Međutim, stanovnici vrta nisu ga zaboravili. To i ne čudi s obzirom da je 28 godina života dao njima.
- Vukovi zavijaju tri puta dnevno, pa su ljudi to povezivali s njegovom smrću. Poznato je da je on njima bio privržen, čak mu je i njihovo zavijanje bilo alarm na telefonu - priseća se Nađa Radović, radnica u Beo zoo-vrtu.
U šetnji s vučicom
Kako kaže, njegova poslednja objavljena fotografija osvanula je u Nacionalnoj geografiji, a na njoj mu društvo pravi vučica Aska, koju je odmalena izvodio u šetnju na povocu i hranio.
- Vuk je voleo i bengalske bele tigrove, pogotovo mužjaka Kana. Uživao je i u društvu belih lavova, a zna se da su beli lavići preživeli zahvaljujući tome što smo ih sami hranili. Jedna lavica ponosno nosi ime njegove najmlađe ćerke Maše. Posebno je bio naklonjen aligatoru Muji, jednom od najstarijih stanovnika Zoo-vrta, koji je stigao 1939. godine - priseća se Nađa i ističe da je Muja bio stariji čak i od Vuka Bojovića, rođenog 1940. godine.
Ne smemo zaboraviti ni šimpanzu Samija, njegovu najveću ljubav, s kojim je razvio poseban odnos. Nađa naglašava da je ovaj čovek podjednako cenio i poštovao sve životinje, dok je strahopoštovanje gajio samo prema jaguaru.
Veliki učitelj
- Tome je i nas učio. Imao je ljubav za sve, bio nam je kao otac. Znao je i da se našali. Sigurno je da smo mnogo naučili od njega i da ćemo se uvek sećati toga - zaključuje ona.
(S. I.)
Pre svih radnika
OD PET JE BIO NA POSLU!
Vuk Bojović je već od pet ujutru dolazio na posao.
- Voleo je da dođe pre svih, da prošeta vrtom, da se uveri da nekome nešto ne nedostaje. Mogao je da oseti svaku životinju, a i one njega. Jednom je zaboravio da pomeri sat prilikom promene godišnjeg doba, pa je iznenadio čuvara kad se pojavio u četiri ujutru - navodi Nađa.