Evropska centralna banka pod vođstvom Marija Dragija, poučenog iskustvima američkog QE infinitija, upustila se u gotovo kokainsko stimulisanje tržišta
Direktor Evropske centralne banke detaljno je isplanirao svoje naredne poteze, ali šta to znači za ostale i kojim putem oni treba da krenu?
Evropska centralna banka (ECB) ove nedelje je potvrdila nagađanja koja se već dugo provlače i objavila da pokreće program kupovine aktive. Na ovaj način ECB kreće stopama svih ostalih većih centralnih banaka u razvijenom svetu koje su već pokrenule slične projekte i mesečno će trošiti oko 60 milijardi evra na obveznice, sve dok se ne uveri da se inflacija u zoni evra kreće prema ciljnoj vrednosti od nešto manje od dva odsto.
To bi moglo da potraje, budući da je inflacija u evrozoni u ovom trenutku negativna - čak i ako će ukupna inflacija automatski početi da raste krajem godine, kad bude proteklo više od godinu dana od oštrog pada cena nafte. Međutim, njegova izjava ostavlja Evropskoj banci dovoljno prostora da nađe opravdanje za nastavak kupovine aktive dokle god to bude želela.
Ovo nije slučajno. Predsednik ECB Dragi ne zaboravlja da je njegovo ranije obećanje da će učiniti sve što treba da bi spasao evro uspelo da ublaži krizu koju je izazvao strah od propasti zajedničke valute. U svom najskorijem obraćanju Dragi se na sličan način čvrsto obavezao da će nastaviti da kupuje obveznice sve dok novi neprijatelj - strah od deflacije - ne bude poražen.
ECB bi zbog toga mogla da ima i problema. Kad je američka Uprava saveznih rezervi (FED) preuzela na sebe sličnu obavezu bez roka završetka (što je kasnije postalo poznato kao beskonačno kvantitativno popuštanje - QE infiniti (QE Infinity), morala je mesecima da priprema tržište za postepeno smanjivanje ovih stimulansa. Ali Dragi sve ovo već zna i zato mu se može verovati.
Šta bi ovim trebalo da se postigne? Prinosi na evropske obveznice već su dotakli dno, a ECB je pokušala da podstakne banke da daju pozajmice manjim kompanijama, što je ključna slabost u evropskom finansijskom sistemu. Osnovni cilj bi morao da bude slabljenje evra, a ECB se u ovome do sada pokazala uspešnom.
Evro je u jednom trenutku pao u odnosu na dolar za više od 2,5 odsto. Čak iako se oporavio, dnevni pad vrednosti u procentima bio je jedan od 10 najvećih koje je evro ikad pretrpeo. Efektivni kurs evra sada je blizu najniže vrednosti koju je imao 2012. godine u vreme najdublje krize, ali je u svojoj istoriji padao i znatno niže.
S prinosima koji će na neodređeni period ostati na zanemarljivom nivou, čini se da je kupovina obveznica dodatno umirila sve strahove da periferne zemlje EU (izuzev Grčke, gde je zbog izbora koji su održani prošlog vikenda situacija i dalje neizvesna) neće biti u stanju da izmiruju svoje obaveze. Razlika između prinosa na španske i nemačke obveznice s rokom dospeća od 10 godina spustila se ispod jednog procentnog poena, prvi put od početka grčke krize početkom 2010. godine.
Ali postoje i prateći efekti. Novac se menja za druga dobra. Ljudi koji prodaju svoje obveznice Evropskoj centralnoj banci kupiće nešto za gotovinu koju dobiju. Pošto ova praksa snižava prinose na evropske obveznice, prinosi na drugu, relativno bezbednu aktivu samim tim će izgledati još atraktivnije, pa prema tome postoje velike šanse da će prinosi na američke državne obveznice koji su sada znatno viši od onih na španske ili italijanske nastaviti da padaju.
To verovatno znači povratak na keri trgovinu (carry trade) - praksu zaduživanja u valuti s niskom kamatnom stopom i okretanje ka valuti s višom kamatnom stopom. Keri trgovina je znatno doprinela stvaranju globalnog špekulativnog balona koji je prethodio krizi 2008. godine. Brazilski real ojačao je prema evru za 18,5 odsto prošlog meseca, zajedno s drugim valutama s visokom kamatnom stopom na tržištima u razvoju koje su bile pod pritiskom.
Niski prinosi na evropske obveznice zauzvrat bi trebalo da podignu vrednost američkih akcija. U poređenju s obveznicama, akcije deluju povoljno. Takođe bi trebalo da skoči vrednost manje ili više svih klasa aktive koje donose prinos; na taj način vremenski neograničena obaveza koju je na sebe preuzela ECB nastavlja da ohrabruje veliko interesovanje za nekretnine i infrastrukturu.
Pod pretpostavkom da će se nastaviti praksa niskih prinosa u periodu nakon krize, očekuje se dalji uspon zlata, čija je vrednost primetno porasla u proteklih nekoliko nedelja. U teoriji, ulaganje u zlato predstavlja način da se zaštiti od rizika inflacije, a trenutno je najveća briga deflacija. U zoni deflacije vrednost gotovine raste s vremenom. Ali činjenica da čak i najkonzervativnija centralna banka na svetu sada zaboravlja na oprez trebalo bi da bude dovoljna da zlatu udahne novi život.
AP
Dragijevo ranije obećanje da će učiniti sve što treba da bi spasao evro uspelo je donekle da ublaži krizu koju je izazvao strah od propasti zajedničke valute
Sve u svemu, odložen je izlaz iz ovog čudnog postkriznog sveta, u kojem je privredni rast retka pojava, a investitori ipak nemaju mnogo izbora osim da kupuju akcije.
Rezultati koje je kvantitativno popuštanje postiglo u drugim oblastima su, u najmanju ruku, sporadični. Možda je baš ono pomoglo da se konačno ponovo pokrene rast u SAD, posle, kako se činilo, nerazumno dugog čekanja. Ali lekcija koja se nauči iz uticaja QE na cene aktive je jasna - ove cene rastu, a to podstiče lokalne investitore da ulažu u inostranstvu i da preuzimaju veće rizike. QE očigledno nije uspela da podigne cene robe široke potrošnje, a cena nafte je ostala imuna na ovonedeljnu dramu u centralnim bankama.
Pretpostavlja se da će se događaji ponovo razvijati na isti način. Suprotstavljanje centralnim bankama retko kad je dobra ideja. Očekujte da će se globalni lov na prinose nastaviti - barem do trenutka kad ga FED bude stavio na probu povećanjem kamatnih stopa.