Derviški redovi podsećaju na monaške redove u hrišćanstvu, ali se od njih i bitno razlikuju. Na prvom mestu, kod njih ne postoji hijerarhijska povezanost. Zatim, mnogo manje u današnje vreme polažu na asketizam, ne žive u celibatu i, za razliku od monaha koji stanuju u manastirima, derviši se u tekijama okupljaju samo određenim danima, obično u vreme zikra, a vode porodičan život i bave se redovnim zanimanjima. Među njima danas ima i visokoobrazovanih stručnjaka, državnih činovnika, nastavnika, zanatlija, studenata, poljoprivrednika...
Novinar srpskog izdanja Newsweeka prisustvovao je proslavi derviša u prizrenskoj tekiji, koja privlači pažnju članova međunarodnih misija, novinara, turista...
Klupe duž sobe u kojoj šejh prima goste - pune su. A on se gostima obraća na srpskom!
U Prizren, podno uvek belih šarplaninskih vrhova na pomenutoj tromeđi, vetrovi ponekad uz Drim donesu miris Jadrana. Od svih gradova na Kosovu, ovaj je sto godina unazad smatran nacionalno najtolerantnijim. Prizrenci su smatrali da ih lepo vaspitanje obavezuje da znaju jezike svojih suseda -srpski, albanski, turski... Do poslednjeg rata tu je živelo 12.000 Srba. Danas ih ima dvadesetak. Neki drugi Albanci, ne Prizrenci, zapalili su srpske kuće i svetinje. Mislim na to dok iz centra grada i privatnog parkinga, koji garantuje bezbednost automobilu s beogradskim tablicama, pešačim ka tekiji. Između kuća od naboja, čiji su se krovovi ulegli pod godinama, privatni hoteli i butici.
„Kakav bih ja Prizrenac bio kad ne bih znao srpski?“, nasmeje se i uvede me u tekiju. Pre više od sto godina pradeda sadašnjeg šejha, derviš u nedalekom Orahovcu, dobio je nalog da dođe u Prizren i podigne tekiju. Kad se, u dubokoj starosti, preselio na ahiret, nasledio ga je sin, pa je i taj šejh prepustio svoje zvanje sinu -onom Džemailu Šehuu, koji je zaslužan za obnovu rada derviških radova u Jugoslaviji, ocu šejha Adrija Huseina.
„Mi, kao vernici, svake godine na ovaj dan usredsređujemo se na ljubav i nastavljamo svoj put ka Alahu, živeći zajedno, poštujući sve što je on stvorio i voleći jedni druge“, kaže.I još kaže šejh: „Šta je džihad?“ Prevodioci šapuću u uvo novinarima koji su ih doveli, olovke se zaustavile nad papirom...
Jedna kap krvi
Propuštam kroz sećanje verske ceremonije kojima sam prisustvovao -većinom su ozbiljne, čak turobne, ni nalik ovom derviškom veselju. Kad docnije, u jednom trenutku, budu pevali o Muhamedu, ponavljajući beskonačno njegovo ime, veseliće se i gestikularati kao da su na teferiču, a devojke sa doksata široko će se smešiti belim zubima i krupnim očima.
Probadanje ili idžra samo je završni deo zikra, kojim u podne počinje proslava Sultan Nevruza. Prethodi mu dvosatno, i duže, ritmičko njihanje i pevanje verskih pesama. Iako su rufaije u Prizrenu ogromnom većinom Albanci, a ima i Bošnjaka, Turaka i Roma, peva se na arapskom.
Ostatak teksta pročitajte na sajtu Newsweeka-a.