Dve žene vuku mršav ženski leš po zemlji, a glava leša poskakuje po prašini. Kada stignu do velike jame, zaustavljaju se, nago telo brzo zaljuljaju u stranu i onda ga bace u jamu. Leš, nalik na skelet, prekriven tankim slojem kože, pada na gomilu tela u raspadanju.
Ovu scenu, snimljenu u koncentracionom logoru Bergen-Belsen krajem Drugog svetskog rata, publika možda nikada ne bi videla da jedan film, svojevremeno stavljen ad akta - nije iskopan iz arhiva, piše srpski NEWSWEEK.
Reditelj supervizor tog filma bio je Alfred Hičkok, a pionir britanskog filma Sidni Bernštajn producent. Film „Stvarni prikaz nemačkih koncentracionih logora“, koji je proleća 1945. godine dobio odobrenje savezničkih snaga, zabeležio je monstruoznu stvarnost zatečenu prilikom oslobađanja iz nacističkih logora smrti, među kojima su bili Bergen-Belsen, Dahau i Aušvic.
Ipak, do avgusta iste godine britanske vlasti sklonile su film. Sve - snimljene rolne, scenario, beleške snimatelja - bilo je stavljeno u kutije i zakopano u arhiv Imperijalnog muzeja rata (IWM) u Londonu. Nov dokumentarac TV mreže HBO "Pašće noć", u režiji Andrea Singera i uz naraciju Helene Bonam Karter i Džaspera Britona, govori kako je posle 70 godina taj izgubljeni film opet oživeo.
U proleće 1945. godine, poslednjih dana rata, britanske, američke i sovjetske trupe napredovale su ka Berlinu. S njima su išli i vojnici koji su prošli obuku za snimatelje - mladi, mišićavi muškarci s cigaretom u ustima i velikim kamerama, nalik kutijama, na ramenima. Stizali su u koncentracione logore u trenutku njihovog oslobađanja da bi snimili potresne scene počinjenih zverstava.
Ubrzo nakon toga pojedinosti o koncentracionim logorima dospele su u javnost. Dana 19. aprila 1945. godine Radio BBC emitovao je kontroverzni izveštaj Ričarda Dimblbija o tome šta je doživeo u logoru Bergen-Belsen, u severnoj Nemačkoj. BBC je najpre odbio da emituje izveštaj, naprosto nisu mogli da veruju da se Dimblbi nije potrudio da ulepša detalje. "Našao sam se u svetu noćne more", rekao je on.
„Mrtva tela, neka od njih u stanju raspadanja, ležala su razbacana po putu i duž izrovanih šina. Sa obe strane puta bile su smeđe drvene kolibe. Na prozorima su bila lica. Koščata, ispijena lica izgladnelih žena, previše slabih da izađu napolje, propinjale su se uz staklo da pogledaju svetlo dana pre nego što umru. A umirale su svakog sata i svakog minuta.“
Čudovišta
Izveštaj je bio toliko šokantan da se nekoliko dana potom Bernštajn, u to vreme vodeći filmski producent i čovek na čelu filmskog servisa britanskog odeljenja za psihološki rat, probio do logora. Ono što je tamo video podstaklo ga je na sledeći korak: dugometražni dokumentarni film koji bi čudovišne nacističke zločine prikazao toliko živo da će biti nemoguće negirati da su se ikada dogodili.
Nakon što su američka i britanska vlada odobrile njegov film, Bernštajn je pažljivo odabrao energičan tim, u kojem su bili montažer Stjuart Mekalister, pisci Ričard Krosman i Kolin Vilis, kao i čuveni filmski režiser Alfred Hičkok. Dobili su samo tri meseca da završe dokumentarni film na osnovu rolni i rolni materijala koji su snimili britanski, američki i ruski kamermani.
"Pašće noć" prikazuje mnoge od tih scena, prepunih stravičnih detalja: mrtva tela razbacana po zemlji, neka na gomilama, a druga poređana kao tepih od ljudskih trupina. Dok kamera zumira, vidimo udove, tanke kao kosti, zapletene međusobno kao klupko. Probijene lobanje. Upale, prazne oči i razjapljena usta, sa zaleđenim nemim vriskom. Ramena, bedra i noge sa opekotinama, posekotinama i prljavštinom.
Vidimo vojnike kako prebacuju mrtve na rame i ubacuju ih u kamione za smeće. Gledamo blizance koji su preživeli groteskne eksperimente doktora Jozefa Mengelea u Aušvicu kako prolaze kroz uzani hodnik od bodljikave žice. I gledamo u oči mrtvih i umirućih u Dahauu, što je montažer filma Džon Kriš opisao kao „pogled u najstravičniji mogući pakao“. Sve to vreme nemačko lokalno stanovništvo stajalo je po strani, a bili su svedoci genocida za koji su tvrdili da ne znaju da se dogodio.
Slike su takve da ćete poželeti da skrenete pogled, ali nemojte. Kao što u pomenutom dokumentarnom filmu kaže Raje Far, jedna od direktora Memorijalnog muzeja holokausta Sjedinjenih Američkih Država: „Filmovi koje su u Bergen-Belsenu snimili britanski kamermani otkrivaju sve nivoe ljudske naravi u mnogo većoj meri nego ma koji drugi filmski dokaz.“
Boljem shvatanju ovih snimaka koji nam bolno grče i srce i utrobu pomažu intervjui s preživelima iz koncentracionih logora, s vojnicima koji su ih spasli i sa snimateljima koji su tamo bili da snime pokolj.
Gomila tela
„Niste mogli da znate da li su mrtvi ili živi“, seća se u dokumentarnom filmu Bendžamin Ferenc, vodnik u Trećoj armiji Sjedinjenih Američkih Država. „Preskočili biste neko telo, a ono bi iznenada podiglo ruku, mahnulo vam. Vladao je totalni haos. Dizenterija, trbušni tifus, svih mogućih bolesti bilo je u logoru. Trulež. Logorom se širio smrad, krematorijum je i dalje radio, a ispred njega ležala su mrtva tela nabacana poput cepanica. Normalan ljudski um tako nešto teško može da zamisli. Zavirio sam u pakao, a to je - ovde.“
Ferenc, kome je kasnije pripalo mesto glavnog tužioca za vreme Nirnberškog procesa, pokušava da ne zaplače: „To nije nešto što možete brzo da zaboravite.“
"Stvarni prikaz nemačkih koncentracionih logora“ predstavlja jedini Hičkokov dugometražni dokumentarni film za koji se zna. Mada je njegovo angažovanje na filmu trajalo samo mesec dana, umetnik je dao svoj trajni doprinos: pomogao je da se napravi osnovna priča i da se naglasi značaj prikazivanja koliko su koncentracioni logori bili blizu živopisnih sela u kojima su nemački civili živeli tokom rata. Želeo je da film bude uverljiv i nepobitan u najvećoj mogućoj meri kako bi obezbedio da masakr 11 miliona ljudi, među kojima je bilo šest miliona Jevreja, nikada ne padne u zaborav.
U leto 1945. godine počeli su da se ruše planovi za „Stvarni prikaz nemačkih koncentracionih logora“. Američka vlada je postala nestrpljiva zbog Bernštajnovog sporog, minucioznog načina rada, pa je povukla svoje snimke i angažovala svog režisera, Bilija Vajldera, da napravi kraći film. Vajlderov film „Fabrike smrti“ premijerno je prikazan u Vircburgu posle jedne operete s Lilijan Harvi. Od oko 500 ljudi u publici na početku prikazivanja manje od stotinu je ostalo na svojim mestima na kraju filma.
Bernštajnov rad je takođe postao politički problem za američke i britanske zvaničnike.
Postignut je dogovor da više nije neophodno da se film završi. „U Nemačkoj se trenutno sprovodi politika u potpunosti usmerena ka tome da se Nemci ohrabre, podstaknu i zainteresuju da prevaziđu apatiju, a postoje i ljudi iz okruženja vrhovnog komandanta koji će reći: ‘Nećemo film o zverstvima’“, navodi se u dopisu koji je Bernštajn primio 4. avgusta 1945. godine iz britanskog Forin ofisa. „Stvarni prikaz nemačkih koncentracionih logora“ bio je sklonjen u septembru 1945, mada su snimci iz tog filma bili ključni dokaz na suđenju nacističkim ratnim zločincima.
Mrtva lica
Pre četiri godine Imperijalni muzej rata počeo je restauraciju i kompletiranje Bernštajnovog i Hičkokovog filma, onako kako su ga oni u početku zamislili, uključujući šestu rolnu filma, koja je ostala nezavršena kada je projekat prekinut. „Pašće noć“ završava se scenom iz sada dovršenog dokumentarca. Velika grupa civila (nije jasno ko su oni) prolazi kroz logor, pored tela u raspadanju koja leže sa obe strane puta. Dok kamera zumira groteskna lica mrtvaca, čuje se glas naratora: "Ukoliko svet ne nauči lekciju iz ovih slika, pašće noć. Ali, zahvaljujući milosti božjoj, mi koji smo živi naučićemo".
Suptilno i majstorski ispričano, „Pašće noć“ prikazuje klanicu koju su u koncentracionim logorima zatekle savezničke trupe i podseća nas koliku snagu svedočenje može da ima. Film je bolno, snažno poglavlje u klasičnom istorijskom viđenju holokausta. Kao što je Bernštajn u jednom intervjuu 1984. izjavio: „Dobio sam instrukcije da snimim sve što će jednog dana dokazati da se ovo zaista dogodilo. To bi celom čovečanstvu poslužilo kao pouka. Što se tiče Nemaca, kojima je film na kome smo radili bio namenjen, to bi bio pravi dokaz koji bismo mogli da im pokažemo. Želeo sam da dokažem da su oni sve to videli, dakle, postoji dokaz pošto sam ispravno pretpostavio da će većina ljudi poricati da se to desilo.“
Piše Ebigejl Džouns/NEWSWEEK