Francuska razmatra zakon kojim bi bile zabranjene neuhranjene manekenke, odnosno one kojima je indeks telesne mase ispod 18. Zakon predviđa i zatvorsku i novčanu kaznu za one koji ga se ne budu pridržavali.
Ovaj zakon bio bi veliki iskorak napred, jer predhodnih godina nije bio redak slučaj da pročitamo neku od strašnih priča o maloletnim devojkama koje su umrle od poremećaja u ishrani. Na globalnom nivou, anoreksija i bulimija, najpoznatiji i najčešći poremećaji u ishrani, u stalnom su porastu, a za takav trend mnogi krive upravo modnu industriju.
Bivša manekenka Ejnsli Makua u otvorenom pismu za Huffingtonpost priseća se dana kada se ona bavila ovim poslom i iskreno govori o svojim iskustvima.
Jednog dana stigao je poziv da dođem na razgovor u moju matičnu agenciju. To je bilo u vreme kastinga za Parisku nedelju mode, pa sam odmah znala o čemu se radi.
"Nemoj ništa da jedeš naredna dva dana. Pij samo vodu. Naredne dve nedelje ideš u Milano, pazi šta jedeš i pij jako mnogo vode, rekao mi je direktor modne agencije čiji sam bila član. Trebalo je kada se vratim da odluče da li sam dovoljno mršava da učestvujem na Pariskoj nedelji mode. Tada sam imala 19 godina, 180 cm visine i mislim da sam imala normalnu težinu za ženu mojih godina i građe. U to vreme već sam imala više od godinu dana iskustava u modelingu i nalazila sam se na 15. mestu na listi najplaćenijih modela. Pa šta je onda bio problem?
Četiri meseca pre toga, imala sam mnogo manje kilograma nego tada kada sam otišal na razgovor. Od mene se očekivalo da zadržim tu nisku kilažu. Jednu od devojka pozvali su na razgovor zbog kilaže, koji nije bio nimalo prijatan, i ja nisam želela da se to desi i meni. Počela sam da biram hranu koju jedem. Počela sam više da radim, druge devojke su mi zavidela, a ja sam verovala da sam na dobrom putu da postanem supermodel. Nisam u potpunosti prestala da jedem, ali sam jela jako malo. Niko nije primetio šta se dešava jer sam živela na drugom kraju sveta, daleko od porodice i prijatelja i mnogo sam putovala. Svakoga dana drugi grad od jutra do mraka, malo sna i malo hrane. Takav način života nije bio održiv. Meseci gladovanja učinili su da verujem da je to ne samo dobra ideja, već i potrebno. Moj agent mi je zakazao razgovor sa nutricionistom, ali ono što je meni bilo potrebno je psiholog. Moja stanje je bilo sve gore. Kada sam se vratila kod svojih roditelja u Kanadu otišla sama kod psihologa. Usledili su meseci terapije.
Danas imam 37 godina i ne bavim se više modelingom. Samu sebe sam iznenadila kada sam prestala da se bavim modelingom. Iznenadilo me je koliko sam prestala da brinem zbog svog izgleda, da se opterećujem kosom, kožom i kilažom. Danas imam normalnu težinu, iako me mnogi i dalje smatraju mršavom. Danas kada čitam o francuskom zakonu i svima onima koji žele da zabrane premršave manekenke, setim se svega i pomislim gde su bili kada su meni trebali. Ne samo meni već hiljadama devojka kojima je obećana ista stvar: Ako budeš dovoljno mršava, imaćeš posao.