VARŠAVA - Pre nekoliko nedelja obelžena je 70. godišnjica oslobađanja jednog od najstrašnijih nacističkih logora smrti, Aušvica, gde su se okupili svi preživeli logoraši koji su s pravom sasvim zasenili tamo okupljene političare.
Jedna od priča koja je tih dana izazvala grozu bilo je svedočanstvo vojnika Crvene armije koji je među prvima ušao u logor i koji je video, kako je sam rekao, “žive kosture umesto ljudi” , napominjući da tu strašnu sliku ne može da zaboravi.
Hteo u pokret otpora u Francusku
Preživeli su još većinom vitalni i spremni da razgovaraju i raspravljaju o brojnim pitanjima. Jedan od njih je Jozef Pačinski koji živi u Krakovu. Njega su nacisti uhapsili dok je preko Slovačke pokušavao da se prebaci do Francuske kako bi se pridružio poljskim snagama otpora.
Za kaznu je u maju 1940. godine poslan u Aušvic i to u prvom transportu logoraša - dobio je broj 121. I tada počinje njegovo zatočeništvo iz kojeg se posebno ističe jedna priča.
Naime, Pačinski je odmah nakon dolaska bio određen da radi u logorskoj brijačnici, gde je šišao pripadnike zloglasnog SS-a. Jednog se dana tamo se pojavio glavom i bradom Rudolf Hes, komandant tog mučilišta i stratišta, i naredio da “der kleine Pole” (mali Poljak) dođe u njegovu kuću.
Pačinski, koji nije znao o čemu je reč, kaže, da su mu se vidljivo tresle ruke i noge dok je išao u zločinčevu vilu praćen stražarima.
- U kuću me pustila žena, odvela me na prvi sprat u kupatilo. Stolica je stajala ispred ogledala i začas je stigao Hes. Nije mi se uopšte obratio, ali ja sam rekao ‘bitte schoen’ (izvolite) pokazujući na stolicu.
- On je seo i ja sam ga ošišao.
Hes, kojeg će nakon rata obesiti, bio je zadovoljan iako ni tada niti ikad posle nije s njim progovorio ni reči.
Pačinski je potom stalno dolazi da ga šiša, svakih sedam do deset dana.
Pačinski isitče da su mu stalno postavljali isto pitanje, koje je i sam sebe pitao: Zašto nijednu od tih šansi nije iskoristio da krvniku komandantu logora preseče vrat?
- Razmišljao sam o tome, ali sam shvatio da to ne bi dovelo ni do čega dobrog, bilo mi je jasno da bi posledice bile takve da se nisam na to mogao da odlučim: Mene i mnoge drugi bi pobili u odmazdi, a istrebljenje u Aušvicu bi se nastavilo pod nekim drugim komandantom- tumači danas svoju tadašnju odluku 95-godišnjak koji je u logoru smrti ostao sve do 18. januara 1945. godine kad je, neposredno pre oslobođenja, bio sa grupom logoraša prevezen dalje u Nemačku, gde su ga konačno oslobodile američke trupe.
U svom govoru Pačinski je rekao i da nikad nije video da se Hes ponaša brutalno, niti je ikad javno udario nekog zatvorenika. U kući, koliko je mogao da vidi, bio je “idealan otac i muž”. Koji je takođe "veoma uspešno" organizovao non-stop rad gasnih komora, potrebno je dodati.