DNEVNIK ANE FRANK OTKRIVA: Bila je bistra i živahna, ali ne uvek dobra prema majci i drugaricama?!
Kao i većina ljudi u sedmoj ili osmoj deceniji života, Badi Elijas i njegova supruga Gerti raščišćavaju tavan svoje porodične kuće u švajcarskom gradu Bazelu izbacujući papire, sitnice i predmete koje su nagomilale brojne generacije, piše srpski NEWSWEEK.
Međutim, Elijas se od drugih penzionera razlikuje po tome što je rođak Ane Frank, njen poslednji živi krvni srodnik koji je lično pamti. Stoga svi ti papiri i predmeti nisu porodične sitnice koje imaju vrednost samo za nekolicinu bliskih rođaka i koje će završiti u kanti za smeće. To je opsežni porodični testament Frankovih i Elijasovih, izuzetna i retka istorija jedne jevrejske porodice iz Nemačke koja će postati deo stalne postavke u novom Centru porodice Frank u sklopu Jevrejskog muzeja u Frankfurtu.
Elijas decenijama vodi dvostruki život. S jedne strane, uspešan je glumac na nemačkom govornom području koji se proslavio igrajući klovna na ledu u spektaklu "Holidejz on ajs". S druge, čuvar je zaostavštine porodice Frank i, kao član Fondacije "Ana Frank" u Švajcarskoj, godinama vodi brojne bitke kako bi sprečio zloupotrebu dela Ane Frank. Međutim, od prvog objavljivanja "Dnevnika Ane Frank" 1947. godine, pitanje njenog nasleđa kontroverzno je i snažno osporavano.
Najbolja drugarica
Kada je pre više od 70 godina Oto Frank drhtavim rukama odmotao dnevnik svoje kćerke, u njemu je otkrio devojčicu kakvu nije poznavao - duhovitu, sarkastičnu i pronicljivu tinejdžerku koja je s nemilosrdnom iskrenošću beležila svakodnevnu borbu i komične trenutke života u skrovištu u kojem se krila od nacista, uključujući bolne pojedinosti o odnosu njenih roditelja i njenom sopstvenom prolasku kroz pubertet. Danas, kako se bliži 70. godišnjica njene smrti u koncentracionom logoru Bergen-Belzen, Elijas i Fondacija "Ana Frank" pripremaju se da je obeleže nizom projekata, kao što su osnivanje Centra porodice Frank u Frankfurtu i postavka novog komada „Ana“, nastalog prema njenom dnevniku, na specijalno izgrađenoj pozorišnoj sceni u Amsterdamu.
Od kada je Oto Frank odlučio da objavi dnevnik svoje ćerke - najpre u holandskom listu Parol, a zatim kao knjigu - dnevnik je prodat u više od 31 milion primeraka, a Kuću Ane Frank u Amsterdamu, u kojoj se porodica krila na tavanu, posetilo je više od milion ljudi. Međutim, ono što danas mislimo da znamo o Ani Frank često je površno, a ponekad i daleko od istine - i to je ono što novi projekti pokušavaju da isprave.
Nakon što je preživeo Aušvic, Oto Frank se posle završetka Drugog svetskog rata vratio u Amsterdam, gde je odmah potražio Žaklin. „On tada nije znao da Ana nije preživela. Nekoliko nedelja kasnije došao je da mi kaže da je umrla. Plakao je i bilo je strašno, sve vreme je želeo da sa mnom razgovara o Ani.“
Od tada se Žaklin decenijama borila da shvati da Ana koju je ona poznavala različitim ljudima znači tako mnogo različitih stvari - a nešto od toga je daleko od realnosti, od Anine ličnosti i od njene situacije.
Povlačenje po sudovima
Ana je, nesumnjivo, bila bistra i živahna, teška i zahtevna - mlada diva koja je s podjednakom lakoćom stvarala sebi prijatelje i neprijatelje. „Ana zapravo nije bila slatka, znala je da bude grozna prema ljudima koji joj se nisu sviđali, a u njenom dnevniku možete pročitati kakva je bila prema majci -umela je da bude strašna. Prema meni je uvek bila divna. Bila je puna života i mnogo sam je volela. Nas dve smo imale potpuno različit karakter, ali smo bile srodne duše. Nikada nisam upoznala nekog ko je toliko uživao u životu kao ona“, kaže Žaklin, koja je kasnije napisala nekoliko knjiga za mlade na temu rasizma i diskriminacije, u kojima se pominje njeno prijateljstvo s Anom.
Kritičari uspeha Aninog dnevnika i njegove prezentacije tvrde da je upravo tema univerzalne humanosti koja je dirnula čitaoce širom sveta istovremeno izvukla Anu iz njenog porodičnog, verskog i istorijskog konteksta -oduzevši njenom nasleđu pravo značenje.
To mišljenje deli i Iv Kugelman, član odbora Fondacije "Ana Frank“, koji tvrdi da je veliki broj posetilaca Kuće Ane Frank prošao kroz to zdanje na amsterdamskom Prinsengrahtu uopšte ne shvatajući da je Ana bila Jevrejka, sve dok Fondacija nije zatražila od Kuće Ane Frank da bolje ukaže na njen istorijski kontekst.
U nedavnom intervjuu s Badijem Elijasom poznati holandski novinar tvrdio je da je Ana bila Holanđanka, a ne Nemica. Kugelman smatra da Ana nije bila „ikona“, već tragično nastradala devojčica, na čije nasleđe su se obrušili lešinari koji su iz njega izvukli razne relevantne delove i koristili ih za svoja uverenja i ciljeve.
Borba oko istinskog značenja Ane Frank vodi se od kada je njen dnevnik postao predmet javne rasprave -koja je Aninog oca Ota Franka uvela u dugogodišnje pravne sporove, zbog kojih je navodno doživeo nervni slom i na kraju rešio da napusti Amsterdam i započne novi život u Švajcarskoj.
Iako je Anina priča odmah dirnula publiku u dušu, njeno objavljivanje u Americi dovelo je Ota Franka u kontakt s Mejerom Levinom, čovekom s kojim će se kasnije doživotno suditi. Levinu se dnevnik veoma dopao, ali je ideja da se on adaptira u pozorišnu predstavu na Brodveju i film izazvala razdor jer su Brodvej i Holivud želeli sopstvenu verziju te priče. Predstava je postavljena 1956. i postala je veliki hit, a tri godine kasnije snimljen je i film koji je nagrađen Oskarom. Međutim, mnogi su smatrali da predstava i film ističu univerzalne teme dnevnika, ali umanjuju značaj jevrejskog porekla Frankovih i jedinstvenu prirodu holokausta.
Nažalost, spor s Levinom bio je samo jedan od Otovih problema. Šezdesetih godina prošlog veka „Dnevnik Ane Frank“ pridobijao je novu publiku među mladim Nemcima. Ljudi su u prepunim pozorištima bez daha gledali nemačku adaptaciju komada, a sam Oto je često išao u škole da razgovara s decom. Ipak, on je smatrao da nemački roditelji i nastavnici ne čine mnogo da nove generacije poduče tome šta je bio holokaust - što dokazuju i tužbe onih koji su negirali postojanje holokausta tvrdeći da je dnevnik falsifikat i da ga je napisao sam Oto. To povlačenje po sudovima koje je trajalo decenijama -predmet je na kraju dospeo pred Ustavni sud Nemačke -emotivno je iscrplo Ota.
Pomešana osećanja
Na veliko iznenađenje, snažan otpor je oduvek dolazio i od same jevrejske zajednice u Holandiji. Sve to govori o raširenom osećanju nelagodnosti među holandskim Jevrejima povodom nasleđa Ane Frank. Vladala je velika ogorčenost zbog pažnje koja se posvećuje samo jednoj devojčici, s obzirom na to da je gotovo svaka jevrejska porodica izgubila nekog svog u Holokaustu. „Bilo je tako mnogo Ani Frank“, kaže Žaklin, „jedino što one nisu pisale dnevnik“.
Doista, Anina priča ne može da se primeni na većinu holandskih Jevreja, koji često nisu imali ni gde da se sklone ni novca za skrivanje. Oni koji su uspeli da se sakriju uglavnom su bili razdvojeni od ostalih članova svoje porodice i često su menjali skrovišta, ponekad svake noći. Ostali su deportovani najpre u tranzitne logore u Holandiji, a zatim u koncentracione logore i logore smrti kao što su bili Aušvic i Sobibor. Do kraja rata Holandija je izgubila isti procenat jevrejskog stanovništva kao i Poljska -najveći u Evropi. „Priča o Ani Frank nikad nije bila moja omiljena jer ona nije dobar primer za holokaust“, kaže Iv Kugelman. „To je pogrešan primer za jednu vrlo važnu temu.“
Iako strepnja nad Aninom sudbinom provejava svaki put kad se čita njena priča, Holokaust se u „Dnevniku Ane Frank“ ne pominje. Dnevnik se završio pre nego što je došlo do izdaje i hvatanja porodice Frank, kada Ana puna nade govori o svojim željama u budućnosti i razmišlja o suštinskoj dobroti čovečanstva. Novi pozorišni komad pokušava da taj propust ispravi potresnom završnom scenom, u kojoj vidimo Anu i njenu sestru Margo kako stoje u snegu u logoru Bergen-Belzen. Bez obzira na pomešana osećanja jevrejske zajednice prema Aninom nasleđu i na nelagodnost koju sami Holanđani osećaju u suočavanju s činjenicom da su masovno sarađivali s nacistima, publika na takav završetak reaguje glasnim jecanjem.
To novo tumačenje „Dnevnika“ takođe osvetljava složeniji odnos između porodice Frank i Amsterdama. Iako je Kuća Ane Frank prvo mesto koje posetioci ovog grada obiđu, ona već dugo vodi spor s Fondacijom „Ana Frank“ u Bazelu, a sve je kulminiralo 2011. tužbom zbog dela arhivskog materijala koji je dugoročno dat na pozajmicu Kući, ali koji Fondacija želi da premesti u Centar porodice Frank u Frankfurtu. U junu 2013. sud u Amsterdamu presudio je da se arhivski materijal vrati Fondaciji do januara 2014. -na veliko ogorčenje Kuće Ane Frank.
Praznina od 60.000 ljudi
Mnogo šira debata tiče se želja Ota Franka, čija su se razmišljanja i opredeljenja menjala tokom godina, a sada svaka strana tvrdi da je ona druga pogrešno protumačila njegove namere. Melisa Miler, autorka biografije Ane Frank, izjavila je za Njujork tajms: „Obe organizacije žele da poseduju Anu Frank. Obe žele da svetu nametnu sliku Ane Frank“.
Prema izričitoj želji Ota Franka, Kuća i tajni aneks su bez nameštaja, sa samo nekoliko slika filmskih zvezda i razglednica sa mladom kraljicom Elizabetom i princezom Margaretom pričvršćenih na zidove Anine sobe. Istorija 1945. godine nije tapkala u mestu, kaže Leopold, ali među kanalima i prelepim zdanjima Amsterdama možete naći jednu kuću koja je i dalje prazna. "To je praznina koju čini onih 60.000 ljudi deportovanih iz ovog grada i ubijenih u periodu od 1941. do 1945. godine. To je praznina u duši Ota Franka, koji je izgubio celu porodicu. To je praznina koja simboliše i predstavlja odsustvo Ane Frank.“ Za Ronalda Leopolda ostaje izazov da edukuje stalnu reku mladih ljudi koji bez znanja o Holokaustu dolaze da obiđu Kuću. Oni se po pravilu identifikuju s Anom i njenim pubertetskim bitkama -ali Leopoldov zadatak je da tu identifikaciju uobliči u nešto što ima suštinsko značenje. Tako simbolično za spor koji se često vrteo oko jevrejskog identiteta, pravi značaj Ane Frank nastaviće da živi ne kroz muzeje, kuće ili fondacije -već kroz pisanu reč. Ronald Leopold kaže: „Sada kada nje više nema ovde, tu je samo njen dnevnik kao nema poruka.“
Piše Karen Bartlet/NEWSWEEK