Jednom prilikom sam angažovao vrhunskog stolara da mi pomogne u renoviranju stare poljske kućice i upravo mu se završio prvi težak dan na tom poslu.
Pukla mu je guma pa je izgubio jedan sat rada, električna testera mu je otkazala, a sada mu se stari kamionet odbija pokrenuti. Dok sam ga vozio kući, sedeo je ozbiljan u kamenoj tišini. Na dolasku, pozvao me je da upoznam njegovu porodicu. Dok smo hodali prema vratima, na kratko je zastao ispred malog stabla, dodirujući vrhove grana s obe ruke.
Pre nego što su se vrata kuće otvorila, on se neverovatno transformisao. Njegovo preplanulo lice zasijalo je osmehom, zagrlio je svoje troje male dece i supruzi dao poljubac. Zatim me je otpratio do automobila.
Prošli smo pored stabla, a ja sam goreo od radoznalosti. Pitao sam ga šta je to što sam malopre video.
“Oh, to je moje ‘stablo briga’”, odgovorio je.
“Znam da ne mogu da izbegnem probleme na poslu, ali jedno je sigurno, ti problemi ne pripadaju kući, mojoj ženi i deci. Zato ih samo obesim na stablo svake večeri, pre nego što uđem u kuću. Ujutro kad krenem na posao ponovo ih uzmem.”
Na trenutak zastane. “Ali smešno je. Kad u jutarnjim satima dođem da bi ih ponovo pokupio nema ih ni približno onoliko koliko se sećam da sam ih obesio prethodne večeri."
(Dnevni avaz)