„Izabrana dela“ protojereja-stavrofora Sava B. Jovića
Potresna svedočanstva koja opominju
Iz ove dragocene biblioteke progovara bogato životno iskustvo sveštenika, pastira, duhovnika... Neki od naslova doživeli su po pet, šest i sedam izdanja, a tiraži su bili brzo rasprodati, što svedoči da je reč o štivu koje narod razume, traži i za koje ima interesovanja
BEOGRAD - Sabrana i vredna proza, autobiografska i iskustvena, dokumentovana i romansijerska - sve ovo može se naći u "Izabranim delima" u osam knjiga protojereja-stavrofora (krstonosca) Sava B. Jovića, glavnog sekretara Svetog arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve, koja su nedavno objavljena u izdanju renomirane izdavačke kuće „Pravoslavna reč“ iz Novog Sada.
Iz ove, sa pravom možemo reći, male biblioteke progovara bogato životno iskustvo sveštenika, pastira, duhovnika...
Takođe, jedan istraživački doprinos i piščevo bavljenje određenom tematikom, dopunjuje njegovo lično iskustvo iskazano u jednoj polovini objavljenih knjiga. U ovoj knjižnoj zbirci se provlače dve niti: lična ispovest sužnja koji je iskusio pritisak bogobornog komunističkog režima neprijateljski raspoloženog prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, naročito prema njenim sveštenoslužiteljima i osećaj za istoriografiju.
U grupu ispovedničke proze, dokumentovane docnijim istraživanjima, što arhivskim, što ličnim uspomenama koje su usledile, spadaju: Anđeli zverinje kuće, Zapisi iz zeničke tamnice i Utamničena Crkva.
U knjizi Anđeli zverinje kuće, autor ispoveda svoje zatvorsko iskustvo, ispovedajući Hrista Cara nad carevima. Kroz služenje svome rodu i veri Svetosavskoj, pisac je ispovedio Boga ranohrišćanskih mučenika, možda i više jer je komunistički totalitarizam umeo da bude mračniji i svirepiji, mnogo puta podmukliji, od gordog čovekoboštva paganskog rimskog ćesara, čiji su progoni hteli da unište Crkvu nesvesan da joj ni vrata Adova ne mogu nauditi. Pomenute knjige, sada već dobar narativni istorijski izvor piscima i istraživačima savremene istorije našeg naroda, koji se posebno bave političkom represijom i tlačiteljskim odnosom ideologizovanog režima prema pojedincu, značajne su utoliko više jer se taj režim i njegov satanistički sistem doživljava iz perspektive Hristoljubivog sveštenika.
Društveni položaj Crkve u Titovoj Jugoslaviji bio je nametnut propisima iz knjiških izvora doktrine „usrećitelja“ čovečanstva i propagatora klasnog oslobođenja. Crkva je, prema njihovom mišljenju, ostatak reakcionarnog režima, ona je na strani protivnika revolucije, ona je jedan deo starih vremena – tvrđava kapitalizma ili uporište nacionalističkog Srpstva opasnog po mir i toleranciju proklamovanog, a nikada postizanog „bratstva i jedinstva“.
Knjiga Utamničena crkva je mala istorija stradanja sveštenstva Srpske pravoslavne crkve u politički monitranim procesima. Napisana sa iskustvom sužnja, a dopunjena arhivskim istraživanjima, na kraju se pretočila u dobar istoriografski esej. Ova knjiga je na sredokraći dobre istraživačke publicistike i moderno pisane istoriografije onako kako to zahtevaju kriterijumi savremene dokumentarne proze o savremenim političkim prilikama. Prvo izdanje je izašlo devedesetih godina prošlog veka, dakle, bez velike istorijske distance; u vremenu kada pojam „tranzicija“ nije bio ni u najavi, kada je veliki deo protagonista ideologije „Crvene internacionale“ još uvek u svojim rukama imao realnu političku vlast. Autor se tada izložio dodatnoj opasnosti i mogućoj osveti sistema koji je polako, ali sigurno tonuo. Ova knjiga je najavila sposobnosti oca Save B. Jovića, ili bolje rečeno probudila u njemu pravog istoričara, pisca sposobnog da uviđa stvari (eis teoreo, uviđati, kako bi bio izvorni starojelinski pojam i etimološka težina reči istorija).
Za knjigu Zapisi iz Zeničke tamnice sažetu i najtačniju ocenu dala je književni kritičar Ljiljana Šop, kada kazuje da su zapisi prote Save „uzbudljivi psihološki medaljoni, pripovetke u klasičnom smislu te reči, ispovesti ljudi koji su prepušteni sebi samima i ravnodušnosti društva koje ih kažnjava, ne udubljujući se u slučajeve i njihovu neponovljivu individualnost. Strasti i motivi pojedinaca, primitivizam, zloba i ravnodušnost okoline, nehaj ili okrutnost zakona i njegovih predstavnika – sve to određuje, spletom slučajnosti i nužnosti ljudske sudbine“.
U ovoj ediciji nadalje nižu se knjige: Kroz Bosanski Oganj, Hristov Svetosavac Mihajlo Pupin, Svitanje u Predvečerje, Sveti Ispovednik Varnava Episkop Hvaostanski i Etničko čišćenje i kulturni genocid na Kosovu i Metohiji od 1945. do 2005. godine, retka tematska zbirka dokumenata iz novije, na žalost teške i čemerne istorije srpskog naroda 20. veka.
Za knjigu Kroz bosanski oganj primećeno je, sasvim tačno, kako piše na jednom mestu profesor Rastko Jeftović da je to „prva knjiga na srpskom jeziku o poslednjem ratnom sukobu, devedesetih godina prošlog veka, u Bosni i Hercegovini. Roman je sav realistično intoniran i u njemu je primenjeni poetski govor poznat kao tehnika skaza; to je govor obeležen maksimalnom autentičnošću izražavanja junaka, kao da je tekst skinut sa magnetofonske trake, a opisi kao da su nastali od fotografija ratnih prizora“.
Za narativni postupak romana Svitanje u Predvečerje, kako je navedeno na sajtu Srpske pravoslavne crkve, već citirani autoritet književne kritike Ljiljana Šop kaže: „Pripovest teče kao ispovedanje, dugi monolog sedamdesetočetvorogodišnjeg Ilje Šubarića, dođoša u banatsko selo Jabučarevo posle Drugog Svetskog Rata, ispovest prevashodno pokajnička a ne odbranaška“. Junak ovog romana je žrtva prelesti i laži komunističkog sistema i njegovog protivčoveštva.
Biografije Mihaila Pupina i sveštenomučenika episkopa Varnave Nastića pokazale su da autor ume da izađe iz psihologizovane stvarnosti i sasvim realistično piše o ličnostima iz novije srpske istorije. U centru kazivanja nije samo Mihailo Pupin kao naučnik, već i kao čovek vere Pravoslavne i Svetosavske.
Važnost zbornika dokumenata o Kosovu i Metohiji koji se odnosi na razdoblje od šezdeset godina 1945-2005, je knjiga za koju je Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović istakao da se: „iz nje očevidno i jasno vidi da današnja etnička i svaka druga neravnoteža na ovom sudbinskom evropskom prostoru nije posledica prirodnog procesa i zdravog istorijskog razvoja, nego permanentnog nasilja, izgona, otimanja i uništavanja Srpskog naroda, njegovih svetinja i dobara“.
Razlog za ovo i ovakvo izdanje je taj što su neki od pomenutih naslova doživeli po pet, šest i sedam izdanja, čiji tiraži su bili ubrzo rasprodati, što svedoči da je reč o štivu koje narod razume, traži i za koje ima interesovanja.
Na engleski jezik prevedene su dve knjige: Etničko čišćenje i kulturni genocid na Kosovu i Metohiji od 1945. do 2005. godine i monografija o Episkopu Novomučeniku Varnavi Nastiću, čoveku koji je bogoslovski promislio istorijsku ulogu komunizma i njenu pseudoreligioznu i pogubnu duhovnu suštinu, jer zagovara „carstvo nebesko na zemlji“ i „materijalno blagovanje“. Vladika koji nije pravio kompromise sa režimom nego ga je razobličio i zbog odgovorne istinoljubivosti, a ne nekog kaprica, stradao. Knjiga je učinila presudno u ustanovljenju zvaničnog kulta i proslavljanja Svetog Varnave srpskog kao svetitelja, novomučenika i ispovenika XX veka.
Ova izuzetno vredna edicija svakako zaslužuje veliku pažnju.
H. P. P.
Ništavnost zla i veličina pravde
U knjizi Anđeli zverinje kuće otac Savo svedoči da su „inoverni“ bili ponekad prema njemu čovečniji od Srba zadojenih komunističkom ideologijom. Inače, to je bila praksa da svoji progone svoje. Potresan je opis Svete tajne ispovesti i Pričešća iz koga se vidi da je prota smisao svog stradanja video u proslavljanju Gospoda i u pružanju pomoći zatvorenicima koji su mu se ispovedali i kojima je nekada i samo njegovo strpljenje da ih sasluša (sve njihove zločine zbog kojih su tu) bilo dovoljno da se rasterete bremena koje ih je godinama pritiskalo.
Ova proza svedoči o ništavnosti zla, o veličini pravde i o neuhvatljivosti života ljudskog uma. Ona donosi svu lepotu ljudskog postojanja, tragizma ovosvetskog bitisanja, našeg balkanskog posebno.
Otac Savo utamničen na pravdi Boga
Otac Savo B. Jović rođen je na praznik Sv. Save Prvog, arhiepiskopa i prosvetitelja srpskog, 1954. godine u Milinom Selu kod Lopara, u podnožju opevane Majevice, u kraju koji je rađao buntovne i ponosne Srbe. Uhapšen je 15. maja 1980. godine, posle sahrane Josipa Broza Tita.
Svedočanstvo o montiranom procesu i umešanosti Srpkinje sudije, Srbina javnog tužioca i Srba porotnika koji su, kroz osudu sveštenika svoje nepraktikovane vere, iskazivali odanost novom vremenu i njegovim krhkim vrednostima.
Sveštenik Savo B. Jović, posle izrečene presude od 6, a potom od Vrhovnog suda smanjene na 5 godina zatvora, upućen je u zenički kazamat, koji je građen još u krimogenoj Austro-Ugarskoj monarhiji, u kome je izdržao 4 godine, 6 meseci i 15 dana.