7 priča sa Dunava

Molitvom protiv Crvene armije

1. Svi stanovnici Bačkog Monoštora slave Gospu iz Fatime jer su 13. oktobra 1944. celu noć probdeli uz sveće moleći boga da ih sovjetska vojska zaobiđe

Ne dešava se često da Katolička crkva praznuje događaje iz Drugog svetskog rata, kao što to čini u Bačkom Monoštoru. Ovde je seoska slava 13. oktobar jer su na taj dan 1944. godine vernici svojim molitvama odvratili rusku Crvenu armiju od sela.

Močvara

Monoštor je udaljen 13 kilometara od Sombora, u pravcu severa. Nekad se nalazio uz sam Dunav, dok reka 1902. godine nije skrenuta. Sada ga od velike vode deli močvara, raj za ribolovce i lovce. I Josip Broz Tito voleo je da navrati sa svojom lovačkom svitom... Selo je praktično na ostrvu, sa svih strana okruženo ritovima, kanalima i stalno poplavljenim šumama - u Monoštor se može samo preko jednog od sedam mostova.

Postoji poseban tip čamca „monoštorac“ - uzan i dug, podjednako zašiljen na oba kraja, da ne mora da se okreće između žila stabala... Bez takvih čamaca ne može se ni u seču drva za ogrev, ni da se roba odnese na pijacu... Kuće u selu podignute su oko crkve stare 300 godina, sada proglašene za spomenik kulture od velikog značaja. Upravo u njoj desilo se čudo koje se i dan-danas slavi.

Ratu se te 1944. već jasno video kraj. Rusi su nastupali ka Berlinu u kolonama, od Rumunije do Poljske. Jedinice koje su prelazile preko naše teritorije išle su uz Dunav, i spremale se za odlučujuću bitku kod Batine, na granici prema Mađarskoj. Jedinice ruskog maršala Tolbuhina i partizanskog generala Koste Nađa naišle na žestok otpor hitlerovaca, koji su nastojali da spasu što se spasti može.

Između vojski našao se Bački Monoštor.

Strah

Strah je uhvatio seljane kad se čulo da će vojnici ruske Crvene armije proći pravo kroz njihovo selo. Nije da Monoštorci nisu jedva čekali Hitlerov slom, ali vojska je vojska.

Privlači neprijateljsku paljbu, uzima hranu bez pitanja i, što da se krije, nasrće na čast žena.

Zato je 12. oktobra mesni župnik, koji će kasnije postati subotički biskup, pozvao svu pastvu u crkvu, da zaštitu potraže od boga.

Nekako su, u skladu s ratnim pravilima, zamračili visoke prozore i noć probdeli u molitvi uz voštanice. Sutradan, vojska je prošla i južno i severno od sela, ali kroz selo - niko! Monoštorci su se tada zavetovali da će, dok i poslednji čovek živi u selu, slaviti Gospu iz Fatime, koja pada na 13. oktobar.

Na taj dan služi se misa, a unutrašnjost monošorske crkve za tu priliku se zastire ćilimima, u znak sećanja na zamračenje one ratne godine...

Par svetionika na Dunavu

2. Dve kule u Pančevu dugo su bile atrakcija na rečnoj maršruti, posebno na relaciji između Pančeva i Beograda, a danas su prilično oronule

Svetionici se podižu na obalama, ostrvima i stenama da budu orijentiri plovilima što brode širokim morima, a na rekama - gde se u svakom trenutku vide obale, ili bar najmanje jedna - praktično su suvišni. Zato ih na kontinentu vrlo malo ima, a kad su još sazidani u paru - to predstavlja pravu retkost! Recimo, na čitavom Dunavu postoji jedan par svetionika, i to u Pančevu.

Prvo pristanište

Prvo pristanište u ovom gradu, na Tamišu, napravili su još Turci u 17. veku. Kad su se ovi povukli 1716, preduzimljivi građani podigli su magacine za skladištenje soli koja je niz Tamiš stizala iz rudnika u Rumuniji. Pančevo je bilo vrlo prometan grad - iz Banata su još od tog vremena kroz njegovo pristanište počeli da prolaze brodovi sa žitom i za Beč i za Tursku, a kasnije i svila, pivo, cigle, drvena građa i ljudi. Pa još kad su krenuli parobrodi! Prvi takav brod, s putnicima iz Zemuna, uplovio je 1854. godine, a već pola veka kasnije bilo ih je toliko da su 1909. Pančevci na ušću Tamiša u Dunav morali da podignu svetionike - desni na mestu Forland, levi na Malom ritu - kako bi usmeravali brodove koji su iz pravca Austrije ili Crnog mora uplovljavali.

Sagrađeni su od žute opeke, postavljene na kružnoj podlozi od zemlje ozidane kamenom, a na njihovim vrhovima bile su pokrivene terase sa snažnim lampama.

Hronike beleže da je neko vreme postojala redovna parobrodska linija između Pančeva i Beograda. Subotom i nedeljom, posebno leti, Beograđani su dolazili na izlet i redovno svraćali u letnju baštu pivare na „vajfert“ pivo, slane kiflice i prečansku muziku. Posebna atrakcija pri povratku noću bili su osvetljeni svetionici...

Godinama su kule bile mesto okupljanja brodarskih radnika, koji su u njene opeke urezivali svoje ime i kratke poruke, pa danas nema cigle koja nije ispisana. Jasno se razabiru imena i datumi: 1924. godina, 1927, 1930...

Zaboravljene kule

Kad je pristanište na Tamišu zatvoreno i stara industrijska zona izmeštena, svetionici su izgubili svoju funkciju i na njihovo održavanje svi su zaboravili. Pančevci su godinama čamcima odvozili granitne ploče kojima su osnove svetionika bile popločane, pa ih je voda spirala, i jedan svetionik se nakrivio toliko da mu je pretilo urušavanje. Tek posle 2000. grad je počeo da brine o njima, da bi svoju stogodišnjicu dočekali koliko-toliko obnovljeni. Ali i dalje bez lampi. Jednom, kad bude para, možda će opet zasvetleti...

Nekad su ove kule-svetilje bile više cenjene: u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u ediciji poštanskih markica posvećenoj svetionicima mlade države, pored brojnih s Jadrana, svoje mesto našle su i pančevačke kule.

Izlet do Pančeva

Subotom i nedeljom, posebno leti, Beograđani su dolazili na izlet i redovno svraćali u letnju baštu pivare na „vajfert“ pivo, slane kiflice i prečansku muziku. Posebna atrakcija pri povratku noću bili su ovi osvetljeni svetionici.

„Dozidali“ Trajanovu tablu

3. Radnici „Mostogradnje“ su prilikom pomeranja rimskog spomenika postavili stubove koji nemaju nikakvu funkciju, osim što glume rimski kamen

Spomenik star 2.000 godina morao je da bude premešten da ga ne bi potopilo jezero napravljeno zbog HE „Đerdap“. Sličan poduhvat do tada nije bio zabeležen u istoriji, i o njemu se i danas predaje studentima građevine. Ipak, sve to nije moglo da prođe bez onoga što se zove naša posla!

Izbor

Kad je 1966. godine odlučeno da se Dunav iznad Kladova pregradi branom, znalo se da će izdignuti nivo reke znatno olakšati plovidbu, ali i da će mnoga mesta i spomenici biti potopljeni, između ostalog i rimski put star dve hiljade godina.

Ovo delo rimskih robova bilo je jedinstveno: da bi napali Dakiju, na tlu današnje Rumunije, rimski imperatori su u liticama đerdapskih stena, tik iznad reke, uklesali put. Prvi deo, od Golupca do Milanovca, izgradio je car Tiberije. Dalje niz reku s gradnjom su nastavili Klaudije i Domicijan, a posao je završio Trajan 103. godine. Tome u čast, naredio je da se na steni iznad puta, na kraju klisure Mali kazan, postavi spomen-tabla.

Ovakve table, inače, bile su uobičajene, pa su ih duž Dunava pre njega, na svojim deonicama, postavili i Tiberije i Domicijan. Međutim, kad je počela gradnja hidroelektrane, saopšteno je da para i vremena ima za premeštanje samo jedne od njih, pa je izbor pao na Trajanovu.

U opticaju je bilo nekoliko tehničkih rešenja: podizanje dizalicom s reke, isecanje table na 10 manjih blokova i još štošta, ali na kraju je rešeno da se stena s tablom iseče u jednom komadu i podigne hidrauličnim dizalicama na novu lokaciju - 21,5 metara višu od pređašnje.

Do tada je sličan poduhvat bioe izveden samo u Egiptu, gde su zbog podizanja brane na Nilu kod Asuana, u Abu Simbelu, premešteni hramovi i četiri ogromna kipa Ramzesa II. Egipćani su stene isekli u kamene blokove teške petnaestak tona, preneli ih na novo odredište i tu sastavili. Problem s Trajanovom tablom bio je u tome što je u jednom bloku bila teška čitavih 300 tona!

Bez puta

Ceo posao trajao je od jeseni 1967. do leta 1969. godine, a sa znatiželjom i divljenjem pratili su ga stručnjaci iz celog sveta.

Međutim, nakon preseljenja table, iz razloga do danas nepoznatih, projekat je naglo prekinut, pa nisu izgrađene stepenice sa ogradom do rimskog spomenika. Do potapanja, turisti su do njega dolazili putem u steni, a sad se Trajanova tabla može videti samo - iz čamca.

No, to nije sve!

Nakon spektakularnog preseljenja s table nisu uklonjena dva betonska stuba koja su postavili radnici „Mostogradnje“. Ovi stubovi su tokom selidbe osiguravali trougaonu nadstrešnicu, a sada nemaju nikakvu funkciju. Osim što glume rimski kamen, jer posetioci su ubeđeni da su autentični.
Naša posla!

Može biti samo jedna

Na Dunavu su postojale tri table - Trajanova, Tiberijeva i Domicijanova, ali kad je počela izgradnja hidroelektrane „Đerdap“, bilo je novca da se spase samo jedna. Izbor je pao na najmlađu.

Tužna istorija prvog srpskog putničkog broda

4. Parobrod „Car Nikola II“ plovio je kao salonski brod, a u Prvom svetskom ratu potopila ga je posada. Danas plovilo trune

Prvi putnički brod Kraljevine Srbije, sagrađen pre 117 godina, imao je veliku ulogu u pokušaju da se na početku Drugog svetskog rata spasu životi stotina Jevreja. Umesto u nekom muzeju, danas trune pored Dunava u Kladovu.

Savsko pristanište bilo je ukrašeno trobojkama i zimzelenim granama kad je u novembru 1898. godine iz Nemačke u Srbiju prvi put doplovio parobrod „Car Nikola II“.

Turbulentna prošlost

Ponos Prvog povlašćenog parobrodskog društva plovio je kao salonski brod između Šapca na Savi, Beograda i Radujevca, u to vreme značajne luke na Dunavu.

U drugoj godini Prvog svetskog rata potopila ga je sopstvena posada, da ne bi pao u ruke Austrijancima. Nemci su ga, međutim, izvadili, remontovali i dali mu ime „Urfahr“, ali su po ugovoru o miru morali da nam ga vrate 1923.

Kad je Evropi opet zapretio rat, Savez jevrejskih veroispovednih opština Jugoslavije je 1939. godine iznajmio ovaj i još dva naša broda. Zadatak im je bio da oko 1.370 Jevreja sa područja koja je okupirao Treći rajh 14. decembra prihvate na granici s Mađarskom i prevezu niz Dunav do Crnog mora, odakle bi nastavili u Palestinu, koja je tada bila pod britanskom vlašću.

Oko 400 devojaka i mladića ukrcalo se u oktobru na „Kraljicu Mariju“, više od 350 duša, uglavnom mladih bračnih parova, na „Cara Dušana“, dok je „Car Nikola II“ bio namenjen religioznima, koji su zahtevali ritualnu kuhinju.

Britanci su, međutim, odbijali da ovim Jevrejima izdaju ulazne vize, pa se transport 29. decembra zaustavio u Kladovu. Tu je ostao sve do septembra 1940. godine, a putnici su bili srdačno srdačno primljeni od meštana. Kad je u Kladovu, zbog blizine Nemaca u Rumuniji, postalo opasno, nesrećne izbeglice vraćene su u Šabac. Odatle je dve stotine dece bez roditelja uspelo da u dva transportera sa šabačke železničke stanice ode za Palestinu. Ostale su pobili Nemci kad su došli u Srbiju.

Brod potonuo od stida

Posle oslobođenja brod je opet služio kao putnički, ovoga puta prvo pod imenom „Tito“, a zatim kao „Split“, a sedamdesetih godina pretvoren je u restoran i usidren u Beogradu. Budući da su na njemu i kabine s ležajevima za odmor lađara, brzo postaje javna kuća, a štampa o njemu piše kao o „brodu koji je potonuo od stida“.

Od 1992. brod je u brodogradilištu u Kladovu. Na inicijativu Ranka Jakovljevića, kladovskog pravnika i istoričara amatera, na obali Dunava je 2002. podignut spomenik žrtvama iz transporta, delo umetnice jevrejskog porekla Mimi Bihali Vučković iz Zemuna. Zarđala olupina „Cara Nikole“ danas je u kladovskom brodogradilištu, gde trune.

Dva naziva

Parobrod je napravljen u Nemačkoj i poneo je ime „Car Nikola II“, Nemci su ga nazvali „Urfahr“, a posle rata je poneo ime „Tito“, a zatim „Split“.

Rat u Jugoslaviji je počeo ranije

5. Hitler je naredio da se zaštiti plovidba Dunavom, pa su komandosi Brandenburga napali Kladovo četiri sata pre Beograda

U nedelju 6. aprila 1941, tri sata pre napada nemačke avijacije na jugoslovenske aerodrome i četiri i po sata pre nego što su prve bombe pale na Beograd, prelaskom nemačkih komandosa preko Dunava počeo je Hitlerov napad na Jugoslaviju.

Važnost nafte

Za vođenje ratnih operacija Hitleru je od sudbinske važnosti bilo redovno snabdevanje naftom. Nemačka svoje izvore nije imala, a najbliži su joj bili oni u Rumuniji. Ova nama susedna zemlja u prvoj polovini prošlog veka predstavljala je najvećeg evropskog proizvođača nafte - samo u Ploeštiju, gradu u središnjem delu zemlje, 1939. godine bilo je dvanaest velikih rafinerija. Istog dana kad je Rumunija pristupila Trojnom paktu, 23. novembra 1940, u Ploešti je stigla i nemačka vojna misija da zajedno s rumunskom vojskom čuva naftna polja.

Transport ove strateške sirovine, bez koje su silni tenkovi i avioni bili neupotrebljivi, trebalo je da se obavi Dunavom. A za plovidbu Dunavom bio je vrlo važan Sipski kanal.

Dno ove reke, naime, bilo je prekriveno oštrim grebenima, koji su izazivali vrtloge, pa su za prolazak broda kroz Đerdap podjednako važni bili njegova snaga i - sreća. Zato je do 1896. godine uz obalu usečeno sedam kanala, ukupne dužine 16,9 km, od kojih je najveći bio Sipski, pored sela Sip. Brodovi su kroz ovaj kanal uzvodno vučeni remorkerom, a kasnije lokomotivom.

Svesne strateške uloge Sipskog kanala, i Velika Britanija i Nemačka su mu uoči Drugog svetskog rata u svojim planovima posvetile veliku pažnju. Britanci su planirali da ga zapreče, a Nemci po svaku cenu, zbog transporta nafte iz Rumunije, da ga sačuvaju.

Prvi napad

Hitler je napad na Jugoslaviju naredio 27. marta ujutru, a šest dana kasnije, 2. aprila, nemačkoj vojnoj misiji u Rumuniji naređeno je da „na svaki način zaštiti plovidbu Dunavom“.

Zato su se 6. aprila u dva posle pomoći, četiri i po sata pre nego što su prve bombe pale na Beograd, 54 pripadnika elitnog puka „Brandenburg“ gumenim čamcima iz rumunske Oršave prebacila na našu obalu Dunava, u rejon Sipskog kanala. Jedan njihov deo produžio je ka Kladovu. Tamo je opštinski načelnik, ruski emigrant i nemački špijun Leonid Čudnovski prethodne večeri pozvao na pijanku i druženje sa igračicama oficire koje su bili zaduženi za kanal. Nemci su ih zatekli pijane i pobili.

Zatim su prekinuli telefonsku vezu sa Sipom, a ostali komandosi su bez većih problema zarobili kompletno obezbeđenje Sipskog kanala...

U prvom nemačkom napadu stradalo je 26 pripadnika jugoslovenske vojske.

Čuvanje naftnih polja

Kad je Rumunija 23. novembra 1940. pristupila Trojnom paktu, u Ploešti je stigla i nemačka vojna misija, sastavljena od motorizovane i oklopne divizije i mešovite brigade, da zajedno s rumunskom vojskom čuva naftna polja.

Potopljena istorija

6. Ostrvo Adakale, na kojem su ubijene zloglasne beogradske dahije, završilo pod vodom kad je građena HE „Đerdap“

Na kasnom popodnevnom suncu Dunav je zaista plav. Ta njegova sjajna površina skriva mnoge tajne prošlih vekova.

Tvrđava

Adakale je bilo naseljeno ostrvo na Dunavu, naspram ušća reke Černe na granici prema Rumuniji, nekoliko kilometra nizvodno od Tekije. Neveliko, dugačko manje od dva, i široko tek pola kilometra, imalo je stratešku važnost za sve vojske: onaj ko je gospodario ostrvom gospodario je plovidbom Đerdapom, odnosno Dunavom.

Prvi utvrđeni grad na njemu podigli su Rimljani, a kasnije vojske, sve do Turaka i Austrijanaca, zidale su na njihovim temeljima. U 18. veku Austrijanci su na njemu izgradili kasarnu, bolnicu, crkvu - i tunel ispod reke do utvrđenja na srpskoj obali! Ostrvo je kroz noviju istoriju bilo srpsko, tursko, austrougarsko, a posle završetka Prvog svetskog rata stanovnici su odlučili da se pripoje Rumuniji.

Na Adakale su 1804. godine iz Beograda pobegla četvorica beogradskih dahija - Kučuk Alija, Mula Jusuf, Aganlija i Fočić Mehmed-aga, koji su svojim zulumima izazvali Prvi srpski ustanak. Zapovednik ostrva, neki Redžep-aga, koji ih se i sam bojao, ili je s njima imao neraščišćene račune, javio je to Karađorđu i pozvao ga da ih zajedno napadnu.

Napad je izveo Milenko Stojković, vojvoda srpski, sa 27 svojih i deset aginih Turaka.

Posle osam sati borbe posekao je odmetnute dahije. Glave Kučuk Alije, Fočić Mehmed-age i Mule Jusufa odrali su, i napunjene vunom, odneli u Beograd veziru. Hroničar beleži da vezir „ogrnu Redžep-agu i sedam njegovih izabranih momaka s bundom i bakšiš dade, a Srbljem ništa nije za znak hrabrosti dato“.

Četvrtu dahijsku glavu, Aganlijinu, momci Milenka Stojkovića, perući je od krvi, ispustili su u Dunav.

Sukob s Karađorđem

Milenko je potom nastavio da niže ratničke podvige i skuplja turske udovice i devojke u harem, koji je u jednom trenutku imao 42 „stanarke“. Kad je iz političkog sukoba s Karađorđem izašao poražen, sve svoje ljubavnice uredno je isplatio i zbrinuo, a on preko Dunava odjezdio u Rusiju, da posle uspešne službe ruskom caru na Krimu umre kao „polkovnik“.

Posle pregrađivanja Dunava zbog HE „Đerdap“, ostrvo Adakale je 1971. godine potopljeno.

Zajedno s njim, tek nekoliko zaveslaja niže, pod vodom je nestalo i ostrvo Banu-Gura Vaiji, i s njim i tragovi ljudskih naseobina starih više od 10.000 godina. Radnici na brani proneli su kroz celu bivšu Jugoslaviju - šapatom, zbog tajne policije Udbe - priču o basnoslovnim količinama zlata odnetim sa ostrva neposredno pre njegovog potapanja.

Glave dahija

Napad na dahije izveo je Milenko Stojković, vojvoda srpski, sa 27 svojih i deset Turaka Redžep-age. Posle osam sati borbe posekao je odmetnute dahije. Glave Kučuk Alije, Fočić Mehmed-age i Mule Jusufa odrali su i odneli u Beograd veziru. Četvrtu dahijsku glavu, Aganlijinu, momci Milenka Stojkovića ispustili su u Dunav.

Kako je srušena crkva u Tekiji

7. Kad je trebalo minirati bogomolju u gradiću na Dunavu, niko to nije hteo da uradi, pa je za taj posao doveden niko drugi do glumac Bata Živojinović

U septembarskim poplavama prošle godine najviše je stradala Tekija. Zla sudbina zadesila je naselje koje je bilo mlađe od polovine svojih stanovnika, jer su sve kuće u njemu sazidane posle 1971. godine.

Promena vodostaja

Kad je te godine zbog hidroelektrane „Đerdap“ Dunav iznad Kladova pregrađen, porast vodostaja osetio se čak kod Novog Sada, i na Savi kod Šapca... Odmah poviše brane bio je potop. I doslovce. Pod Dunavom su u Rumuniji ostali grad Oršava i još devet sela, a na našoj strani Sip, Malo i Veliko Golubinje, Donji Milanovac, Dobra i Tekija. Njihovim stanovnicima domovi su zidani na istom mestu, samo dalje od obale.

Tekija je nekad bila važno mesto, čuveno duž celog toka Dunava u Evropi. Dok brana nije izgrađena i voda se podigla, plovidba kroz Đerdapsku klisuru bila je vrlo opasna zbog grebena, od kojih su neki virili iz vode, a većina bila podvodna i nevidljiva.

Locmani ili locovi bili su kapetani rečne plovidbe koji su grebene i brzake u đerdapskim kazanima znali u prste. Oni su preuzimali komandu nad brodovima između Kladova i Golupca, a sedište im je bilo u Đerdapskoj rečnoj upravi u Tekiji...

Kad je u maju prošle godine ispražnjeno akumulaciono jezero da bi moglo da prihvati prvi poplavni talas koji je krenuo zapadnom Srbijom, u Tekiji se Dunav povukao sto metara od obale. Ukazali su se, prekriveni muljem, ostaci starog sela, i među njima zidovi nekadašnje crkve.

U bunkerima filmskih arhiva još se čuvaju dramatične scene nasilnog preseljenja meštana: uplakane starice pred kordonom milicije, volovske zaprege natovarene pokućstvom...

Hapšenja

Godinu dana trajalo je preseljenje u brdo, a kad je voda naišla, nad rekom se razlegao jauk. Milicija je hapsila najglasnije, a neki su se zaključavali u stare domove i tu, skriveni i od najbližih, čekali vodu da ih udavi. Jedan kafedžija je na sto u dvorišu izneo vino i seo da čeka talas. Kada ga je nadošli Dunav prekrio, na površini reke zaigrale su papirne novčanice koje su isplivale iz kase... Izgradnja hidroelektrane bila je prioritet socijalističkog društva, Tekijanci i ostali uz reku morali su da trpe.

Da bi narodu pokazale da odustajanja nema, vlasti su u Tekiji prvo srušile crkvu. Niko od minera, bili u Savezu komunista ili ne, taj zadatak nije hteo da izvrši, pa su doveli - Batu Živojinovića. Snimao se film „I bog stvori kafansku pevačicu“, i umesto da minira maketu, srušio je pravi zvonik...

Zidovi

Kad je u maju prošle godine ispražnjeno akumulaciono jezero da bi moglo da prihvati prvi poplavni talas koji je krenuo zapadnom Srbijom, u Tekiji se Dunav povukao sto metara od obale. Ukazali su se, prekriveni muljem, ostaci starog sela, i među njima zidovi nekadašnje crkve.