Ketlin Tarnber je imala 25 godina kad je dobila ulogu fatalne žene u filmu Lorensa Kazdana „Telesna strast“ (1981), modernom film noaru u kojem lik koji glumi Ketlin Tarner navodi priglupog Vilijama Harta da za nju obavlja prljave poslove. Pre nego što je otišla na Floridu da snimi ovaj film, Tarnerova se nekoliko godina pojavljivala u sapunicama i radila kao konobarica u Njujorku, piše srpski NEWSWEEK.
„I tako sam se vratila u Njujork bez prebijene pare i počela ponovo da konobarišem“, priča ona svojim karakterističnim promuklim glasom. „Vratila sam se u restoran u kojem sam ranije radila i tamo su me pitali: „Gde si bila? Nismo te videli mesecima.“
„Da, pa, snimala sam film.“ A oni kažu: „U, super! Snimila si film! Kako se zove?“ „Telesna strast.“ A oni me pogledaju ovako (na njenom licu se jasno vide stid i sažaljenje): „To mora da je pornić.“
PREDMET ŽELJA
Razgovaramo u kancelariji iznad repertoarskog pozorišta Berkli, gde Tarnerova igra ženu opasnu na drugi način, liberalnu novinarku iz Teksasa Moli Ajvins, u monodrami pod nazivom "Usijani patriota: Ubitačni duh Moli Ajvins“. Put od zvezde Holivuda do glumice repertoarskog pozorišta bio je manje strmoglav i svesnije odabran nego što se to možda čini. Ona je bila „ta“ devojka, predmet želja punih deset godina pošto je „Telesna strast“ napravila od nje zvezdu (trenutak za pamćenje: Hart, zaslepljen strašću, razbija staklo na vratima da bi došao do nje), do parodije same sebe, pozajmljujući glas Zečici Džesiki u filmu „Ko je smestio Zeki Rodžeru“ („Nisam ja loša, samo sam tako nacrtana“). Ali, za razliku od nekih glumica koje su pre nje nosile taj kostim, ona je proverila rok upotrebe na etiketi.
Sudbina se nekad surovo poigra našim životima. U slučaju Ketlin Tarner, poslala joj je reumatoidni artritis, zbog bolesti je ostala bez kostiju u nožnim prstima, razvod, borbu s alkoholom. Ali njen beg od holivudske iluzije uvek su obasjavala svetla pozornice.
GLUMA NIJE POSAO
"Oduvek sam znala da me neće hteti na filmu kad moj seksepil, ili šta god da je to, bude izbledeo“, kaže ona. Tarnerova je obučena ležerno, ima duksericu i farmerke. Ako i ima tremu, njen duboki glas to nikako ne odaje.
Njeno tumačenje najpoznatije opasnice Edvarda Olbijana na Brodveju 2005. godine donelo joj je poštovanje u pozorišnim krugovima. „Zaslužila sam svoje mesto“, pisala je o ulozi Marte u svojim memoarima „Pošalji ruže sama sebi“ i Brodvej se složio s njom: Čeri Džons, dobitnica Tonija za najbolju glumicu te godine, u svom govoru je rekla da nagrada treba da pripadne Tarnerovoj.
Tarnerova se oprobala i kao profesor - predavala je glumu na Univerzitetu u Njujorku i drugim univerzitetima, gde je, kao i uvek, davala praktične savete. „Ovo nije za studente nego za ljude koji pokušavaju da nađu posao“, kaže.
„Na koledžu se taj predmet zove Gluma u praksi: Ćuti i radi. Kad diplomirate, zove se Nađi taj jebeni posao.“
Gluma nije bila posao koji bi njena porodica odabrala za nju. Njen otac je bio diplomata, kao dete je živela u Kanadi, na Kubi i u Karakasu, i za njega je gluma bila samo jedan korak od prostitucije.
„On je odrastao u Kini“, priča Tarnerova. „Moj pradeda je bio misionar. Mog oca su odgajile dve viktorijanske tetke usedelice i gluma jednostavno nikad nije ušla u njegovu sferu interesovanja... To je bilo prosto nezamislivo. U mojoj porodici nikada niko nije imao bilo kakve veze sa umetnošću.“
Ketlinin otac je umro kad je ona bila tinejdžerka, a porodica se preselila u Misuri, gde su živeli roditelji njene majke. Upisala se na Državni univerzitet jugoistočnog Misurija.
To je bio početak i njenog angažmana u Planiranom roditeljstvu, jednoj od nekoliko organizacija u koje ulaže ogromnu energiju. „Mislim da sam veoma kasno sazrela, bar prema današnjim standardima“, kaže ona.
„Ali kad sam ipak shvatila da će mi trebati kontracepcija i pristup intimnijoj zdravstvenoj zaštiti, postojalo je samo jedno mesto na koje sam mogla da odem - na kliniku. Nismo imali novca za privatnog lekara. Ja sam studirala i skoro da nisam imala šta da jedem. I jednostavno, beskrajno sam im zahvalna. Ovo je način da im nešto od toga vratim".
Tokom godina, krećući se u političkim krugovima, susrela se s Moli Ajvins, novinarkom humoristom, možda najpoznatijom po tome što je Džordžu V. Bušu nadenula nadimak Žbun. Tek pred kraj života Moli Ajvins, umrla je od raka dojke 2007. godine, počele su da provode više vremena zajedno.
ODUŠEVLJENA PUBLIKA
U PREDSTAVI NEMA mnogo dešavanja: Tarnerova ne pokušava da imitira Moli Ajvins, već se šetka po sceni u kaubojskim čizmama i izgovara neke od najboljih rečenica koje je novinarka napisala. Ajvinsova je u šali govorila da njen epitaf treba da glasi: „Nikad nije uradila ništa što bi poguralo njenu karijeru“.
Publika u Berkliju je oduševljena, kao što je bila i publika u Vašingtonu, i predstava će nastaviti da se igra. Kada je reč o njenom novom domu, bar tokom tih nekoliko nedelja, Tarnerova je malo nervoznija. Ona je Njujorčanka do srži. „Primetila sam ovde jedan stav, rekla bih“, izjavila je posle nedelju dana boravka tamo. „Imam osećaj da su ljudi ovde nekako netaknuti. Ma dajte, ljudi, ako nešto nije organskog porekla, ne znači da ćete umreti od toga.“
A to kaže žena koja zna od čega može da se umre.
Piše Šon Elder/NEWSWEEK