Buntovnik sa razlogom.
Marko Marković, mladi glumac Somborskog narodnog pozorišta, priča otvoreno o društvu i problemima, projektu Nasilje nema opravdanja i svojoj ulozi u svemu tome. Dobitnik Sterijine nagrade za najboljeg mladog glumca sa predstavom Čarobnjak, obišao je svet od zapada do istoka, od Toronta do Čeljadinska, kada je shvatio da su glumci svuda isti, kako kaže. Rođen je 1980. u Kragujevcu. Završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Vide Ognjenović i Ljuboslava Majere. Član ansambla Narodnog pozorišta Sombor od 2007. kada je otišao iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu jer se pobunio zbog kašnjenja honorara, iako je igrao u 11 predstava u tom trenutku. Mnoge važne uloge su iza njega u predstavama: “Ženidba”, “Mnogo buke ni oko čega”, “Parastos u belom” i mnoge druge.
U okviru projekta Teatrom protiv nasilja, ti i Milijana igrate predstavu „Nasilje nema opravdanja“ u školskim učionicama. Kolika je razlika u odnosu na pozorište i kako ti doživljaš tu promenu?
Odlična škola za glumce i napuštanje klišea, staromodnih principa da postoji način na koji se igra, onda obično glumci uđu u neku konvenciju, ne bave se istraživačkim radom i ne vraćaju se na suštinu. Zijah je to genijalno smislio, jer je to svaki put neka vrsta preispitivanja pred sobom. Vraćanje na ono šta si ti zapravo, sam početak. Ovo je posebna priča jer smo jako blizu toj deci. Interakcija sa decom je ozbiljna i prava, nema tu laži, tačno znaš kada si preterao, kad možeš da ih držiš pod kontrolom. Iz tog razloga je ta učionica fantastična, kada je lažni šamar ispred školske klupe i table to ima drugačiju konotaciju nego kada mu to pokažeš na sceni. U smislu da mu saopštavaš kroz informaciju šta je nasilje i zato forma učionice predstavlja suštinu.
Koliko predstava utiče na promenu ponašanja mladih? Da li imaš uvid u to?
Vrlo su prepoznatljivi nasilnici. Dok je pravio samu predstavu, Zijah Sokolović je konsultovao je ozbiljne psihologe, pedagoge, psihijatre, koji su ustanovili da čovek ima devet odnosno šesnaest reakcija na nasilje. Tačno vidiš, ako se neki dečak ili devojčica smeju eksplicitnom nasilju to je odbrambeni mehanizam. Ili vide to nasilje kod nekog ili ga sami trpe. Bilo je tokom igranja takvih reakcija dece koja se uopšte nisu nasmejala tokom cele predstave. Sa druge strane, bilo je slučajeva gde su se deca smejala na tipično ponižavajuće eksplicitno nasilje i sećam se da je jedan razredni pitao, onako diskretno :“Dobro a šta ti je ovde bilo smešno? Kad je ova žena na kraju umrla od batina?“ a on kaže pa ipak je dobila cveće. Onda shvatiš da je i ta reakcija proizvod njegovog dubokog bunta protiv nečega što sam trpi. Mislim da utiče na njih svakako.
A kako utiče na tebe kao glumca?
To me je vratilo u neki period škole, sam sebe sam vratio u sopstveno nasilje i one koji su to vršili u školi nad nama. Kroz ovu predstavu vidim osnovni zadatak glumaca, ako ti ne učiniš jednu osobu boljom koja će da izađe iz te sale da mu to ostane u glavi, ako sa jednom to uspeš onda si ti ispunio svoj cilj, onda si ti unapredio ovaj svet, zato što će taj jedan da kaže ovom pored njega. Mi vidimo i na osnovu tih evaluacija posle toga do čega je njima stalo. Sa decom nema laži. Oni napišu zameramo vam što ismevate Džastin Bibera, što ste psovali, što je ona umrla.
Koliko si predstava Nasilje nema opravdanja do sada odigrao?
Ne vodim tačnu evidenciju, ali fascinantno malo u Vojvodini, na jugu Srbije Lemana i Rifat su odigrali 40 predstava, mi nismo odigrali više od 30, između 20 i 30 u okviru projekta „Teatrom protiv nasilja“. U Somboru smo obišli 15 škola, u opštini Sombor, to podrazumeva i sela. Tu smo naišli na ozbiljan pristup problemu nasilja, tu se pedagozi, direktori, psiholozi ozbiljno time bave. Opet, u jednom selu smo dobili odgovor od pedagoga, da nema potrebe da dolazimo jer u njihovoj školi nema nasilja. (smeh) Sa ovim projektom smo konkurisali i na Pokrajinskom nivou, to je podržano od Pokrajnskog sekretarijata za sport i omladinu. Njima se dopada način na koji mi ovo ostvarujemo. Nadam se da će zaživeti.
Kakva je saradnja sa školama?
Danas imamo situacije u kome škole nisu vaspitne ustanove, nego samo obrazovne ustanove. To je promenilo sistem naših razmišljanja i zato je mnogo teško ubedite te konzervativne direktore da nam daju učionicu, a ne svečanu salu, jer se tamo se sve priredbe 15 godina već održavaju. Onda kada im objasnimo zašto učionica, zbog čega je važno da se u tom ambijentu igra onda shvate da učionica apsolutno treba. To je naravno ukoliko imaju vremena, obično nemaju vremena. Oni imaju projekat o nasilju koji su morali da napišu, došao im je predavač sa četirti slajda objasnio ukratko šta je nasilje i to je to. Šta sada ima to da im objašnjavaju glumci. Šezdeset direktora u Novom sadu su pogledali prezentacionu predstavu. Od svih njih, nas niko nije pozvao osim jedne direktorke.
Tvoj utisak je da je predstava bolje prihvaćena u manjim sredinama?
Da, manje sredine imeju mnogo više sluha, tamo postoji jedan red. Postoji neka vrsta interakcije. Onda kada odemo u veće sredine možemo bolje da ih držimo pod kontrolom. Zbog toga je učionica dobra. Ako jedan u grupi remeti mir, a niko ne sme ništa da mu kaže jer su oni naviknuti na takvu vrstu nasilja, onda ti ne možeš na to da utičeš. U učionici možeš da ga izoluješ kao pojedinca koji vrši nasilje, mi to radimo u predstavi. Imali smo pre neki dan tipičan primer, gde jedan učenik nije dozvoljavao svojim drugarima da išta čuju od njega. Čak smo ga i zamolili da prestane i na kraju predstave imamo grupnu intervenciju: „Nasilnik, nasilnik...“ i na kraju je ceo razred njemu govorio: „Aman ništa nismo čuli od tebe, ti si nasilnik“. Na kraju smo uspeli da mu stavimo do znanja da ne valja to što radi.
Glumci na ovim prostorima često prenose ključne društvene i političke poruke građanima? Da li ti tu svoju ulogu ostvaruješ igranjem u društveno angažovanoj predstavi „Nasilje nema opravdanja“ ili i mimo toga?
Društveni angažman u Srbiji danas podrazumeva bavljenje politikom, a gluma i politika ne idu zajedno. Glumačko dostojanstvo se izgubilo. Mnogi su se prodali za jeftine rijaliti programe, jeftino podilaženje publici, odlučili su se za gaženje preko mrtvih i ne postoji nikakva odgovornost za to. Ovo što je Zijah uradio sa predstavom „Nasilje nema opravdanja“ je vrlo plemenito i otvara prostor za slobodu. Na kraju on je sam svojim primerom to pokazao, kada je otišao iz pozorišta kao institucije jer nije želeo da se miri sa jednim primitivnim načinom mišljenja koji je sveprisutan. I to je nasilje. Užasno veliki broj privatnih akademija gde su profesori vrhuinski glumci koji ne znam gde misle da zaposle te svoje studente i šta misle sa njima da rade. Sebe doživljavam kao neku vrstu ambasadora dobre volje, i u ime te neke dobre ideje radim ovo. Sam sebe preispitujem često i vratim se na neku suštinu, ako sam jedno dete učinio boljim onda sam uspeo.
Da li ćeš nastaviti svoju dalju karijeru u ovom pravcu? Da li ćeš nastaviti da igraš u društveno angažovanim projektima?
Apsolutno da. Vrlo sam rad da učestvujem u tome. Možda u Srbiji, a možda i negde drugde jer je posao glumca da bude kosmopolita. To je suština glumačkog bića. Moje se glumačko biće kosi sa ovim ritmom koji mi se diktira ovde. Pozorište je tamo gde sam ja. Imali smo nedavno primer Dugalića koji je sa osam premijera godišnje, kao profesor na Akademiji i petoro dece ne može više da živi u Srbiji, odlazi u inostranstvo. Sa druge strane mislim da je to ohrabrujuće. Mislim da će ga u tom drugom svetu bolje prihvatiti nego ovde, razumeti ga i ceniti. Ovde je prestao kvalitet da se ceni. Ceni se popularnost kao pravna kategorija.