Kapacitet, cena, trajnost su tri ključne stvari kada se govori o skladištenju digitalnih podataka. Rešenje koje bi moglo da ima ogroman "plus" pored bar dve stavke jeste DNK disk, a put do njega mogao bi da utaba projekat na kome radi tim naučnika sa Švajcarskog federalnog tehnološkog instituta u Cirihu.
Jedan gram DNK ima potencijal da skladišti neverovatnih 455 egzabajta podataka (1 egzabajt = 1 milijarda gigabajta).
Kako prema poslednjim procenama na svetu postiji 1,8 zetabajta podataka (1 zetabajt = 1.000 egzabajta), četiri grama DNK, odnosno količina koja staje u običnu kašičicu šećera, mogli bi da sadrže sve znanje sveta - od sumerskih spisa, preko dela Platona, Šekspira i Tolstoja, do svih selfija ikada okačenih na Instagram.
Koncept kodiranja DNK u svrhu skladištenja podataka nije nov, jer je tim sa Harvarda pre tri godine uspešno upisao knjigu od 53.000 reči u molekul DNK.
Princip je relativno jednostavan - postoje četiri baze koje čine osnovu svakog molekula DNK - dve se tretiraju kao "nule", a preostale dve kao "jedinice", tako se u genetski kod sastavljen od početnih imena baza A, C, G, T preslikava računarski, binarni kod.
"Disk" tima sa Harvarda nije potrajao, ali novi rad naučnika iz Ciriha otvara vrata za dalja istraživanja, koja ne samo da bi mogla da trajno reše pitanje prostora za skladištenje, već bi mogla i da podatke sačuvaju hiljadama godina.
Tim iz Ciriha veruje je pronašao rešenje, nakon što je počeo da DNK disk tretira kao fosil.
Kodirani DNK molekul sa dva teksta od 83 kilobajta (Švajcarska federalna povelja iz 1291. i Arhimedov palimpsest) smešten je u oklop od silicijum-dioksida i održavan je na temperaturi od 60 stepeni nedelju dana - nakon vađenja svi podaci su ostali netaknuti.
Rezultati ukazuju na to da bi podaci na DNK molekulima mogli da se čuvaju i do 2.000 godina na temperaturi od 10 stepeni, dok bi Globalno skladište semena na Arktiku na svojih -18C moglo da održi podatke potpuno netaknute i dva miliona godina.
Trenutni problem jeste cena izrade i kodiranja molekula - kako kaže šef projekta Robert Gras, kodiranje 83 kilobajta je koštalo oko 1.000 funti, pa bi smeštanje jedne Vikipedije na DNK koštalo više milijardi.
Ipak, ukoliko neki drugi tim dođe do proboja na polju kodiranja DNK, diskovi budućnosti bi mogli biti još korak bliži.