takođe dive jeste njegova smirenost u situacijama poput one kad je pobedio na Dakaru iako je imao uklještenje spinalnog nerva.
Od farmerovog sina od kog se očekivalo da se bavi nekim ’robustnim’ sportom kakav je, na primer, ragbi, do osvajača najzahtevnije trke na svetu, on je uvek bio samo momak koji voli da vozi. Bilo gde i bilo kako.