Košarkaško zlato u Atini
1. Zahvaljujući uticaju predsednika FIBA Bore Stankovića, košarkaši probili sankcije
Nije nas bilo nigde tri godine zbog sankcija, a imali smo paklen tim! Zahvaljući Bori Stankoviću dobili smo specijalnu pozivnicu za kvalifikacije za EP. Da će leto 1995. biti uzavrelo videlo se već na preliminarnom turniru u Bugarskoj. Košarkaši BiH odbili su da igraju protiv Jugoslavije, pa smo taj meč dobili 20:0!
Očekivano, sa četiri pobede plasirali smo se na Evropsko prvenstvo koje se održavalo u Atini. Najjače takmičenje koje istorija Starog kontinenta pamti. I najpolitizovanije. Imali smo tim jak kao zemlja. Imali su ga i Hrvati i Litvanci. S tim što smo mi igrali košarku, a ostali vodili politiku.
Provocirali Dudu
Šta tek reći za Grke? Oni su posebna stranica u zlatnoj srpskoj priči iz njihove Atine. Kad su ih „plavi“ u polufinalu odučili od košarke, tamošnji novinari zasuli su na konferenciji Dušana Ivkovića, selektora Jugoslavije, sramnim pitanjima o uticaju FIBA i pomoći sudija našoj reprezentaciji. Priča se da kasnije ti isti novinari nisu smeli da Dudu pogledaju u oči kad su im se preplitali putevi. Grke smo dobili i u prvoj fazi. Bolelo ih je.
U antologijskom finalu protiv Litvanije gotovo cela dvorana je navijala za našeg rivala. Braća Grci. Zvižde našoj himni, pevaju: „Litvanija je prvak.“ Sve to jer je jedan sudija, Amerikanac, u njihovim snovima pogurao Jugoslaviju. Da, da, deluje baš „logično“ da su Ameri bili uz nas tih ratnih godina. Za bruku broj dva zaduženi su bili Litvanci. Košarkaške veličine iz Viljnusa i okoline htele su napuste finale?! Nisu mogli sportski da podnesu poraz.
Bežanje Hrvata
Ljudske i košarkaške veličine iz Juge, u prvom redu Đorđević, nagovorili su Litvance da ipak ne napuštaju finale. Ostali su, baš kao što su im ostali ukaljani obrazi. Krive su im bile sudije zbog 41 poena Đorđevića, od toga devet trojki, zbog posterizovanja Sabonisa od strane Danilovića, zbog toga što je legendarni centar Litvanije znao da igra protiv svih rivala osim Zorana Savića, zbog toga što je Jugoslavija šesti put postala prvak Evrope!
Za bruku broj tri zaduženi su Hrvati (osvojili bronzu). Po naređenju Franje Tuđmana, napustili su pobedničko postolje kad je počela dodela medalja za „plave“. Malo slavlja za srpski narod u ratnim godinama. U večeri kada se Juga okitila zlatom u Atini, Žarko Paspalj je imao glavnu reč. Častio je pićem jedan ceo kvart gde se nalazio kafić u kojem su naši momci slavili zlato.
Usledio je doček. Beograd, Skupština, više od 100.000 ljudi. Svi su dobili odgovor. A 12 veličanstvenih su: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević, Dejan Koturović. Selektor je bio Dušan Ivković, a veliko hvala ide i na adresu čika Bore Stankovića.
Zvezda šampion Evrope
2. Crveno-beli stigli u Bari sedam dana pre finala i bacili Marsej na kolena
Proleće 1991. donelo je prve sukobe na tlu bivše Jugoslavije, ali i veliku radost navijačima Crvene zvezde. Tog 29. maja u Bariju, na stadionu Sveti Nikola, Crvena zvezda se upisala u knjigu velikana evropskog fudbala i ušla u anale UEFA. Posle 120 minuta rovovske borbe sa skupo plaćenim zvezdama Olimpika iz Marseja poput Papena, Hodla, Mozera, Pelea, Bolija i Piksija Stojkovića nije bilo pobednika.
Fudbaleri Crvene zvezde bili su bolji izvođači penala i slavili su rezultatom 5:3. Novi prvak Evrope imao je u Bariju podršku više od 20.000 svojih navijača jer su delije iz Beograda, Novog Sada, Užica, Knina, Benkovca i ostalih gradova Jugoslavije okupirale Bari. Ušati pehar koji je podigao kapiten i golman Stevan Stojanović svoje mesto našao je u Beogradu, a imena penaldžija za crveno-bele i danas odzvanjaju zidovima Marakane - Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančev! Pre finala redom su padali Grashopers, Glazgov Rendžers, Dinamo Drezden i veliki Bajern.
Premije 300.000 $
Fudbaleri Crvene zvezde stigli su na jug Italije sedam dana pre utakmice kako bi mogli na miru da se spreme za veliko finale Kupa evropskih šampiona. Mesec dana pre tog meča emisari gazde Olimpika Bernara Tapija pokušali su da potkupe golmana Stojanovića. U hotelu „Slavija“ popularnog Diku čekao je pun kofer nemačkih maraka, ali je on takvu ponudu s gnušanjem odbio. Čast i obraz, kao i uspeh Crvene zvezde nisu imali cenu.Pred finale, isti taj Tapi dao je premiju svojim igračima vrednu 300.000 dolara. U poređenju s tim, Zvezdine premije delovale su kao džeparac. Ipak, takvo stanje stvari još više je motivisalo fudbalere.
Utakmica iz Barija i danas se smatra najvećim uspehom srpskog i jugoslovenskog fudbala. U istoriju su ušli Stevan Stojanović, Ilija Najdoski, Siniša Mihajlović, Robert Prosinečki, Miodrag Belodedić, Slobodan Marović, Duško Radinović, Darko Pančev, Dragiša Binić, Vladimir Jugović, Dejan Savićević, Milić Jovanović, Vlada Stošić, Ivica Momčilović, Rade Tošić, Vladan Lukić, Refik Šabanadžović i trener Ljupko Petrović.
Uvertira za Tokio
Na slavlju posle finala tvorci te zlatne generacije Vladimir Cvetković i Dragan Džajić kao da su predosetili sunovrat kluba koji će se desiti u budućnosti. Tada su jedan drugome rekli: „Mnogi nam u Srbiji ovo neće oprostiti.“
Šest meseci kasnije doći će Tokio i Interkontinentalni kup, kad je jedna nova Crvena zvezda predvođena Vladicom Popovićem i bez isključenog Savićevića očitala lekciju čileanskoj ekipi Kolo-Kolo (3:0) i golovima Pančeva i dvostrukog strelca Jugovića osvojila svetsku titulu.
Kofer
Gazda Marseja Bernar Tapi koferima para pokušao da potkupi kapitena Stevana Stojanovića.
Predosećaj
Posle titule Džajić se poverio Cvetkoviću: „Mnogi nam u Srbiji ovo neće oprostiti“.
Prva teniska „salatara“
3. Finale Dejvis kupa protiv Češke označilo prekretnicu u karijeri Novaka Đokovića
Taj 5. decembar 2010. godine upisan je velikim slovima za srpski tenis! Tog dana Viktor Troicki, Novak Đoković, Janko Tipsarević i Nenad Zimonjić, predvođeni selektorom Bogdanom Obradovićem i Nikolom Pilićem, osvojili su prvi put u istoriji naše zemlje Dejvis kup pobedivši Francusku 3:2.
Odlučujući poen za Srbiju doneo je Viktor Troicki, koji je savladao Mihaela Ljodru, nakon čega je ondašnja Beogradska arena eksplodirala. Tako se Srbija pridružila SAD, Australiji, Francuskoj, Švedskoj, Španiji, Nemačkoj, Rusiji, Italiji, Češkoj i Južnoj Africi, koji su stizali do ovog trofeja.
Šišanje na nulu
Taj veliki uspeh reprezentacija Srbije, igrači, stručni štab, kao i rukovodstvo Teniskog saveza Srbije proslavili su šišanjem do glave na terenu i tako ispunili obećanje koje su dali posle plasmana u finale. Joca frizer, koji se nalazi u stručnom štabu, uzeo je makaze i sve redom počeo da šiša na nularicu. Naravno, to je bila ideja Viktora Troickog, koji je u selekciji zadužen za takve predloge.
Malo ko zna da veče pre odlučujućih mečeva, kad se odlučivalo ko će da osvoji Dejvis kup, niko nije mogao da spava. Onda se došlo na ideju oko dva sata posle ponoći da pozovu potrčka da im donese hranu. Naš najbolji teniser Novak Đoković mislio je da se šale s njim, ne verujući da se iko u Srbiji bavi tim. Momak je takođe bio u čudu, misleći da je pogrešio sobu u kojoj su bili smešteni igrači, međutim, kad su mu rekli da su oni naručili hranu, odmah je tražio da se slikaju s njim, što su igrači oberučke prihvatili.
Nole pocepao trenerku
Na ceremoniji proglašenja pobednika, selektor Bogdan Obradović je najboljem srpskom teniseru pokidao rajsferšlus na gornjem delu trenerke. Tako je Đoković pehar najboljeg u Dejvis kupu podigao u pokidanoj trenerci, ali to, na sreću, niko nije primetio pošto se Nole svojski trudio da sakrije Obradovićevu nespretnost.Trijumf nad Francuskom definitivno je bio događaj koji je Đokoviću otvorio put da bude ono što je danas, a to je da bude broj jedan na svetu i da suvereno vlada svetskim tenisom. Od tog velikog uspeha kreće i njegova dominacija, a on je u nekoliko navrata priznao da mu je osvajanje Dejvis kupa bila prekretnica u karijeri.
Potrčko
Veče pre poslednjeg dana finala teniseri naručili hranu u dva posle ponoći.
Muk na Maksimiru 1999.
4. Remi SR Jugoslavije s Hrvatskom smatra se jednim od najvećih fudbalskih uspeha
Na pomen maksimirske noći 9. oktobra 1999. godine, kad su Hrvati protiv udruženih Srba i Crnogoraca pod zastavom SR Jugoslavije odigrali remi 2:2, svaki naš punoletni sugrađanin, pa i onaj mlađi, u stanju je da napravi svoju listu top 5 detalja koji ga asociraju na taj događaj. Teško je odrediti da li bi svima najjači utisak iz Zagreba bio hvatanje Bate Mirkovića za muškost Roberta Jarnog, ali je jasno da se i posle 16 godina ovaj sukob prepričava u medijima i za kafanskim stolovima, a da srpski as usled snažnih emocija i dalje odbija da se pomiri sa odavno penzionisanim rivalom iz Hrvatske.
Možda bi titula najjačeg utiska trebalo da pripadne ništa manje eksploatisanom doživljaju Deje Savićevića, koji je nekoliko sati uočio meča dajući intervju jednoj holandskoj televiziji ispred hotela odapeo čuvenu poruku ka ratobornom prolazniku. „Purgerska usta škrbava“ i danas se „šeruju“ na društvenim mrežama, beleže milionske preglede na Jutjubu i, za razliku od slučaja Mirković-Jarni, još se niko nije javio sa željom da akterima pomogne oko zakopavanja ratnih sekira.
Pomoć Makedonaca
Svi će se, međutim, složiti da remi u Zagrebu nije bio običan remi, već velika pobeda kojom je plava selekcija eliminisala zvanično treću reprezentaciju na svetu sa deset igrača, zahvaljujući, između ostalog, i golu Makedonaca u 90. minutu za konačnih 1:1 protiv Republike Irske u Skoplju. „Plavi“ su otišli na EP u Belgiju i Holandiju kao prvoplasirani tim na tabeli, prepustivši „republikancima“ drugo mesto i muku zvanu baraž.Ali, kao i svaka velika priča, ni zagrebački pobednički mozaik nije bilo moguće sklopiti bez jednog malog, gotovo nevidljivog detalja. Iako značajna, nije to bila taktika selektora Vujadina Boškova, već običan krampon! Metalni deo koji se uvrće na kopačku služi fudbalerima da budu stabilni u uslovima igre po mekom i vlažnom terenu.
Na sat i po pred početak utakmice ustanovljeno je da čak šestorica igrača iz startnih 11 nisu ponela odgovarajuću opremu, već kopačke sa 13 plastičnih krampona, uobičajenu obuću za igru u normalnim uslovima. Nastala je drama, ali se legendarni ekonom reprezentacije Stanko Lala Nikolić nije prepustio panici. Imao je materijal u rezervi, samo nije bio siguran da li će biti dovoljno vremena da svaku novu kopačku izbuši i da na nju montira šest aluminijumskih komada koje je naše igrače dovodilo u ravnopravan položaj s Hrvatima.
Grozdić kao obućar
U pomoć mu je pritekao reprezentativac iz Obilića Nenad Grozdić, tako da je posle kratkog kursa i uputstva šta treba da radi usledilo munjevito postavljanje krampona neodgovornim pojedincima. Filmski rasplet se okončao pred sam poziv španskog sudije Garsije Arande za izlazak u hodnik, odakle će ih na teren ispratiti poklič dojučerašnjih saigrača i prijatelja: „Hajde, Hrvati, da im je.emo mater.“
Kramponi
Pola prvotimaca nije ponelo adekvatne kopačke, pa ih je ekonom Lala u poslednji čas prepravio.
Psovke
Pred početak meča u tunelu odjekivao je poklič domaćina: „Hajde, Hrvati, da im je.emo mater“.
Legende iz Montevidea
5. Fudbaleri koji su ovekovečeni na filmu, osim učešća na prvom Mundijalu, bili su i ratni heroji
Reprezentacija Jugoslavije imala je veliku čast da bude učesnik prvog Svetskog prvenstva 1930. godine u Urugvaju, a pojavom filma „Montevideo, bog te video“ javnost je saznala većinu detalja najveće fudbalske avanture našeg sporta. Na velikom platnu je dozvoljeno pustiti mašti na volju, pa je „operacija Montevideo“ dobila svoju romansiranu, lirsku i epsku verziju. Istorijska priča o „ićaćosima“ izgledala je malo drugačije.Priča od herojskom podvigu Jugoslavije u Urugvaju manje-više je poznata svima, posebno zbog trijumfa nad favorizovanim Brazilcima, ali i zbog debakla u polufinalu protiv domaćina u kome su naši igrači, i pored ubedljivog poraza od 6:1, ušli u legendu. Pritom, izabranici Boška Simonovića žestoko su pokradeni pred 100.000 navijača na tek otvorenom stadionu Senetario, a domaćin je stigao u vođstvo zahvaljujući asistenciji policajca koji je stajao pored terena.
Strašne sudbine
I sam dolazak na šampionat bila je velika avantura. Posle 72 sata putovanja vozom do Marseja, usledilo je 16 dana plovidbe do Montevidea. Naši fudbaleri su celokupne pripreme za Mundijal odradili baš na palubi broda „Florida“ i tako iscrpljeni i umorni stigli do polufinala. Ipak, neki junaci iz Montevidea imali su stravične sudbine po završetku Mundijala.
Malo je poznata priča o Milutinu Ivkoviću, koga je nemački Gestapo ubio u Jajincima 25. maja 1943. Milutinac je po povratku iz Urugvaja diplomirao dermatologiju na Medicinskom fakultetu i otvorio ordinaciju u Knez Mihailovoj. Milutinac je bio i glavni urednik levičarskog časopisa „Mladost“, a zbog sukoba s Komunističkom partijom više puta su ga hapsile srpske vlasti.
Dve godine posle nemačke okupacije streljao ga je Gestapo. Takođe, Blagoje Marjanović, Đorđe Vujadinović i Branislav Sekulić ratne dane su proveli u nemačkom zarobljeništvu i preživeli, dok su se Ljubiša Stefanović i Ivica Bek borili protiv nacista na strani francuskog pokreta otpora.
Rekorder Arsenijević
Posle rata neki prvotimci Boška Simonovića nastavili su da stvaraju istoriju našeg fudbala. Tako se Milorad Arsenijević Balerina vratio u Južnu Ameriku dve decenije kasnije kao selektor Jugoslavije i tako postao čovek koji je nastupao na Mundijalima kao trener i igrač. Prethodno je s Jugoslavijom osvojio srebrne medalje na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. godine. Njega je na klupi nasledio Aleksandar Tirnanić Tirke, koji je „plave“ prevodio na SP u Švajcarskoj i Švedskoj 1954. i 1958. godine i oba puta stigao do četvrtfinala.Golman Milovan Jakšić bio je jedan od osnivača Crvene zvezde, a umro je od srčanog udara 1953. baš na gostovanju crveno-belih u Aleksandriji.
Streljanje
Kapiten Milutin Ivković Milutinac stradao u Jajnicima od nemačkog Gestapoa.
Logoraši
Petoro reprezentativaca borilo se protiv nacista, trojica ih završila u ratnim logorima.
Olimpijsko zlato odbojkaša
6. Povratak najuspešnije generacije u istoriji odbojke ostao u senci Miloševićevog pada
Okrugla godina, ona na međi dva milenijuma, u svetu sporta ostala je upamćena kao godina Olimpijskih igara u Sidneju. A mi smo tu planetarnu manifestaciju zapamtili iz nekoliko razloga.
Bile su to poslednje LOI na kojima su se naši sportisti takmičili pod imenom Jugoslavija i tada smo poslednji put odslušali himnu „Hej, Sloveni“. Zahvaljujući odbojkašima!
Četiri dana pre nego što je na velikim uličnim demonstracijama smenjen tadašnji predsednik Slobodan Milošević, odbojkaška reprezentacija osvojila je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. Fenomenalan i u tom trenutku senzacionalan rezultat napravila je „plava četa“ koju je s klupe predvodio Zoran Gajić, a ceo svet je zanemeo i dugo, pa sve do današnjih dana, aplaudirao potezu Vladimira Grbića iz finala u kom su strašni Rusi potučeni do nogu - 3:0 (25:22, 25:22, 25:20). Ostao je upamćen poen kada je Vladimir Grbić preskočio reklame kako bi spasao loptu, a naš tim je na kraju uspeo da realizuje napad.
Vanja i zastava
Bilo je to prvo zlato jugoslovenskih odbojkaša na nekom velikom takmičenju, a nekako je logično što je baš čuveni Vanja zadivio planetu. Jer baš on je imao tu čast da na otvaranju Igara pronese zastavu stadionom u Sidneju. Odneo ju je, ispostaviće se, pravo do trona. I pravo u olimpijsku istoriju. Iako je i zastava Srbije i Crne Gore izgledala isto kao i ona Savezne Republike Jugoslavije.
Izbegli „njuške“
- Pružila se i meni prilika da najzad zapevam našu himnu. Ovo je lep osećaj. Školovani smo u inostranstvu, ali je naše srce u zemlji. Ovu pobedu posvetili smo našem narodu - rekao je tada Vanja, verovatno ni ne sluteći da će i himna uskoro postati deo istorije.
Ostala je i velika nepravda, koju nikad niko neće moći da ispravi, a bila je posledica uzavrele političke slike naše zemlje tih dana. Doček sportista (pored odbojkaša, osvojene još dve medalje, srebro Jasne Šekarić i bronza vaterpolista) nije prenošen na televiziji. A i sami igrači nisu bili voljni da primaju čestitke „njuški“ iz državnog vrha.
Velika nepravda
Polovina odbojkaške reprezentacije bila je na narodnom mitingu u Novom Sadu, da građanima pokažu da su igrali za njih, a ne za političare. Ostao je njihov povratak u domovinu u senci svega što se izdešavalo, a ti momci to svakako nisu zaslužili. Ipak, nije to ni prva ni poslednja nepravda koja je učinjena našim sportistima. Istorija je tu da podseća i opominje na takve stvari, ali i da nam srca ponovo zaigraju kad se setimo ponosa koji smo tada zbog njih osećali.
Jer u dalekom Sidneju svirala je naša himna, pa ma koja ona bila...
U tišini
Doček zlatnih sportista iz Sidneja državna televizija nije prenosila, što je samo jedna u moru nepravdi.
Partizan na krovu Evrope
7. Crno-beli, uprkos neigranju u Beogradu, uspeli da se dokopaju Istanbula i odu u istoriju
Još samo osam sekundi... Dva poena prednosti za Špance... Đorđević... Tri poena, tri poena! Vreme je isteklo! - ove reči legendarnog Dragana Nikitovića i posle 24 godine odzvanjaju kao i te večeri, 16. aprila 1992, u direktnom prenosu iz Istanbula.
Saša Đorđević je, kako nedavno reče Predrag Danilović, Partizan učinio besmrtnim i svima koji su tada nosili crno-beli dres promenio živote. Ali nije to uradio samo Saša, on je stavio pečat na jednu od najneverovatnijih priča svetskog sporta. Storiju o tome kako je David pobedio Golijata...
Mnogo toga je ispričano o „Partizanu iz Fuenlabrade“, prognaniku iz svoje zemlje, koji je celoj Evropi pokazao šta je čuveni srpski inat. Ipak, neki detalji koji su ostali u senci daju kompletnu sliku o filigranskom radu profesora Ace Nikolića i njegovog golobradog učenika Željka Obradovića.
Zamalo odustali
Recimo, ko zna šta bi bilo da je legendarni profa izgurao svoju ideju da se tadašnji tim Partizana uopšte ne takmiči u Kupu šampiona. Plašio se Nikolić da tako mlada i neiskusna ekipa, pogotovo lišena igranja pred svojim navijačima, u duelima s evropskim košarkaškim mašinerijama ne pretrpi ozbiljne posledice po budućnost. Jedan od njegovih planova bio je da crno-beli odustanu od takmičenja i da se kroz domaću ligu i treninge pripremaju za narednu sezonu u Evropi. Na sreću, Španci iz predgrađa Madrida prihvatili su crno-bele kao rod najrođeniji, pa su čak zdušno navijali protiv Huventuda u grupnoj fazi takmičenja.
Najbolji bekovski par Evrope Saša Đorđević i Predrag Danilović celu sezonu odigrao je gotovo perfektno, iako uopšte nisu razgovarali. Njih dvojica, svako na svoj način usijana glava, posvađali su se oko neke banalne stvari i nisu komunicirali. Ali se to na parketu nije primećivalo, štaviše, funkcionisali su kao braća. Ostatak tima neretko se zbog toga šalio na njihov račun, a mnogo godina kasnije priznali su da jedan bez drugog ne bi uspeli da poguraju Partizan do najvećih visina.
Flomaster na patikama
Korpulentnog centra Partizana Zorana Stevanovića Fortuna je pomilovala još u Fuenlabradi i nagovestila da crno-beli mogu da prirede čudo. Pošto u tom gradu nije bilo bogzna kakvih mesta za izlazak, on i Nikola Lončar svratili su do kazina da se malo zabave. Popularnog Stragija poterala je sreća pa je te večeri na ruletu zaradio pola godišnjeg ugovora.
Košarkaši Partizana su te sezone igrali u crnim „najki“ patikama, ali je Stevanović fajnal-for hteo da odigra u belim, koje su mu bile najudobnije. Da se ne bi razlikovao od drugova, patike je ofarbao crnim flomasterom!
Bez hale
Profesor Nikolić imao ideju da crno--beli odustanu od takmičenja.
Obuća
Stevanović crnim flomasterom farbao patike u kojima je igrao fajinal-for.