U Srbiji je 1912. objavljena opšta mobilizacija za rat koji će proterati Turke sa Balkana. Dok su pucale prangije i zvonile crkvena zvona, u Valjevu je majka Mihaila Madžarevića, podnarednika koji tek što je izašao iz podoficirske škole i primio svoje prve regrute, u postavu šajkače ušivala amajliju. Devetnaestogodišnji podoficir nije previše verovao da će sujeverje da ga sačuva od zle sudbine, ali nije imao srca da majci ne učini po volji. Da li je amajlija odradila posao ili da li je Madžarević imao ludačku sreću, tek, rođena je jedna od najvećih legendi Prvog svetskog rata.
Prvi balkanski rat pregurao je bez ogrebotine, čak je uspeo da se istakne hrabrošću, zarobi tursku bateriju, zaradi medalju i prekoredno unapređenje u čin narednika.
Gde je Prvi, tu je i Drugi balkanski rat, u kome je njegov vod primio jedan od prvih udara po bugarskom napadu. Na Bregalnici je vodio borbu gotovo isključivo hladnim oružjem. U svanuće su blještali bajoneti i oficirske sablje, a jedine komande koje su mogle da se čuju bile su čuvene „Za mnom!” i „Na bajonet!”.
Kao da to kratko, ali žestoko vojevanje s Bugarima nije bilo dovoljno, Madžarević je negde na bojnom polju pokupio i koleru. Opet sreća, i u novembru 1913. godine vratio se u Valjevo u uniformi potporučnika. Opet prekoredno, opet bez završene akademije, zvanje dobijeno čisto „na megdanu”.
Ćuran na ražnju
Po završetku rata Mihaila su rasporedili u 17. pešadijski puk u Skoplju. Nije stigao pošteno da se odmori, a opet su zapucale prangije, napala Austrougarska. Njegov puk seli se u Valjevo da primi glavni udar preko Drine.
Puk se rasporedio u okolini Loznice, gde su vojnici mogli da se uvere u razmere zuluma koje su počinili Austrijanci nad nezaštićenim civilima. A činili su ga i dalje. Madžarević je ovde počeo da radi nešto retko viđeno među oficirima. Zadužio je pušku i bombu i molio nadležne da sa svojim odeljenjem uvek bude prvi pri nastupanju i poslednji u odstupanju. Kako nije bilo previše ovakvih, viša komanda mu je dala ovo odobrenje.
Tako je, dok je držao odstupnicu, primetio da na livadi nešto mrda. Neki austrougarski oficir krenuo je u izviđanje, a ispred sebe, kao živi štit, isturio neku seljanku koju je pokupio usput. Naslonio laktove na njena ramena i osmatra srpske položaje. Potporučnik je uzeo pušku, namestio nišan na četiri stotine metara i opalio. Oficir izviđač se stropoštao, a seljanka se izgubila kroz voćnjak što je brže mogla. Sutradan, u nastupanju, Madžarevićev vod naišao je na svež grob, a na krstači je pisalo da je ispod oberlajtant Fric Majer. Onaj oficir, od juče.
Odmah potom dolaze borbe na Gučevu, pa opšte povlačenje srpske vojske. U Kamenici, kod Valjeva, Mihaila je prvi put ranioa neki zalutali metak. Ništa strašno, i takav uspeva da zaustavi neprijateljski napad. Povlačenje pod borbom traje sve do Rudnika, gde je konačno stigla artiljerijska municija. Srpskoj vojsci je to podiglo moral, reorganizovala se i odmorila, i pod komandom Živojina Mišića krenula u protivnapad.
Austrijance je ovaj napad zatekao nespremne, bili su sigurni da je rat već gotov, Srbija pregažena. I nastala je opšta bežanija prema Drini, da bi se nekako dokopali Bosne. U tom begu neprijatelj je sejao opremu, oružje, komore, sve što može da se baci i malo olakša teret.
Mikin vod u gonjenju naišao je na kuću za koju su im seljaci dojavili da se unutra krije neprijatelj. Oprezno su se privukli, ali kroz zamazane prozore ništa nisu videli. Kao nadležni oficir, Mika je rešio da odmah upadnu u kuću, pa šta bude. Dvojica podoficira i on razvalili su vrata, uleteli unutra s uperenim puškama, i našli pijanog Mađara kako na ražnju vrti ćurana. U takvom stanju nije obraćao pažnju na „goste” koji su mu samo sklonili pušku, ostavili ga da mrmlja sebi u bradu i ušli u drugu prostoriju. Tu su zatekli ceo vod neprijatelja. Oterali su zarobljenike u višu komandu, gde je Madžareviću uručena zlatna medalja za hrabrost, s obzirom na to da su zarobljenici svi bili oficiri.
„Živi jezici” preko reke
Početak 1915. godine doneo je neku vrstu primirja. Međutim, u Valjevu je izbila epidemija tifusa koji je pokosio dobar deo vojske i stanovništva. Madžarević se zadesio baš tu, pošto je njegov vod bio pridodat kao pojačanje 5. pešadijskom puku prvog poziva. Od tifusa mu je umrla i majka. Vremena za tugu nije imao, njegov puk prebačen je na Savu. Početkom maja stiglo je naređenje da svaka četa sa predstraže na Savi donese tačan izveštaj o neprijateljskim snagama preko reke. Nekim čudom, preko put njegove čete teren je bio gusto pošumljen, pa ništa nisu mogli da vide. I šta će, kud će, reše da je najbolje da pređu reku, pohvataju neprijateljsko stražarsko odeljenje koje će im dati najtačnije podatke. Jedina nezgodacija bila je što za ovaj poduhvat nisu imali odobrenje komande.
Za prepad je našao petnaestak dobrovoljaca i čamcima krenuo preko Save, u reon Novog Sela. Kiša i mrak su im olakšali posao, pa su reku prešli neočekivano lako. Iskrcali su se i krenuli u potragu za „živim jezicima”. U svanuće su naišli na neprijateljsko odeljenje koje tek što je poustajalo. Vojnici se briju, spremaju hranu, puške u kupama, nema obezbeđenja. Da je to bila kobna greška shvatili su kad je iz šume ispalo nekoliko blatnjavih srpskih vojnika. Austrijanci su brže-bolje potrčali u zemunicu, ali su puške zaboravili.
Zarobljenike su poterali na reku, i bez ijedne ogrebotine se vratili na našu stranu. Odličan lov, za koji je Madžarević odlikovan Karađorđevom zvezdom, a za njim i svi vojnici.
Po dolasku u selo Zvezd, na našoj strani, gde su doterali preko dvadeset zarobljenika, legao je da se odmori. Ubrzo ga je probudio ordonans komandanta bataljona... neko ga traži na telefon. Onako bunovan, uzima slušalicu. S druge strane neko se predstavio kao Petar. Junak naše priče drekne, pita za prezime, a kao odgovor čuje samo tiho:
– Kralj Petar.
Ukipi se, lupi petama, i ima šta da čuje. Kralj ga za iskazanu hrabrost upravo unapređuje u čin poručnika. Još mu je poželeo sreću i rekao da se čuva. Mazarević nije verovao ušima, sve dok se oficiri nisu sjatili da mu čestitaju.
Vrh skraćen granatama
Posle desetak dana opet se pojavio zadatak kao stvoren za njega. Neprijatelj je zauzeo Mišarsku Adu, kod Šapca, i tamo zarobio nekoliko srpskih vojnika. Mihailo – Mika prihvatio se zadatka da povrati Adu, ali samo ako mu ostave odrešene ruke. Sam je probrao dvesta dobrovoljaca i 13. juna 1915. godine krenuo da preotme ostrvo. Zamislio je da neprijatelju zađe za leđa. Prešli su reku u čamcima i na pontonima i iskrcali se na gornji špic ostrva, gde nije bilo nikoga. Dok su bili nasred Save, naše predstraže počele su puškaranje s Austrijancima, da im odvuku pažnju. Ovo je upalilo, pa na drugi špic niko nije obraćao pažnju.
Dok se neprijatelj bavio tom čarkom, iza leđa im je zašla Mikina kaznema ekspedicija. Zarobio je više od sto neprijateljskih vojnika, sa sve oficirima. Čak ih je postrojio i tako poterao na našu stranu. Od nekog zarobljenog oficira saznao je da mu je glava ucenjena na pedeset hiljada kruna. Sve zbog onih prepada. U povratku je malo nedostajalo da stradaju od naše artiljerije koja je samo čekala priliku da otvori baražnu vatru po adi. Madžarević se malo zaneo, zaboravio da dojavi da je osvojio ostrvo, i da nije bilo nekog izviđača koji je primetio komešanje, artiljerci bi temeljno preorali ceo teren.
Posle poduhvata na Mišarskoj Adi Madžarević je prebačen u odbranu Smedereva. Po običaju, zarobio je pun ponton nemačkih vojnika iz 83. puka. Pred povlačenje je branio odstupnicu na mostu preko Jezave. S druge strane su nadirali Nemci, i Mihailo je ostao poslednji na mostu. Nemci su počeli da urlaju, traže predaju, a to je ovoga grdno iznerviralo. Sačekao je da se nemački oficir približi, nanišanio i oborio ga. Onda se hladnokrvno udaljio, dok su Nemci hvatali zaklone.
Dalje je sledio put vojske. Preko Srbije, Kosova, albanskih gudura. Opet je štitio odstupnicu, nije odstupao ni za pedalj dok se i poslednji vojnik ne izvuče. Nekako se dohvatio Krfa i, posle odmora i reorganizacije vojske završio na Solunskom frontu.
Krajem avgusta 1916. godine Madžarević je izvršio svoj najopasniji zadatak koji mu je doneo najveću i slavu. Srpska vojska je na Kajmakčalanu naletela na dobro ušančene Bugare, koji su iz bunkera i utvrđenja slamali juriš za jurišem. O Mikinom podvigu kasnije je svedočio prevodilac u štabu vojvode Živojina Mišića, Čeda Milošević, učitelj iz Valjeva.
Između Kajmakčalana i Dobrog Polja nalazio se kameniti vrh Kučkov kamen. To je najviša tačka na Kajmakčalanu, 2525 metara. Bugari su se tu ukopali, utvrdili, namestili mitraljez i kako neko krene odozdo ili samo promoli nos, kose. Srpska artiljerija je na taj položaj izručila hiljade granata, toliko da su sravnili vrh brda i stesali ga za četiri metra, ali bez štete za Bugare. Mnogi bombaš pokušao je da se privuče mitraljeskom gnezdu, ali je ostao na žici.
Kobna hladovina
Jednog dana su se pojavili regent Aleksandar, vojvoda Živojin Mišić i francuski general Saraj. Osmatraju šta se dešava, kad prema njima trči Mika. Kada je onako zadihan propisno pozdravio, objasnio je da bi on hteo da se okuša sa Bugarima. Mišić ga je odbio, ovaj nastavio da moli, a Francuz se zainteresovao šta se dešava. Kada su mu preveli, dozvolio je. Mika je otišao po svog narednika i vratili su se s bombama u rukama. Usred dana krenuli su ka bunkeru, prvo kroz neki potok, a onda su ih videli da preko čistine puze, uzbrdo. Mitraljez se nije oglašavao, što je začudilo prisutne. U nekom trenutku su se izgubili iz vida, a onda se čulo nekoliko eksplozija. Mitraljesko gnezdo više nije predstavljalo pretnju. Od dima se ništa nije videlo, a onda se skotrljao Mika praćen narednikom. Onako prljavi i oprljeni raportirali su da je zadatak izvršen. Regent Aleksandar je prvi skinuo Karađorđevu zvezdu sa svojih grudi i prikačio je Madžareviću, sledio ga je Francuz, sa Legijom časti. Onda su odali tajnu kako su uspeli. Madžarević je danima osmatrao gnezdo i shvatio da Bugarima u podne, kad je najveća vrućina i gori kamen a ne glava ispod šlema, ne pada na pamet da sede unutra, nego se povlače u obližnju hladovinu. Upravo u tom trenutku Mika je napao.
Tada je postao kapetan. Lično Aleksandrovim naređenjem. Predložio mu je da ga malo odmori u gardi, što je Madžarević odbio. Hteo je front, po svaku cenu.
To je i dobio, pa je 2. septembra učestvovao u opštem napadu na Kajmakčalan. Nastupajući, nagazio je na bugarsku telefonsku žicu. Naredio je da je vuku i otmu, ali su sa druge strane stene žicu vukli i Bugari. Mika je kraj žice omotao oko sebe i zovnuo još nekoliko vojnika u pomoć. Vuku oni, vuku I Bugari, umalo da ga odvuku preko kamena. Kad je stiglo pojačanje, petnaestak vojnika je vuklo, a sa stene se Madžareviću na glavu sručio Bugarin, isto tako omotan žicom. Nenadano su dobili „živi jezik” koji je odao snagu Bugara.
Posle nekoliko dana usledio je protivnapad Bugara. Odjednom su se stvorili u rovovima. Madžarevićevi vojnici nisu ništa slutili, sve dok jedan od njih nije osetio da preko grudobrana mnogo miriše na rakiju. Pogledao je i shvatio da Bugari leže na metar odatle, mrtvi pijani. Posle su bili samo mrtvi jer su naši dohvatili ašove, bajonete, pištolje, šta je ko imao i zaređali po neprijatelju. Mihailo je posle pričao da mu je to bila najteža noć u ratu, i da ih je od katastrofe spasla samo činjenica da su ovi pili rakiju.
Princ na nišanu
Tada je i ranjen, pa je u Bizerti, u Africi, lečio rane. Po povratku ga je dočekao početak proboja Solunskog fronta. U jednoj od mnogih borbi na nož ubio je nekog bugarskog oficira. Pri pretresu su mu našli dnevnik u kome je Bugarin tvrdio da je nekoliko dana ranije spasao život bugarskom princu prestolonasledniku Borisu. Mika se setio tog događaja.
Naime, bio je u rovu na straži. S druge strane je video komešanje, pojavili su se neki ljudi u belim uniformama. Na nesreću, puška mu nije bila pri ruci i poslao je posilnog po nju. Kad je dobio, nanišanije na Bugarina u belom. Taman kad je hteo da opali, na ovog se neko bacio i povukao ga u rov. U onom zarobljenom dnevniku pisalo je da je to bio princ Boris, a taj koji ga je povukao bio je onaj bugarski oficir.
Po proboju fronta Madžarevićev vod nastupao je kao prethodnica. Stuštili su se ka Srbiji. Kod Rekovca su vodili poslednju borbu u Prvom svetskom ratu.
U Bijeljini je upoznao devojku, popovsku kći i ostao tamo da živi. U braku je dobio troje dece. Demobilisan je 1920. godine i prebačen u beogradski garnizon. Na navaljivanje prijatelja, koji su znali njegove podvige iz rata, 1933. godine objavio je svoja sećanja iz rata pod nazivom „Kroz sjaj i senke rata...”. Ova danas teško dostupna knjiga više nalikuje pustolovnom ratnom romanu nego bilo čemu drugom. Toliko je neverovatno Mikino vojevanje. Po početku Drugog svetskog rata odbio je da pristupi oružanim jedinicama Nedićeve Srbije. Uhapšen je, oteran na Banjicu, a potom u zarobljeništvo u Nemačku. Kada se rat završio, odbio je da se vrati u Jugoslaviju i 1950. otišao u SAD. Umro je 1965. godine u Libertvilu, kod Čikaga, gde i danas počiva, u porti manastira.
(Politikin zabavnik)