Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesena
Psihoterapeutkinja Branka Jakelić otkriva nam zašto druga polovina života daje mogućnost da u sebi pomirimo suprotnosti i oprečne želje i da ispunimo čežnju svoje duše, odnosno otkrijemo zašto smo zaista ovde.
Zahvaljujući napretku medicine i boljim životnim uslovima, životni vek, posebno u razvijenijim zemljama, poslednjih decenija se znatno produžio. Prema podacima Ujedinjenih nacija, danas je čak svaka deseta osoba u svetu starija od 60 godina. Usprkos tome, u našoj civilizaciji starenje i starost se često, iako pomalo prećutno, smatraju porazom i manje vrednim delom života. Negovanje iluzije večne mladosti, čemu doprinose mediji, mnogima je postalo imperativ. Mlađi ljudi starije često doživljavaju kao teret i na razne načine ih isključuju iz svojih života zaboravljajući da će i sami jednog dana ostariti i da će im iskustvo starijih zatrebati. Ipak, u nekim kulturama se starost smatra važnim delom života, a stari ljudi su zbog svog iskustva i mudrosti veoma cenjeni pripadnici zajednice.
Odakle uopšte ta podela na mladost i starost i gde tačno prelazimo tu granicu? Na to pitanje simbolički odgovara prelepi grčko-rimski mit o blizancima Kastoru i Poluksu.
Zevs je prerušen u labuda zaveo Ledu, ženu spartanskog kralja Tindara. Zatrudnevši iste noći sa obojicom, ona je rodila blizance - smrtnog Tindarevog sina Kastora i besmrtnog Zevsovog sina Poluksa. Isti i po stasu i po naravi, blizanci su bili blisko povezani i zajedno su proživeli brojne avanture i bitke, sve dok u jednoj Kastor nije poginuo. Neutešni Poluks molio je oca Zevsa da mu omogući da i sam umre, a ovaj mu reče: „Kao moj sin ti si besmrtan, a tvoj brat je sin smrtnog oca. Dajem ti mogućnost izbora.
Ako želiš da izbegneš smrt i starost, možeš da stanuješ na Olimpu sa drugim bogovima, ali bez Kastora. A ako želiš da sve deliš sa njim, možete zajedno pola vremena da boravite u mračnom podzemnom svetu, a drugu polovinu u zlatnoj nebeskoj dvorani." Bez imalo kolebanja Poluks je odabrao da deli sudbinu sa bratom. Ubrzo su, međutim, shvatili da tako ne ide - Kastor se nije snalazio među bogovima, a Poluks nikako nije mogao pronaći mir u podzemnom svijetu. Ponovno se obratiše Zeusu. On je tada i Kastora učinio besmrtnim, ali ga je obdario većom svešću i obojicu postavio na nebo: blizance - dva nerazdvojna dela istog jedinstva u večnom zagrljaju. Kastor i Poluks simbolišu dva sastavna dela svakog ljudskog bića: ego i dušu. Duša je naša bit; ona zna ko smo i zbog čega smo tu, besmrtna je i povezana sa večnošću. Ego, pak, poznaje zakonitosti ovog sveta i veštine ophođenja u njemu. Uz njegovu pomoć savladavamo zadatke koje pred nas postavlja svakodnevica. Iako se često poistovećujemo sa egom i smatramo da je to naša jedina realnost, duboko u sebi osećamo da postoji i nešto drugo, potpunije i veće. U teškim životnim situacijama u kojima sazrevamo, a posebno u kasnijem životnom dobu, osećamo duboku čežnju da upoznamo taj drugi deo sebe i povežemo se s njim.
Svi mi u svet ulazimo kao celovita bića, ali tokom života smo zaokupljeni različitim profesionalnim i ličnim bitkama.
U sebi nosimo i neproživljene bitke i obrasce naših roditelja. Psihički i duhovni razvoj podrazumevaju čitav niz izbora između dobra i zla, ispravnog i pogrešnog, prihvatljivog i neprihvatljivog. To dovodi do unutrašnjih konflikata i razdvajanja Kastora i Poluksa u nama. Ali zrelost donosi mogućnost da se ta dva dela ponovo ujedine. Zrelost koja dolazi sa godinama otvara vrata razumevanju naše suštine, otkrivanju smisla koji smo u mladosti neumorno tražili u spoljašnjem svetu.
Račune svodimo između 35. i 50. godine života
U prvom delu života odrastamo. Doslovce i simbolično napuštamo dom svoga detinjstva kako bismo izgradili identitet, veštine i razne odnose i kako bismo pronašli svoje mesto u svetu. Osobe sa težnjama i vrednostima sličnim našima postaju za nas junaci. Kao mali smo imali junake kojima smo se divili, a vremenom su ih zamenile osobe u koje se zaljubljujemo. U njima tražimo delove sebe koji nam nedostaju, od njih tražimo da zadovolje naše potrebe.
Taj mehanizam se u psihologiji naziva projekcijom. Tradicionalni primer odnosa zasnovanog na projekciji jeste veza između čvrstog, snažnog i uspešnog muškarca i krhke senzibilne žene, pri čemu svako od njih, barem na početku, veruje da je u tom drugom našao „svoju izgubljenu polovinu".
Međutim, ljudi u takvom odnosu nisu celoviti, već svako od njih živi tek deo sebe, tražeći ispunjenje u onom drugom i istovremeno nesvesno čeznući za ispunjenjem, celovitošću u sebi samima. Naime, svako od nas poseduje sve ljudsko do zadnjeg detalja. Ako pratimo navedeni primer, ljudi koji su zaista snažni mogu sebi da dopuste da osete i strah i slabost; oni znaju da uteše dete u sebi. Isto tako, ljudi koji su se sposobni da se suoče sa svojom slabošću mogu da vide, otkriju i žive svoju snagu, ne očekujući da druga osoba to čini umesto njih. Te mogućnosti nam često postaju dostupne tek sa zrelošću.
Negde između trideset pete i pedesete godine života u ljudskoj psihi se događa velika promena. Na površinu polako počinju da izlaze davno zaboravljeni snovi i čežnje.
Počinjemo da „svodimo račune", preispitujući svoj način života i dotadašnje izbore. Mnogi pritom proživljavaju duboku depresiju, osećajući da su mnogo toga propustili. Naime, rešavajući životne probleme, dugo su živeli u nadi kako će jednom doći vreme da, na primer, nauče da sviraju klavir, napišu knjigu, zasade svoj vrt, proputuju svet... I sad su odjednom suočeni sa činjenicom da život prolazi, a brojni snovi i dalje ostaju neostvareni. Dok neki po svaku cenu pokušavaju da zaustave proces promene i zadrže ono na što su navikli, drugi krizu pokušavaju da reše begom u nove aktivnosti ili emotivne veze i potiskuju osećanja i sumnje koji izviruju na površinu.
Sve na svetu podložno je promeni i razvoju. Kao što sunce tokom dana prolazi kroz razne faze i svaka od njih je važna, ali sve podležu drugačijim zakonima, i faze kroz koje mi tokom života prolazimo su podjednako važne, ali se međusobno razlikuju prema svojim zakonitostima i zadacima. Dok su se zadaci u prvoj polovini života odnosili na prilagođavanje spoljašnjem svetu, druga polovina traži dublji pogled unutra. Naša duša nas poziva da se okrenemo sebi i pogledamo što je ispod osećanja i uverenja prema kojima živimo.
Mnogo je načina da to učinimo. Jedan od njih je da obratimo pažnju na snove, koji nam, poput mitova i bajki, svojim simboličnim jezikom govore o nečemu čemu se obično ne posvećujemo dovoljno. Možemo da vodimo zamišljeni dijalog sa osobama i slikama iz sna, da nacrtamo neki prizor, zamislimo završetak priče započete u snu, itd. Isto tako možemo da komuniciramo i sa ljudima i situacijama koji nas u svakodnevnom životu muče.Otkrivajući dimenzije našeg života o kojima do tada nismo razmišljali kao i nas samih, pomoću zamišljenih dijaloga i mi uspevamo da se lakše nosimo sa promenama.
Sama reč kriza dolazi od grčke reči "krinein", što znači odvojiti, odlučiti, suditi. Kriza predstavlja raskršće, prekretnicu. Kada smo na prekretnici, čini nam se da je zauvek nestao svet koji smo poznavali, a novo još ne naziremo. Svaki korak, svaka kretnja su neizvesni i potencijalno opasni. I to je teško. Ali kinesko slovo za krizu weichi čine dva znaka: jedan znači opasnost, a drugi izazov, šansu. Kriza srednjih godina duboko zahvata naše temelje i postavlja pitanje vrednosti i smisla ljudskog života.
Kriza srednjih godina
Prisiljavajući nas da pogledamo duboko u sebe, ona nam pruža priliku da dođemo u kontakt sa sobom i otkrijemo šta nam je zaista važno u životu. U to vreme česti su snovi o smrti koji obično govore o tome da nešto staro umire kako bi napravilo mesta za rođenje nečeg novog. Izazovi spoljašnjeg sveta polako ustupaju mesto novoj dimenziji života.
Kod mnogih ljudi pomisao na starenje budi strah od smanjenja kvaliteta života, strah od bolesti i smrti.
Zahvaljujući krizi srednjih godina imamo priliku da preispitamo svoje vrednosti i drugu polovinu života usmerimo na ono što je zaista važno. Kako se buka spoljnjeg sveta polako utišava, imamo priliku da ponovo postanemo celoviti, ali na zreliji, svesniji način, kao što sugeriše mit o Kastoru i Poluksu. U njemu dakle besmrtni brat prati smrtnog u podzemni svet, u carstvo sena. A sena je i Jungov pojam za nesvesno. Bog Had muški je pandan Demetre, boginje plodnosti, što upućuje na to da uranjanje u svet ispod površine svesnog donosi plodove, bogatstvo.
Većina ljudi celog života nastoji da se prilagodi sopstvenim ili tuđim slikama o tome šta je dobro, pristojno, zanimljivo i slično. Poistovećujući se sa time, svesni su tek malog dela sebe. Mnoga osećanja i želje koje se tokom života potiskuju iz straha od osude i odbacivanja okoline, stida ili nepoverenja u sebe i svoje sposobnosti ostaju skrivene ispod površine. Zajedno sa njima su potisnuli i brojne talente i sposobnosti koje projektuju na druge i dive im se ili ih kritikuju jer se oni sami ne usuđuju da slede svoje snove. Svi ti potisnuti sadržaji povremeno izbiju na površinu u snovima, ispadima ljutnje, nezadovoljstva, sećanja. Druga polovina života je idealno vreme da upravo tom skrivenom aspektu sebe damo priliku da se izrazi.
Obrativši pažnju na te potisnute sadržaje, imamo priliku da ih upoznamo i pogledamo iz drugog ugla i svesno izaberemo ono što nam je zaista važno i čemu želimo da damo više prostora u svom životu. A time se ponovno spajaju dve polovine našeg bića, ego i duša, Kastor i Poluks u nama.
Zrele godine pružaju divnu priliku za učenje i sticanje novih spoznaja. Albert Ajnštajn je davno rekao: „Nemojte ostariti, koliko god dugo živimo. Uvek se ponašajte kao znatiželjno dete pred velikom misterijom zvanom život." Upravo te reči nas podsećaju da nikada nije kasno za učenje i rast, za otkrivanje područja koja smo godinama zanemarivali. Nikada nije kasno za istraživanje onoga što zaista jesmo i što je stvarna svrha našeg života. Inspirativni primeri koji o tome govore su svuda oko nas.
Svetski poznata psihoterapeutkinja i autorka Merion Vudman je veliki deo života provela podučavajući engleski jezik i književnost. U svojim pedesetim godinama odlučila da postane psihoterapeutkinja. Upisala je i završila studije na Institutu Karla Gustava Junga u Cirihu. U 65. godini je obolela od raka. O iskustvu svoje transformacije i svom isceljenju od teške bolesti napisala je knjigu. Danas, u svojim osamdesetim, još uvek radi pomažući ljudima svojim znanjem, mudrošću i iskustvom.
Nikada nije kasno za istraživanje sopstvenih mogućnosti. O tome svedoči i Tao Porčon-Linč, najstarija učiteljica joge na svetu, koju možete naći u Ginisovoj knjizi rekorda.
Eros i seksualnost u starosti
Kada joj je svojevremeno, nakon operacije kuka, lekar rekao da neće moći da radi određene stvari, odvratila je da to uopšte ne želi da zna: „Ne želim da znam šta neću moći jer u to ne verujem." Svakako i u našoj okolini ima pojedinaca koji svesno i mudro provode svoje pozne godine prihvatajući njene izazove i učeći iz njih. Međutim, to zahteva odustajanje od nekih unutrašnjih slika i predrasuda o tome šta život jeste i kakav bi trebalo da bude.
Starenje donosi niz promena sa kojima moramo da se suočimo. Nov način života, koji donosi odlazak u penziju ili odlazak dece od kuće, znači gubitak dugogodišnjih navika i uloga.
Uz to, tu su i promene na telu, koje sa sobom povlače osećaj neprivlačnosti, nepoželjnosti. Međutim, eros i seksualnost i u starosti mogu biti važni izvori životne radosti. Ljudi se zaljubljuju i u poznim godinama. Neki stari ljudi potiskuju svoju seksualnost svodeći se na pregenitalne oblike zadovoljavanja nagona poput opsednutosti hranom ili vaganjem šta je ko dobio ili dao. Bojeći se da za nešto ne budu uskraćeni, postaju pohlepni i prezahtevni prema svojoj okolini. Neki, pak, svoju zavist prema mlađima prikrivaju moralisanjem, kritikovanjem i neprestanim gunđanjem. Neki postaju nemarni prema sebi i zapuštaju se. Ali izazov je otkriti svoje telo i seksualnost na nov način, negovati svoje telo, brinuti se o umerenoj ishrani i vežbati. U starijim godinama ljubav je nežnija, prisnija, intimnija, ali ne manje važna nego u ranijim godinama.
Da bismo mogli da idemo dalje, treba za sobom da ostavimo staro i prihvatimo tu novu fazu svog života sa svime što ona sa sobom nosi. Pogledati stara iskustva iz nove perspektive, prestati sa definisanjem sebe kroz uloge u spoljašnjem svetu, okrenuti se prema onome što je zaista važno, a to je pitanje ko smo mi stvarno. Proces starenja je nužno povezan sa gubicima dragih ljudi i samoćom, što svakako nije lako. Međutim, samoća je i prilika da se dublje okrenemo sebi, svom unutrašnjem jezgru, interesima, prirodi, Bogu.
Stari ljudi koji ne znaju da se odrede u odnosu na ranije uloge, posao i svoju fizičku i duhovnu snagu lako upadnu u depresiju. Ali depresija može biti poput prolaza, tj. tesnaca koji nam pomaže da pronađemo nove temelje za život. Proći kroz taj prolaz znači oprostiti se od dotadašnje slike o sebi i otvoriti se nečemu što je veće i trajnije od našeg tela, misli i emocija, nečemu što je sa one strane života i smrti. Koliko god težak nečiji životni put bio, mnogo je i poklona na tom putu. Svako vreme ima svoju lepotu. Valja je samo prepoznati.
Tekst: Branka Jakelić
Foto: Dragana Paramentić
Sa sajta Lovesensa pročitajte još:
Priča za 60 sekundi: tajna koja vredi čitavo bogatstvo
Kako da bezuslovno volimo: izaberite ljubav i živite ljubav
Paolo Koeljo: Mojih 25 smernica za sreću
Priča za 10 sekundi: kako prepoznati istinski važnog čoveka
Lekcije Dragane Ćosić: kako da uz osmeh i vedar duh sačuvamo zdravlje i blagostanje