Dve decenije od Saletove trojke
Željko Obradović: Mislio sam, sad i nikad više
Dok smo slavili titulu na parketu dvorane u Istanbulu, nisam mogao ni da zamislim da ću ponoviti takav uspeh
Prođoše dve decenije.
Najsvetlija noć u istoriji KK Partizan desila se u dalekom Istanbulu 16. aprila 1992, kad je 12 klinaca prognanih iz svoje zemlje, predvođenih trenerom debitantom Željkom Obradovićem, pokorilo Evropu. Ni pre ni posle toga takav slučaj nije zabeležen, a po svemu sudeći, ostaće jedinstven u istoriji sporta.
- Eto, prošlo je 20 godina, i brzo i sporo. Mnogo se i ranije pričalo o toj sezoni, koja je po mnogo čemu bila neobična i specifična. Partizan je imao veoma mlad tim, igrao je kao domaćin u Fuenlabradi, a na kraju ušao u istoriju kao najmlađa ekipa koja je ikad osvojila titulu šampiona Evrope - priča za Kurir najtrofejniji stručnjak Starog kontinenta Željko Obradović.
♦ Kako danas vrtite film o poslednjih nekoliko sekundi finala?
- Đofresa je dao veoma težak koš. Nakon toga je Saša Đorđević pretrčao ceo teren i izveo, po svim elementima, gotovo savršen šut. Od položaja tela, izbačaja lopte, ma svega. On je to vežbao često na treninzima. Nema košarkaša koji ne sanja da tako odluči meč za trofej, i njemu se to dogodilo, a potpuno je zaslužio.
♦ Šta vam je prošlo kroz glavu kad je lopta prošla kroz mrežicu?
- Tada sam pomislio, sad i nikad više! Smatrao sam da mi se kao treneru početniku više neće desiti takva radost. Međutim, sećam se da mi je u tom slavlju pokojni profesor Nikolić rekao: „Žele, želim ti još mnogo titula, a siguran sam da će ih biti“. Bio je u pravu, kao i za sve drugo što mi je rekao.
♦ Kako bi izgledali životi vas i igrača da je udarila u obruč?
- Ne znam, zaista. Siguran sam da su nam se svima životi promenili nakon te trojke, ali ona se apostrofira jer je došla u poslednjim trenucima. Trebalo je doći u situaciju da se uopšte borite u finalu, da dođete u priliku da šutnene takvu trojku. Mi smo tu utakmicu mogli i ranije da rešimo. Da ne pominjem polufinale ili četvrtfinalne mečeve.
♦ Kako ste uspeli da uskladite dvojicu Saša, koji tada nisu pričali, a igrali su kao da su braća?
- Znao sam da zbog njihovih karaktera ne smem na silu da ih približavam, a bio sam siguran da će oni ponovo imati normalan odnos, samo je bilo pitanje vremena. Kao što kažete, na terenu se niti jednog trenutka nije primećivalo da imaju sukob. Kad je o igri reč, obojica su to stavila u drugi plan.
♦ Dakle, sigurno dolazite na svečanu akademiju Partizana?
- Naravno, drago mi je što ću se ponovo videti sa svim dragim ljudima. Nekih, nažalost, više nema.
Najsvetlija noć u istoriji KK Partizan desila se u dalekom Istanbulu 16. aprila 1992, kad je 12 klinaca prognanih iz svoje zemlje, predvođenih trenerom debitantom Željkom Obradovićem, pokorilo Evropu. Ni pre ni posle toga takav slučaj nije zabeležen, a po svemu sudeći, ostaće jedinstven u istoriji sporta.
- Eto, prošlo je 20 godina, i brzo i sporo. Mnogo se i ranije pričalo o toj sezoni, koja je po mnogo čemu bila neobična i specifična. Partizan je imao veoma mlad tim, igrao je kao domaćin u Fuenlabradi, a na kraju ušao u istoriju kao najmlađa ekipa koja je ikad osvojila titulu šampiona Evrope - priča za Kurir najtrofejniji stručnjak Starog kontinenta Željko Obradović.
♦ Kako danas vrtite film o poslednjih nekoliko sekundi finala?
- Đofresa je dao veoma težak koš. Nakon toga je Saša Đorđević pretrčao ceo teren i izveo, po svim elementima, gotovo savršen šut. Od položaja tela, izbačaja lopte, ma svega. On je to vežbao često na treninzima. Nema košarkaša koji ne sanja da tako odluči meč za trofej, i njemu se to dogodilo, a potpuno je zaslužio.
♦ Šta vam je prošlo kroz glavu kad je lopta prošla kroz mrežicu?
- Tada sam pomislio, sad i nikad više! Smatrao sam da mi se kao treneru početniku više neće desiti takva radost. Međutim, sećam se da mi je u tom slavlju pokojni profesor Nikolić rekao: „Žele, želim ti još mnogo titula, a siguran sam da će ih biti“. Bio je u pravu, kao i za sve drugo što mi je rekao.
♦ Kako bi izgledali životi vas i igrača da je udarila u obruč?
- Ne znam, zaista. Siguran sam da su nam se svima životi promenili nakon te trojke, ali ona se apostrofira jer je došla u poslednjim trenucima. Trebalo je doći u situaciju da se uopšte borite u finalu, da dođete u priliku da šutnene takvu trojku. Mi smo tu utakmicu mogli i ranije da rešimo. Da ne pominjem polufinale ili četvrtfinalne mečeve.
♦ Kako ste uspeli da uskladite dvojicu Saša, koji tada nisu pričali, a igrali su kao da su braća?
- Znao sam da zbog njihovih karaktera ne smem na silu da ih približavam, a bio sam siguran da će oni ponovo imati normalan odnos, samo je bilo pitanje vremena. Kao što kažete, na terenu se niti jednog trenutka nije primećivalo da imaju sukob. Kad je o igri reč, obojica su to stavila u drugi plan.
♦ Dakle, sigurno dolazite na svečanu akademiju Partizana?
- Naravno, drago mi je što ću se ponovo videti sa svim dragim ljudima. Nekih, nažalost, više nema.
Jedinstven poduhvat
Uspeh Partizana po svemu je jedinstven. Danas je teško zamisliti da neko u bilo kom sportu može da ponovi tako nešto.
- Ne znam, moguće da je tako, ali stvari se jednom dese, pa se opet ponove. Iz današnje perspektive zaista izgleda nestvarno kada ekipa sa prosečnom starošću od 21,7 godina postane šampion Evrope.