Pojedine funkcionere sukobi sa Josipom Brozom koštali su karijere, ali i života
1. Živojin Pavlović
Jedan od rukovodilaca KPJ pre dolaska Josipa Broza pao je u nemilost komunista zbog kritike Staljinovih zločina u svojoj knjizi
Nije mogao da prihvati Tita, ali nije mogao ni Dražu, 1941. nije hteo ni sa jednim ni sa drugim, a gonili su ga i jedni i drugi. Specijalna policija goni ga kao opasnog komunističkog organizatora da ga ubije, a s druge strane, komunisti ga gone kao disidenta koji je izdao. Komunisti su ga stigli prvi.
Staljinov kritičar
Živojin Pavlović, zvani Žika Ždrebe, rođen je 1898. godine na Zlatiboru. Bio je član rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije pre dolaska Josipa Broza na njeno čelo. Završio je Pravni fakultet i dugo živeo i radio u Parizu. Važio je za odličnog novinara. Krajem 1940. godine u Beogradu je objavio knjigu „Bilans sovjetskog termidora“, u kojoj je izneo istinu o razmerama zločina koje je Staljin počinio likvidirajući svoje političke protivnike, zbog čega se našao na meti kritike Titovih komunista, koji su bili odani Staljinu. O samom Titu govorio je svojim Zlatiborcima: „Taj skida glave. On neće prezati ni od čega da dođe na vlast. Ima da bude krvi do kolena.“
Milovan Ðilas izjavio je da Pavlović, zbog svoje knjige, „sedam glava da je imao, nijednu sačuvao ne bi“.
Partizani su ga uhapsili u jesen 1941. godine, u vreme Užičke republike, a akcijom je komandovao Slobodan Penezić Krcun.
Partizan Vidan Mićić, koji je Pavlovića docnije streljao, u svojoj ispovesti pre dvadeset godina ispričao je: „Dok je bio u zatvoru, Žiku Ždrebeta saslušavali su Slobodan Penezić Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolić najčešće, povremeno Čolaković i Ranković. Ponekad je bilo i više njih odjednom... Dva-tri dana ga saslušavaju primenjujući torturu da bi saznali neke stvari od njega, a on samo ćuti. Bogami, biju svi dobro, ali ne pomaže... Dedijer, sećam se odlično, nosio je neki slamnati šešir, a krupan. Muški ga, što se kaže, tuče. Prebija na mrtvo ime, ali on ništa... Stambolić ga je šibao volujskom žilom po tabanima. Prvo su bili veliki plikovi, a kasnije je i koža pukla. Zato smo ga vodili ili nosili natrag do sobe, sve uz stepenice. Kad se i on zamori, onda priđe Krcun. I on tuče što bolje može...“
Ubistvo
U noći između 28. i 29. novembra 1941. godine, nekoliko sati pre nego što će partizansko vođstvo pred najezdom Nemaca pobeći iz Užica, prema Titovom naređenju, odveden je na streljanje. Prema svedočenju Vidana Mićića, pokušao je da pobegne. Odbegao je bio oko 30 metara, kada ga je stražar iz puške pogodio u kičmu. Teško ranjen, Pavlović je molio: „Ubijte me!“, ali su ga namerno poslednjeg ubili i bacili u raku.
Tek pola veka kasnije knjiga Živojina Pavlovića ponovo je objavljena.
2. Blagoje Nešković
Zbog protivljenja odlukama KPJ, prvi čovek SKS proglašen je velikosrpskim šovinistom i isključen je iz partije
Blagoje Nešković bio je prvi čovek srpskih komunista i predsednik srpske vlade, a onda je na vrhuncu svoje karijere smenjen sa svih funkcija.
Ratnik i lekar
Rođen je 1907. godine u Kragujevcu, a gimnaziju i Medicinski fakultet završio je u Beogradu, gde je 1935. postao član Komuističke partije Jugoslavije.
U Španskom građanskom ratu učestvovao je kao borac i lekar, a kada se vratio, postavljen je na čelnu funkciju KPJ za Srbiju. Srpskim komunistima rukovodiće i posle Drugog svetskog tada, u kom je učestvovao od početka, a uporedo će biti i predsednik vlade Narodne Republike Srbije sve do 1948.
Obavljajući tu funkciju došao je u u sukob sa Titom. Da bi prehranila gradsko stanovništvo, komunistička vlast je tada, naime, naredila prisilan otkup žita i stoke od seljaka. Milicija je praznila ambare i štale, ne ostavljajući seljacima ni mrvice. Od Srbije su zahtevane najveće količine.
Objašnjavajući svoj sukob sa Josipom Brozom, Nešković je posle smene pričao: „Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili da je davala dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji... Na toj raspravi o otkupu Broz mi je pretio Sibirom.“
U jesen 1952. godine, u skladu sa pravilima tadašnjih političkih obračuna, rukovodstvo KPJ formiralo je komisiju da ispita „slučaj Blagoja Neškovića“. Predsedavao joj je Milovan Ðilas, a članovi su bili funkcioneri iz Srbije Aleksandar Ranković, Spasenija Cana Babović i Dušan Petrović Šane.
Odluka komisije
Na kraju svog rada, između ostalog, ova komisija je zaključila: „Blagoje Nešković se duboko ne slaže s politikom naše partije u nacionalnom pitanju i stalno prikazuje kao da je ona na štetu srpskog naroda. Svoj velikosrpski šovinizam on je ispoljio bezbroj puta, čak i na beznačajnim sitnicama kao što su, na primer, natpisi latinicom u Beogradu. Kad su, na primer, drugovi iz Oblasnog komiteta s Kosova i Metohije diskutovali o tome da njihova oblast treba da dobije autonomiju zbog mnogobrojne albanske manjine, Nešković im je rekao da Kosovo i Metohija treba da bude običan okrug u okviru Republike Srbije. On je ispoljavao naročitu netrpeljivost protiv drugova Crnogoraca i Slovenaca. Naročito je napadao drugove Crnogorce, ponavljajući čaršijske priče kako oni jedan drugom nameštaju na odgovorne položaje i slično...“
Blagoje Nešković 1952. isključen je iz KPJ i posvetio se naučnom radu na Medicinskom fakultetu. Umro je u Beogradu 1984. godine.
Milovan Ðilas je i sam odstranjen iz političkog života 1954, a Aleksandar Ranković 1966. godine.
3. Sreten Žujović
Iako dugo u vrhu KPJ, ovaj političar se 1948. godine opredelio za Staljina, i to ga je koštalo karijere
Sreten Žujović Crni u Drvaru 1944. godine jednim potezom je promenio istoriju Balkana.Akcija na Drvar
Rođen je 1899. u okolini Mladenovca u imućnoj porodici. U Beogradu je završio gimnaziju, a kad je izbio Prvi svetski rat, upisao se u Legiju stranaca i na francuskom tlu borio protiv Nemačke. Po povratku u otadžbinu, pirključio se radničkom pokretu i 1924. postao član Komunističke partije.
Na rukovodećim funkcijama bio je u KPJ i u partizanima tokom rata. U maju 1944. našao se sa Titom i najužim partizanskim rukovodstvom u Drvaru, na koji su Nemci izvršili desant. Glavni partizanski štab bio je opkoljen i Tito je odlučio da se preda Nemcima. Obukao je uniformu maršala i gotovo krenuo, ali ih je Žujović presreo. Potegao je revolver i počeo da viče na Tita: „Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. Izlazi, stara kukavice! Hoćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu, a istovremeno uništiš i izdaš našu borbu.“ Tito je tek tada odustao od predaje, partizanska komanda je uspela da se izvuče iz obruča.
Stao uz Staljina
U vreme razlaza Tita i Staljina 1948. godine, opredelio se za Staljina, pa je smenjen sa svih položaja. Dobrica Ćosić je u jednom intervjuu rekao: „Prvi protivnik Titu u Srbiji, po mom mišljenju, bio je Sreten Žujović. Oni su bili rivali u Kominterni za vođstvo partije. Žujović je toliko mrzeo Tita da se kao ministar finansija jugoslovenske vlade lako i poslušno opredelio za Staljinovu Rezoluciju IB 1948.“ Sreten Žujović je držan u izolaciji skoro dve godine, a onda je uputio pokajničko pismo Titu. Do penzije je radio kao komercijalni direktor lista Borba i direktor Privrednog instituta, a onda se povukao. Umro je 1976. godine, „pateći svoje poraze od Tita“, kaže Ćosić.
4. Dragoljub Jovanović
Predratni političar nadao se da će višepartijski sistem opstati i pod komunistima, pa su mu zbog kritike režima namestili dokaze da je engleski špijun
Dragoljub Jovanović, predratni političar, očekivao je da stranke nastave rad u Skupštini i pod komunistima. Tito ga je poslao na robiju.
Veliki stručnjak
Predsednik Narodne seljačke stranke Jovanović važio je za jednog od najobrazovanijih političara Jugoslavije. Rođen u selu Gnjilan pored Pirota 1895, a školovao se na Sorboni. Bio je jedan od prvih intelektualaca koji su ukazivali na opasnost od Hitlera. Posle napada Nemaca u aprilu 1941, prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, a u vreme okupacije pozvao je članove svoje stranke da se priključe partizanima.
Posle oslobođenja zemlje komunističke vlasti postavile su ga za poslanika u Skupštini, ali je vrlo brzo došao u sukob s njima jer se zalagao za višepartijski sistem. Kao pravnik, oštro je kritikovao komunističke predloge Ustava i zakone o agrarnoj reformi, zadrugama i javnom tužilaštvu.
Uvreda armije
Obračunali su se s njim 1947. U toku skupštinske rasprave o budžetu, piše publicista Momčilo Ðorgović u opširnom članku o ovom slučaju, Dragoljub Jovanović je „nagazio Titovog miljenika Borisa Kidriča, ali i doveo u pitanje finansiranje armije i kritikovao luksuziranje oficira, dok je vojska bila još u opancima, a poneki i bosi“. Kidrič mu je odgovorio da je „uvredio herojsku Jugoslovensku armiju“.
Ðorgović beleži: „Jeste, uvredili ste je, ori se salom. Jovanović širi ruke i odjednom muk. Gore visoko, na galeriji, sa svog sedišta je iskoračio maršal Tito i u mrtvoj tišini rekao: ‚Gospodine Dragoljube Jovanoviću, vi ste ovdje uvredili našu armiju!‘“
Presuda je već bila doneta! Posle toga, Udba je podmetnula „dokaze“ da je engleski špijun. Po hitnom postupku, iste godine je osuđen zbog navodne veleizdaje na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Do smrti 1977. godine živeo je u Beogradu, u siromaštvu.
Jedan od rukovodilaca KPJ pre dolaska Josipa Broza pao je u nemilost komunista zbog kritike Staljinovih zločina u svojoj knjizi
Nije mogao da prihvati Tita, ali nije mogao ni Dražu, 1941. nije hteo ni sa jednim ni sa drugim, a gonili su ga i jedni i drugi. Specijalna policija goni ga kao opasnog komunističkog organizatora da ga ubije, a s druge strane, komunisti ga gone kao disidenta koji je izdao. Komunisti su ga stigli prvi.
Staljinov kritičar
Živojin Pavlović, zvani Žika Ždrebe, rođen je 1898. godine na Zlatiboru. Bio je član rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije pre dolaska Josipa Broza na njeno čelo. Završio je Pravni fakultet i dugo živeo i radio u Parizu. Važio je za odličnog novinara. Krajem 1940. godine u Beogradu je objavio knjigu „Bilans sovjetskog termidora“, u kojoj je izneo istinu o razmerama zločina koje je Staljin počinio likvidirajući svoje političke protivnike, zbog čega se našao na meti kritike Titovih komunista, koji su bili odani Staljinu. O samom Titu govorio je svojim Zlatiborcima: „Taj skida glave. On neće prezati ni od čega da dođe na vlast. Ima da bude krvi do kolena.“
Milovan Ðilas izjavio je da Pavlović, zbog svoje knjige, „sedam glava da je imao, nijednu sačuvao ne bi“.
Partizani su ga uhapsili u jesen 1941. godine, u vreme Užičke republike, a akcijom je komandovao Slobodan Penezić Krcun.
Partizan Vidan Mićić, koji je Pavlovića docnije streljao, u svojoj ispovesti pre dvadeset godina ispričao je: „Dok je bio u zatvoru, Žiku Ždrebeta saslušavali su Slobodan Penezić Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolić najčešće, povremeno Čolaković i Ranković. Ponekad je bilo i više njih odjednom... Dva-tri dana ga saslušavaju primenjujući torturu da bi saznali neke stvari od njega, a on samo ćuti. Bogami, biju svi dobro, ali ne pomaže... Dedijer, sećam se odlično, nosio je neki slamnati šešir, a krupan. Muški ga, što se kaže, tuče. Prebija na mrtvo ime, ali on ništa... Stambolić ga je šibao volujskom žilom po tabanima. Prvo su bili veliki plikovi, a kasnije je i koža pukla. Zato smo ga vodili ili nosili natrag do sobe, sve uz stepenice. Kad se i on zamori, onda priđe Krcun. I on tuče što bolje može...“
Ubistvo
U noći između 28. i 29. novembra 1941. godine, nekoliko sati pre nego što će partizansko vođstvo pred najezdom Nemaca pobeći iz Užica, prema Titovom naređenju, odveden je na streljanje. Prema svedočenju Vidana Mićića, pokušao je da pobegne. Odbegao je bio oko 30 metara, kada ga je stražar iz puške pogodio u kičmu. Teško ranjen, Pavlović je molio: „Ubijte me!“, ali su ga namerno poslednjeg ubili i bacili u raku.
Tek pola veka kasnije knjiga Živojina Pavlovića ponovo je objavljena.
2. Blagoje Nešković
Zbog protivljenja odlukama KPJ, prvi čovek SKS proglašen je velikosrpskim šovinistom i isključen je iz partije
Blagoje Nešković bio je prvi čovek srpskih komunista i predsednik srpske vlade, a onda je na vrhuncu svoje karijere smenjen sa svih funkcija.
Ratnik i lekar
Rođen je 1907. godine u Kragujevcu, a gimnaziju i Medicinski fakultet završio je u Beogradu, gde je 1935. postao član Komuističke partije Jugoslavije.
U Španskom građanskom ratu učestvovao je kao borac i lekar, a kada se vratio, postavljen je na čelnu funkciju KPJ za Srbiju. Srpskim komunistima rukovodiće i posle Drugog svetskog tada, u kom je učestvovao od početka, a uporedo će biti i predsednik vlade Narodne Republike Srbije sve do 1948.
Obavljajući tu funkciju došao je u u sukob sa Titom. Da bi prehranila gradsko stanovništvo, komunistička vlast je tada, naime, naredila prisilan otkup žita i stoke od seljaka. Milicija je praznila ambare i štale, ne ostavljajući seljacima ni mrvice. Od Srbije su zahtevane najveće količine.
Objašnjavajući svoj sukob sa Josipom Brozom, Nešković je posle smene pričao: „Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili da je davala dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji... Na toj raspravi o otkupu Broz mi je pretio Sibirom.“
U jesen 1952. godine, u skladu sa pravilima tadašnjih političkih obračuna, rukovodstvo KPJ formiralo je komisiju da ispita „slučaj Blagoja Neškovića“. Predsedavao joj je Milovan Ðilas, a članovi su bili funkcioneri iz Srbije Aleksandar Ranković, Spasenija Cana Babović i Dušan Petrović Šane.
Odluka komisije
Na kraju svog rada, između ostalog, ova komisija je zaključila: „Blagoje Nešković se duboko ne slaže s politikom naše partije u nacionalnom pitanju i stalno prikazuje kao da je ona na štetu srpskog naroda. Svoj velikosrpski šovinizam on je ispoljio bezbroj puta, čak i na beznačajnim sitnicama kao što su, na primer, natpisi latinicom u Beogradu. Kad su, na primer, drugovi iz Oblasnog komiteta s Kosova i Metohije diskutovali o tome da njihova oblast treba da dobije autonomiju zbog mnogobrojne albanske manjine, Nešković im je rekao da Kosovo i Metohija treba da bude običan okrug u okviru Republike Srbije. On je ispoljavao naročitu netrpeljivost protiv drugova Crnogoraca i Slovenaca. Naročito je napadao drugove Crnogorce, ponavljajući čaršijske priče kako oni jedan drugom nameštaju na odgovorne položaje i slično...“
Blagoje Nešković 1952. isključen je iz KPJ i posvetio se naučnom radu na Medicinskom fakultetu. Umro je u Beogradu 1984. godine.
Milovan Ðilas je i sam odstranjen iz političkog života 1954, a Aleksandar Ranković 1966. godine.
ŠPANSKI BORAC
Blagoje Nešković je član Komunističke partije Jugoslavije postao 1935, učestvovao je u Španskom građanskom ratu i kao lekar i kao borac, a od početka Drugog svetskog rata borio se u partizanima
3. Sreten Žujović
Iako dugo u vrhu KPJ, ovaj političar se 1948. godine opredelio za Staljina, i to ga je koštalo karijere
Sreten Žujović Crni u Drvaru 1944. godine jednim potezom je promenio istoriju Balkana.Akcija na Drvar
Rođen je 1899. u okolini Mladenovca u imućnoj porodici. U Beogradu je završio gimnaziju, a kad je izbio Prvi svetski rat, upisao se u Legiju stranaca i na francuskom tlu borio protiv Nemačke. Po povratku u otadžbinu, pirključio se radničkom pokretu i 1924. postao član Komunističke partije.
Na rukovodećim funkcijama bio je u KPJ i u partizanima tokom rata. U maju 1944. našao se sa Titom i najužim partizanskim rukovodstvom u Drvaru, na koji su Nemci izvršili desant. Glavni partizanski štab bio je opkoljen i Tito je odlučio da se preda Nemcima. Obukao je uniformu maršala i gotovo krenuo, ali ih je Žujović presreo. Potegao je revolver i počeo da viče na Tita: „Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. Izlazi, stara kukavice! Hoćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu, a istovremeno uništiš i izdaš našu borbu.“ Tito je tek tada odustao od predaje, partizanska komanda je uspela da se izvuče iz obruča.
Stao uz Staljina
U vreme razlaza Tita i Staljina 1948. godine, opredelio se za Staljina, pa je smenjen sa svih položaja. Dobrica Ćosić je u jednom intervjuu rekao: „Prvi protivnik Titu u Srbiji, po mom mišljenju, bio je Sreten Žujović. Oni su bili rivali u Kominterni za vođstvo partije. Žujović je toliko mrzeo Tita da se kao ministar finansija jugoslovenske vlade lako i poslušno opredelio za Staljinovu Rezoluciju IB 1948.“ Sreten Žujović je držan u izolaciji skoro dve godine, a onda je uputio pokajničko pismo Titu. Do penzije je radio kao komercijalni direktor lista Borba i direktor Privrednog instituta, a onda se povukao. Umro je 1976. godine, „pateći svoje poraze od Tita“, kaže Ćosić.
PRETIO TITU
Tokom Desanta na Drvar Tito je rešio da se preda, pa je Sreten Žujović potegao revolver i počeo da viče na Tita: „Znaj da im se živ nećeš predati. Izlazi, stara kukavice! Hoćeš da se predaš Nemcima i spaseš glavu, a istovremeno uništiš i izdaš našu borbu.“
4. Dragoljub Jovanović
Predratni političar nadao se da će višepartijski sistem opstati i pod komunistima, pa su mu zbog kritike režima namestili dokaze da je engleski špijun
Dragoljub Jovanović, predratni političar, očekivao je da stranke nastave rad u Skupštini i pod komunistima. Tito ga je poslao na robiju.
Veliki stručnjak
Predsednik Narodne seljačke stranke Jovanović važio je za jednog od najobrazovanijih političara Jugoslavije. Rođen u selu Gnjilan pored Pirota 1895, a školovao se na Sorboni. Bio je jedan od prvih intelektualaca koji su ukazivali na opasnost od Hitlera. Posle napada Nemaca u aprilu 1941, prijavio se kao dobrovoljac u vojsku, a u vreme okupacije pozvao je članove svoje stranke da se priključe partizanima.
Posle oslobođenja zemlje komunističke vlasti postavile su ga za poslanika u Skupštini, ali je vrlo brzo došao u sukob s njima jer se zalagao za višepartijski sistem. Kao pravnik, oštro je kritikovao komunističke predloge Ustava i zakone o agrarnoj reformi, zadrugama i javnom tužilaštvu.
Uvreda armije
Obračunali su se s njim 1947. U toku skupštinske rasprave o budžetu, piše publicista Momčilo Ðorgović u opširnom članku o ovom slučaju, Dragoljub Jovanović je „nagazio Titovog miljenika Borisa Kidriča, ali i doveo u pitanje finansiranje armije i kritikovao luksuziranje oficira, dok je vojska bila još u opancima, a poneki i bosi“. Kidrič mu je odgovorio da je „uvredio herojsku Jugoslovensku armiju“.
Ðorgović beleži: „Jeste, uvredili ste je, ori se salom. Jovanović širi ruke i odjednom muk. Gore visoko, na galeriji, sa svog sedišta je iskoračio maršal Tito i u mrtvoj tišini rekao: ‚Gospodine Dragoljube Jovanoviću, vi ste ovdje uvredili našu armiju!‘“
Presuda je već bila doneta! Posle toga, Udba je podmetnula „dokaze“ da je engleski špijun. Po hitnom postupku, iste godine je osuđen zbog navodne veleizdaje na devet godina teške robije. Robiju je izdržao bez dana pomilovanja. Do smrti 1977. godine živeo je u Beogradu, u siromaštvu.
PRESUDA MARŠALA
„Gore visoko, na galeriji, sa svog sedišta je iskoračio maršal Tito i u mrtvoj tišini rekao: ‚Gospodine Dragoljube Jovanoviću, vi ste ovdje uvredili našu armiju“, piše Momčilo Đorgović
5. Slobodan Penezić
Za Krcunovu pogibiju u saobraćajnoj nesreći narod je odmah okrivio Josipa Broza
Za njega se govorilo da je jedini Srbin koji je Titu smeo da kaže šta misli.
Slobodan Penezić Krcun rođen je u Užicu 1918. U komunistički pokret uključio se tokom studija na beogradskom poljoprivrednom fakultetu, a u partizanima se borio od 1941. Neposredno pred oslobođenje postavljen je za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda Srbije, što je bio naziv za službu bezbednosti..
Nemilosrdan čovek
Pratio ga je glas nemilosrdnog čoveka. U ratu nije štedeo četnike i ustaše, a posle rata sve one koji su smatrani neprijateljima novog poretka. Borislav Mihajlović Mihiz, književnik, jednom mu je rekao: „Bre, Krcune, tebi su ruke krvave do lakata. Poubijao si mnoge nevine Srbe.“ Krcun je na to odgovorio: „Nisu do lakata, Mihize, već su mi ruke krvave do ramena!“
Važio je za jedinog političara iz Srbije koji je Titu smeo da kaže šta misli. Posebno se nije slagao s načinom na koji se vodi međunacionalna politika.
Stradao u udesu
Između ostalog, o Krcunu se pričalo da je na jednoj od večera kod maršala napravio skandal nagazivši Titovog kućnog ljubimca, koji je bolno zacvileo. Krcun je tad navodno rekao: „U mom užičkom kraju kad nekog zoveš u goste, onda vežeš kera!“
Poginuo je 6. novembra 1964. godine u saobraćajnoj nezgodi na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, vozač njegovog novog automobila, zbog pljuska i blata na kolovozu, izgubio je kontrolu nad vozilom. Auto je sleteo s puta i svom silinom, pri brzini od 130 km na sat, udario u drvo. Zajedno sa Krcunom tada je poginuo republički funkcioner Svetolik Lazarević Laza.
Iako do današnjeg dana nisu pronađeni dokazi za to, odgovornost za Krcunovu pogibiju pripisana je Titu, a neposredno nakon nesreće narod je spevao pesmu: „Zlatibore, šapni Tari da Krcuna ubi Stari!“
ZGAZIO TITOVOG PSA
Između ostalog, o Krcunu se pričalo da je na jednoj od večera kod maršala napravio skandal nagazivši Titovog kućnog ljubimca, koji je bolno zacvileo. Krcun je tad navodno rekao: „U mom užičkom kraju kad nekog zoveš u goste, onda vežeš kera!“
6. Marko Nikezić
Predsednik CK SKS smatrao je da su sudovi važniji od partije, pa je pod Titovim pritiskom morao da podnese ostavku
Marko Nikezić bio je predsednik CK Saveza komunista Srbije, što je u Jugoslaviji bila najviša u funkcija u jednoj republici. Pod Titovim pritiskom podneo je ostavku.
Diplomata
Rođen je 1921. godine u Beogradu, tu se školovao u gimnaziji i započeo studije na Tehničkom fakultet, koje je prekinuo Drugi svetski rat. Kao član Komunističke partije od 1939, učestvovao je u ratu od početka, da bi po oslobođenju obavljao odgovorne dužnosti u Beogradu. Zatim odlazi u diplomatiju. Na mestu prvog čoveka SKS bio je od 1968. do 1972. godine, kada je napustio sve političke funkcije.
Većina istoričara u Srbiji smatra da je osnovni Titov motiv za obračun sa Markom Nikezićem i njegovim najbližim saradnicima bila želja da se oslabi Srbija.
Marku Nikeziću stavljalo se na dušu da je bio popustljiv prema onim direktorima preduzeća koji su u rukovođenju prednost davali pravilima struke a ne direktivama KPJ. Osim toga, Titu je zasmetala Nikezićeva izjava da „Savez komunista ne može... da zameni sudove, tužilaštva i inspekcije“.
Tito u manjini
Prelomni momenat u obračunu Tita sa „liberalima“, kako je državna štampa nazvala Nikezića i njegove saradnike, predstavljala je sednica održana od 9. do 13. oktobra 1972. godine. Od ukupno 82 funkcionera iz Srbije koji su joj prisustvovali, 32 su podržala Nikezića, a 19 je bilo protiv. Ovaj skup često se navodi kao jedini partijski sastanak na kom je Josip Broz Tito ostao u manjini. Međutim, njegova moć je bila takva da su već u jednoj od pauza sednice Marko Nikezić i saradnici odlučili su da podnesu ostavke. Posle toga, Marko Nikezić je otišao u penziju i nikada se više nije bavio politikom. Pročuo se kao dobar vajar, a umro je u Beogradu 1991. godine.
7. Koča Popović
Slavni partizanski vojskovođa pao je u Titovu nemilost jer se protivio njegovoj samovlasti
Partizanski vojskovođa i visoki funkcioner Konstantin Koča Popović uvek je govorio ono što je mislio, zbog čega se posle Titovog obračuna sa srpskim rukovodstvom 1972. povukao iz javnog života.
Filozof i oficir
Koča Popović rođen je 1908. u porodici bogatog industrijalca. Kao dečak, jedno vreme je živeo u Švajcarskoj, gimnaziju je završio u Beogradu, a u Parizu je na Sorboni studirao filozofiju. U mladosti se opredelio za marksizam. U vojsci je završio školu rezervnih oficira, što mu je pomoglo u Španskom građanskom ratu, u kom je imao čin poručnika.
Sa vojničkim iskustvom uključio se u partizanski pokret, a u decembru 1941. postavljen je za komandanta Prve proleterske brigade. Zahvaljujući Popovićevom iskustvu, partizanske snage sa Titom na čelu, izbegle su poraz na Sutjesci.
Na desetu godišnjicu osnivanja Prve proleterske brigade, preživeli borci, većinom oficiri i visoki funkcioneri, na svečanom ručku sa Titom priredili su prave demonstracije skandirajući: „Koču za narodnog heroja!“ Tito je bio besan, a Koča Popović je ovo zvanje dobio dve godine kasnije.
Protiv samovlašća
Protivio se Titovoj samovlasti i prevelikoj ulozi Saveza komunista Jugoslavije u državi. Uoči Titovog osamdesetog rođendana, odbio je da za Front, list JNA, da izjavu o slavljeniku. Glavnom uredniku rekao je da žuri na tenis, što se izrodilo u politički skandal. Kada je Tito smenio srpsko političko rukovodstvo sa Markom Nikezićem na čelu, Koča Popović je podneo ostavku na sve funkcije.
U junu sledeće godine obeležavano je 40 godina od bitke na Sutjesci. Koču Popovića nisu pozvali na proslavu, ali je on sam otišao na Tjentište. Za funkcionere je bio obezbeđen smeštaj u hotelu, njega su smestili u šator. U redu za hranu pred kazanom, jedan policajac nije ga prepoznao i izdrao se na njega. Koča Popović, ratni komandant sa Sutjeske, seo je u auto i napustio proslavu...
Do kraja života 1992. živeo je u Beogradu, izvan politike.
Sledeće subote: 7 masonskih objekata u Beogradu