Četiri finansijska pitanja za tržišta puna „mehurića“
Pon, 06.04.2015. 14:39h
→ Pon, 17.04.2017. 2:58h
Foto: Shutterstock
Negativni prinosi obveznica zbog privrednog pada i prevelikog uticaj centralnih banaka, okretanje leđa zapadnih investitora tržištima u razvoju, valutni ratovi i sve veći „berzanski balon“ u Kini brige su koje čekaju svet posle Uskrsa
Srećan Uskrs i srećan Pasha. Dok hrišćani obeležavaju Veliki petak, a Jevreji održavaju seder (obredna večera) slaveći uspomenu na izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva, pravi je trenutak da se stavi prst na čelo.
Na početku Pasha sedera Jevreji ritualno postavljaju četiri pitanja putem kojih dolaze do odgovora po čemu se ta noć razlikuje od ostalih.
Rubrika Fajnenšel tajmsa koja se bavi dugoročnim prognozama (The Long View) utvrdila je tokom godina da je ovo dobar način za analizu tržišta u trenucima kada deluju haotično. Evo, dakle, četiri finansijska pitanja za Pashu u 2015. godini:
1. Zašto investitori pristaju na negativan prinos od mnogih vladinih obveznicakad nikad ranije u istoriji nisu bili spremni da tako nešto čine?
Postoje dva razloga. Jedan je to što se sve svodi na centralne banke. Ukoliko one kupuju obveznice i time drže prinose na niskom nivou ili održavaju negativne zvanične stope, kao što to čini Švajcarska narodna banka, investitori će na kraju iz očaja prihvatiti negativni prinos.
Drugi razlog ima veze s privredom. Ukoliko privreda beleži nagli pad dok se cene smanjuju (zbog deflacije), onda se očekuje da će vrednost novca porasti s vremenom. Tako bi pristajanje na negativni prinos možda imalo smisla. Oni koji veruju da se nalazimo u zamci likvidnosti poput ove ističu da su prinosi na dužničke hartije od vrednosti koje je izdalo ministarstvo finansija SAD, suprotno svim očekivanjima, pali od početka prošle godine, čak i ako su Savezne rezerve (FED) sve ređe intervenisale i na kraju prekinule kupovinu obveznica u procesu primene kvantitativnog popuštanja i pripremile teren za porast stopa.
Ova dva razloga ne isključuju jedan drugi, ali se indirektno dolazi do zaključka da su centralne banke bitnije. Tabela pokazuje prinose na obveznice holandske vlade. U istoriji je bilo mnogo slučajeva deflacije, što uopšte nije neuobičajeno kada postoji zlatni standard. Ali trenutni niski prinosi su zaista presedan. Time se pažnja usmerava na ponašanje centralnih banaka, koje je takođe bez presedana. Prinosi na američke državne obveznice su u padu, dok u Evropi prinosi strmoglavo padaju. Novac se može menjati za druga dobra. Što su niži prinosi od drugih hartija od vrednosti, to više ljudi kupuje državne obveznice i tako snižava njihov prinos.
Foto: Shutterstock
2. Zašto su američke akcije toliko skupe i već četiri godine nisu zabeležile pad vred- nosti veći od 10 odsto, iako je zarada znatno manja od prognozirane, a investitori se spremaju za neprijatno povećanje kamatnih stopa?
Jednostavan odgovor je taj da su prinosi na obveznice niski. Još više ohrabruje činjenica da su oni u padu čak i u trenutku kada tenzije na tržištu rastu povodom podizanja referentne kamatne stope, za šta su zadužene Savezne rezerve. Kada su stope niske, viši odnos cene i dobiti po akciji je prirodan. Njihovi prinosi izgledaju primamljivije. Međutim, koliko se daleko može ići s takvim rezonovanjem?
Vrednost berzanskog indeksa S&P 500 sada je gotovo 28 puta veća od proseka prihoda u proteklih deset godina (ciklično prilagođeni odnos cena i prihoda - CAPE). Ovo je njegova najviša vrednost u poslednjih 13 godina, a niža je samo od vrednosti zabeležene pre zloglasnog kraha berze 1929. i 2000. godine.
U suštini, američke akcije već šest meseci beleže horizontalni trend, dok se kupovina državnih obveznica, kao jedna od mera kvantitativnog popuštanja, završava, a FED je na mukama koji sledeći korak da preduzme. Postoji velika opasnost da će doći do nagle i masovne prodaje onog trenutka kada se referentne kamatne stope konačno podignu.
3. Zbog čega su tržišta u razvoju počela da smanjuju svoje devizne rezerve kad su više od jedne decenije nastojala da ih uvećaju?
Prvi pad deviznih rezervi na tržištima u razvoju u odnosu na prethodnu godinu, zabeležen u proteklih dvadeset godina otkako postoje podaci Međunarodnog monetarnog fonda, zaista je istorijski trenutak. Rezerve su se uvećavale jer su se na ova tržišta slivale investicije sa Zapada u potrazi za novim prilikama, dok su centralne banke jačale svoje odbrambene sisteme kako bi sprečile nove devalvacije poput onih iz devedesetih godina. Sadu su investitori okrenuli leđa tržištima u razvoju, a centralne banke se trude da spreče preveliko slabljenje svojih valuta u odnosu na dolar.
Nekada se u Americi na ove rezerve gledalo kao na finansijsko oružje. Mislilo se da bi kineske vlasti - kao zlikovci koji spletkare iz filmova o Džejmsu Bondu - mogle da odluče da prodaju svoje dolarske rezerve i tako dovedu do sloma američke valute. To nikad nije imalo smisla. Rezerve se sada smanjuju zbog slabosti, a ne zbog moći i ni na koji način ne ugrožavaju vrednost dolara i američkih obveznica. U dugoročnom periodu, ili će se ovaj trend nastaviti, što će stvoriti pritisak na SAD, ili će se raspoloženje promeniti i tržišta u razvoju će opet izgledati povoljno. Na kraći rok, ovo nije dobro za tržišta u razvoju.
Foto: Shutterstock
4. Zbog čega kinesko tržište akcija beleži rast od 90 odsto u proteklih 12 meseci kad sve ukazuje na to da bi trebalo brinuti o usporavanju?
Kineski rast bi trebalo posmatrati više kao finansijski nego kao ekonomski fenomen. Mnogi pouzdani pokazatelji ukazuju na usporavanje privrednog rasta - cene gvozdene rude su pale, a anketa među menadžerima nabavke sprovedena u aprilu nagoveštava da se proizvodnja smanjuje.
Kao odgovor na ova dešavanja, kineske vlasti su olakšale finansijske uslove i smanjile kamatne stope na štedne uloge. Time se štediše navode da krenu u potragu za višim prihodima na nekom drugom mestu - to jest, da se okrenu tržištu akcija. Ponavlja se isti obrazac koji je doveo do pucanja „berzanskog mehura“ u Šangaju 2007. godine. Vlasti mogu da manipulišu cenama akcija, ali ne u velikoj meri - čak i manji potez mogao bi da izazove dramatične posledice.
Za sve one koji nisu Kinezi zaključak je, nažalost, da kinesko tržište nije jeftino, da je još uvek puno „mehurića“ i previše nelikvidno da bi bilo vredno rizika.