Njegovu četvrtu suprugu zatičem u stanu u kojem su živeli među pedesetak kartonskih kutija s njegovim rukopisima. Gospođa Ksenija Šukuljević Marković, odmalena zadojena pozorištem, sada piše knjigu „Zvezde međuratnog beogradskog baleta“.
„Vrlo mi je žao što ne znam šta ću sa svim ovim rukopisima jer i ja ću sutra da odem, u poznim sam godinama, imam 75.“ Srećna je što se posle našeg prvog susreta setila da kupi 10 knjiga „Slobodan Marković, pesnik, slikar“. Zato je i zakasnila na terapiju, ali se snašla.
„Prvi put sam ga videla kad sam imala devet godina. Stanovali smo u blizini. On je prolazio Baba Višnjinom ulicom svaki dan. Mi smo se igrali na zelenoj površini i bila je neka starija žena koja nas je mnogo maltretirala. Tako jednog dana kaže: ‘Bežite, deco, ide Slobodan Marković.’ Svi pobegoše, ostala sam samo ja i neki mali dečko koji nije razumeo šta se događa. Slobodan je prišao, uzeo tog četvorogodišnjaka i krenuo da ga baca u vazduh. Dečak se radovao i kad ga je spustio, poljubio ga je. Bila sam oduševljena njegovom toplinom, nije mi bilo jasno kako je komšinica mogla da nas plaši njime. Tada sam uzela kamen i razbila joj prozor. Brzo sam pobegla kući i sve priznala mami. Komšinica je dotrčala u šlafroku, besna, sakrila sam se u kuhinju, a mama joj je rekla: ‘Sve je u redu, platiću vam prozor, izvinite.’ Posle sam ga viđala s vremena na vreme, jednom kao studentkinja prve godine književnosti. Tamo gde je sada hotel ‘Slavija’ bila je biblioteka ‘Vračar’, a pored nje divan restoran ‘Novi Beograd’. Primetim kako izlazi iz restorana sa Slavom Bogojevićem, čuvenim slikarem. Stala sam i gledala ga, bila sam upoznata s njegovim knjigama, dopadale su mi se njegove pesme.“
LJUBAV U SAMOPOSLUZI
„Ostale su mi te dve slike, upečatljive, sve dok se jednog dana nije pojavio u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, gde sam radila. Došao je s jednim slikarem koji je kod nas imao izložbu i još nije dobio honorar. Zašto je poveo Slobodana sa sobom, ne znam, valjda da svojom harizmom i pričom ubrza isplatu. A Slobodan, kad je video tri kustoskinje, nije progovorio ni reč na tu temu. Taman se bio vratio iz Rusije i rekao nam je kako jednom godišnje ide tamo. Bio je rusofil, pričao nam je o ljudima, predelima, prosipao je takve bisere da smo hipnotisano piljile u njega. Ostao je dva sata i trebalo je da zatvorimo, otpratila sam ga do vrata i na izlazu, počela je bila neka kišica, kaže: ‘Pale su tri kapi, znači da ću doći opet.’ Uletim u kancelariju kod ove mlađe koleginice: ‘Jao, Vera, ja bih ovog čoveka mogla da volim.’ Ona odgovori: ‘I ja!’ Posle mesec dana odem u Beograđanku u samoposlugu da nešto kupim i žurno, pred samo zatvaranje, dojurim do kase, a prodavačica će: ‘Izvinite, gospodin je pre vas.’ Pogledam, a ono - Slobodan. Smeška se: ‘Samo neka Ksenija završi.’ Ponudio se da plati moj račun, ali sam odbila. Kada smo izašli, rekao mi je da je preko puta ‘Nolitova’ knjižara i da bi želeo da mi pokloni neke svoje knjige. Ćutim. Kako sad da kažem neću. Knjižara je već bila zatvorena, ali je on bio uporan: ‘Pokloniću vam knjige, uzećemo taksi i otići do mene.’ ‘A ne, izvolite’, i pokažem na moj novi crveni „reno 4“ koji sam parkirala pored. On gleda i ćuti: ‘Dakle, crveni konj.’ I celog našeg života je govorio: ‘Hajde, idemo crvenim konjem.’
U toku vožnje mi pokaže na mesto gde je nekad bila kafana ‘Složna braća’, tada je bio hotel, na prvom spratu beli salon, i pozove me na kafu. ‘Izvinite, ne mogu, mama me čeka.’ Nastavim da vozim i odjednom, ni danas ne znam da objasnim zašto, parkiram se blizu hotela. I odemo na kafu. Posle ga odvezem do kuće, a on kaže: ‘Dao sam reč da ću vam pokloniti knjige, pa vas molim da se popnete do mog ateljea.’ Pošto je bio divan gospodin, nisam mislila da može da mi se desi nešto loše. Njegov atelje je bio fantastično sređen, pokazivao mi je velike terase, a govorio je kako se sa tog 13. sprata baš dobro vidi gde ja stanujem. Tada uzme i potpiše mi pet knjiga. Ne jednu, nego pet. I ja počnem da drhtim. Jedva sam izdržala tu vrstu širokogrudosti. Kažem mu da moram da idem. On me prati, nosi pet knjiga i opet uđe u auto, hoće da me doprati do kapije, ali izađe i kaže: ‘Ipak ću da vas ispratim do vrata.’ Ja se smejem, nisam se usuđivala da mu bilo šta zabranim, jer takvu vrstu dobrote i milosrđa nikad nisam osetila. Te večeri je upoznao moju mamu, s kojom se fantastično slagao sve vreme.“
PREVARA NAJBOLJEG PRIJATELJA
Iako je Markoni napisao „Prva godina braka - poslednja godina ljubavi, u kojoj se suprotni polovi udružuju u ekonomsku zajednicu“, to u njihovom slučaju nije bilo tačno. Moguće da je mislio na svoja tri prethodna braka. A i Ksenija je u vreme kad ga je upoznala bila udata.
„Bila sam u braku s jednim zagrebačkim rediteljem koji je bio vrlo hladan čovek. Trajalo je to nekih 16 godina, ali smo stalno živeli odvojeno. Režirao je u Mostaru, Sarajevu, čak mi je obezbedio da tamo otvorim muzej, ali nisam htela da ostavim svoj posao i mamu. Posle je dobio angažman u Novom Sadu, pa smo vikende provodili zajedno. Bio je to brak na putovanjima, ali vrlo hladan, odmeren, to je bio prvi čovek u mom životu. Bila sam na drugoj godini studija, a on na četvrtoj godini režije kod Huga Klajna. Cenila sam ga, išla na njegove premijere, ali je sve vreme nekako sve bilo previše ozbiljno. Živeli smo odvojeno - on u Zagrebu, ja u Beogradu. Onda sam podnela zahtev za razvod i šta mislite ko je išao sa mnom na tu parnicu. Slobodan. S jedne strane moj muž Željko Orešković, ja s druge, a sudija će: ‘Slobodane, da li mogu da vas zamolim da sačekate napolju?’ Posle Željko prilazi i pita: ‘Ksenija, možemo li da odemo na ručak?’ Ja onako u pelerini sa skupljenim rukama: ‘Ne, ne možemo.’ A Slobodan me zagrli i kaže: ‘Idemo ti i ja na ručak.’
I odemo u Topčider. U Slobodanu sam otkrila toplinu ljudske duše, imala sam potpuno razumevanje, uživala sam u bogatstvu reči, buđenjima uz gitaru. Odjednom sam bila s čovekom koji ništa ne krije, koji me obasipa lepotom i ljubavlju. Svu moju strogost, koju sam i kroz posao sprovodila, sve-mora-da-ima-fusnote i sve-mora-da-bude-precizno, on je nekako opustio. Slobodanova kuma na našem venčanju bila je Nevenka Urbanova.“
Gledamo fotografije na kojima su Duško Radović i Libero Markoni sa svojim sinovima.
„Sa Duškom se mnogo družio, čak su stanovali u istoj kući, u stanovima koje su dobili od gradske vlasti, preko puta Crkve Svetog Marka. Tada je Slobodan bio u prvom braku, koji se tragično završio jer, dok je on bio u vojsci, tek mu se bio rodio sin, žena je našla drugog čoveka, Slobodanovog najboljeg prijatelja. Mislim da taj užas nikad nije preboleo. Pravo da vam kažem, i ja sam to primila kao tragediju. Kad je Slobodan krenuo u vojsku, pošto je stan bio ogroman, pozvao je svog najboljeg druga koji je bio urednik na Radio Beogradu ‘da mu ne ubace nekog sustanara’. Mislio je da će prijatelj da mu pazi ženu i malog sina jer on ide na samu granicu Slovenije prema Italiji. Godinu dana nije mogao da dobije odsustvo. Pisao je pisma i bio je vrlo nesrećan što je daleko od porodice. Kad se vratio s drvenim koferčetom i probao da otključa vrata stana na drugom spratu, nije uspeo. Pozvonio je kod komšinice, koja mu je otkrila: ‘Žena ti je promenila bravu. Naivčino, doveo si najboljeg druga kod žene, a ona se s njim spajtašila". Pričao je da mu nikad nije bilo teže u životu. Posle je žena podnela zahtev za razvod braka. Čim je to okončano, ona je njihovog sina poslala svojoj majci u Kragujevac. Mislim da je tad otišao u boemiju. Nikad se nije raspravljao ni s tim drugom ni sa ženom. Samo se povukao i neko vreme živeo kod svoje majke.
Ženio se tri puta pre mene i to je bio glavni razlog što nisam odmah htela da se udam za njega. Dva puta se oženio u rasponu od nekoliko godina. Drugi brak je bio sa Emilijom, koja je radila na televiziji. I ona je bila boem, volela je da popije. Dobili su ćerku koja danas živi u Americi, ima sina koji me posećuje kad dođe u Beograd. Taj brak je trajao kratko. Onda je otišao na Struške večeri. Voleo je Makedoniju i često je išao na pesničke skupove. Tu ga je jedan vrlo poznati književnik upoznao sa svojom sestrom. Šta se dogodilo, nemam pojma, ali oni su ga venčali bez ikakvih dokumenata i papira. Upoznao je tu mladu devojku i spanđosao se s njom. Pošto je bio prvi čovek s kojim je bila, tražila je da se uda za njega i on je to ispoštovao. Doveo ju je u Beograd, živeli su na Karaburmi i dobili devojčicu. To je njegovo treće dete.“
Uz slane kolače priča mi Ksenija kako je ipak bio ljubomoran i da mu je to usađeno otkako ga je prva žena izneverila. Nije hteo da je pusti samu kod sestre u Englesku. Hteo je i on da krene iako nije podnosio Engleze i Čerčila. Smeje se dok se seća kako je naočigled dve policajke pljunuo Čerčilov spomenik, pa ga je jedva izvukla, pravdajući ga da je pijan.
LIBERO, ALI STVARNO
„Kao novinar je odlučio da ide na Siciliju iako mu u redakciji to nisu dozvoljavali. Njemu je bilo nemoguće zabraniti bilo šta. Kad donese odluku, onda je to bilo konačno. Hteo je da piše o Sicilijancima koji su se vratili s robije iz Amerike. Tako je na Siciliji proveo tri meseca, redovno slao reportaže iz neke redakcije u Palermu. I tamo je postao Libero Markoni. Imao je veze i s kriminalcima i crkvom. Pričao je da se zaposlio kao ‘đardinjero’, da brine o baštama tih kriminalaca, bogataša, a otišao je i u katoličku crkvu, i to odmah kod glavnog sveštenika. Rekao mu je da je odrastao u manastiru Dečani i taj ga je odmah prihvatio. Predstavio se kao Libero Markoni. A taj njegov posao ‘đardinjera’ u stvari je podrazumevao da osvetljava put brodićima kriminalaca koji su pristizali u luku. Pričao mi je kako je pare skrivao u naramenicama sakoa kad su ga pretresali. Uvek ga je zanimalo nešto protivzakonito, neformalno, da otkriva zašto to ljudi rade. Posle me je vodio da vidim ‘njegovu’ Siciliju. Moja porodica je imala neku malu kuću kod Bara i onda smo išli i to da vidimo. Nije hteo da kola stavimo na voz, želeo je da putuje po Jugoslaviji, pa smo onda seli na trajekt Bar-Bari i onda ‘crvenim konjem’ po Italiji. On je sve znao, navodio me kuda da vozim, nije dao da gledam u mape. Posle smo stigli do Trsta, pa onda preko Slovenije do Beograda. Nikad nije imao vozačku dozvolu iako je vozio perfektno, ali najviše je išao taksijem.“
U knjizi „Pijanci idu dijagonalno“ Markoni piše: „Alkohol... Ja ga poznajem. Upoznao sam ga u Beogradu 1944. kad su ga bombardovali saveznici. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan. On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta!“
Ksenija se priseća bolnih perioda, ali sa osmehom.
„Išao je na lečenje u Švajcarsku, prvo je tamo bio Bojan Stupica, pa posle njega Slobodan Marković. To im je platila država. Zvali su ih ‘državni pijanac broj jedan’ i ‘državni pijanac broj dva’. Inače, postojalo je veliko prijateljstvo između Bojana Stupice i njega. Bojan mu je davao instrukcije, mada je bio druga vrsta alkoholičara. Bojan je posle prešao na pivo, tako se ispomagao. Slobodan nije voleo pivo, nikada oštra pića, samo vino, crveno... Dok je bio na klinici, napisao je i knjigu, a umesto godinu dana, ostao je tri meseca. Vratio se sam, izlečio se. Posle je tokom života izbegavao alkohol. Osim ako ne upadne u grešku. Dobro je znao da ne sme. Kad nije pio, onda je samo svraćao u kafane. Tada dođe i kaže mi gde je sve bio, bojao se da ga neko meni ne ocinkari. Obilazio je kafane i sam sebe krotio. Za 11 godina našeg života dva puta je pao u alkohol. Jednom se to desilo u mom muzeju. Došao je na otvaranje izložbe i u belim papirnim čašama bilo je piće. Pitao me je: ‘Šta je ovo?’ "Sok od jabuke", rekoh, tako mi je ličilo. Šta god da pije, on je pio na eks. Ispostavilo se da je bilo belo vino: "Ksenija, ovo je vino, sad sam gotov". Nije smeo da lizne alkohol. Govorio je: ‘Ako popijem kap, prelazim u ocean.’ Onda sam shvatila koliko je važno da vodim računa jer je to kod njega bilo kao neka infekcija. Kada dođe na vrata, ako nismo bili zajedno, brzo ga poljubim i počnem da ga grlim, a u stvari hoću da omirišem da li je popio. On me gleda: ‘Dobro, dobro, jesi li proverila?’ A ja sam se plašila kad sam spoznala šta je to, pa sam morala na neki način da ga špijuniram. Kad je padao u alkohol, to je bilo strašno. Nisam odmah mogla da ga odvedem u bolnicu, čekala sam po dva-tri dana dok smislim kako da ga prebacim. I onda kažem - idemo kod Mike Alasa. On pristane, a u međuvremenu zovem moju drugaricu Budimku, koja je radila na klinici za lečenje alkoholizma, da javim da stižemo i da se pripreme. Ona mi je mnogo pomogla. Tamo su ga oporavljali. Kao vozim kod Mike Alasa i odjednom skrenem ka klinici. I tako pijan on vidi i kaže: ‘Ne skreće se ovde za Miku Alasa.’ Parkiram se kod klinike i onda ga dvojica iznesu.
Najteže mi je bilo kad dođem da ga obiđem sutradan, a oni mu vezali i noge i ruke, što drugima nisu radili. Znali su da bi pobegao. A on me onako pogleda i kaže: ‘Ksenija, ovo nije fer.’ Zamislite, ne grdi me, samo kaže: ‘Nije fer.’ Na toj klinici nisu zaključavali vrata, nego su skidali bravu jer su znali da bi Slobodan ukrao ključeve. Posle se strašno stideo tog perioda. Kad ode u kupatilo da se osveži, ja mu kažem: ‘Ako se ponovi, spavaćeš tu.’ Bila sam stroga, ali šta mogu, nisam bila navikla na to, niko u mojoj porodici nije pio. Za umetnika je važno da ima okruženje koje ga razume i koje je u stanju da istrpi sva njegova raspoloženja. Kad bih mu nešto zamerala, u smislu ‘šta ćeš tamo, što gubiš vreme’, on me pogleda i kaže: ‘Ksenija, je l’ zaboravljaš kako se ja zovem? Ja sam slobodan.’“
BEKSTVO OD SMRTI
Uprkos toj boemštini, uvek je bio pedantan. Stalno je slagao odela i košulje i nosio ih na hemijsko čišćenje. Nigde nije išao bez mašne ili kravate. Govorio je da, kad je oblačenje u pitanju, pesnik uvek mora da poštuje formu.
„Retko je sa mnom išao u kafane, jedino je voleo kod Mike Alasa. To je bila skromna kafana, kad sam ušla u kuhinju, samo što me šlog nije strefio. A uvek kad smo ručali s Kočom Popovićem i njegovom ženom Lepom Perović, tražili su da se donese pečeno prase iz pečenjare i da se seče tu pred nama. Koča je bio vrlo interesantan, mnogo je ćutao i posmatrao nas. Posle su nas pozvali u svoju vilu. Između ostalog, Slobodan je išao kod Mike Alasa jer je on kupovao njegove slike. I kad sam pravila izložbu posle njegove smrti, imala sam malo slika, ali sam zvala Mikinu ćerku, ona mi je donela u opštinu Vračar 18 slika i s ovima mojima smo napravili izložbu. Bilo mi je strašno žao što nisam imala neke velike pare da otkupim te slike.“
Tu razgovor prekidaju Ksenijine suze. Ćutimo.
„I tad sam plakala kad sam joj vraćala slike. Mislila sam u čijim li će rukama završiti. Onda mi je Mikina ćerka poklonila jednu, evo je ovde na zidu.
Novac mu je bio najmanje važan. Toliko ga je rasipao, i kad je imao i kad nije. Dok je bio u Borbi, znao je da za veče potroši platu po kafanama. Bio je neverovatno širok čovek. Voleo je da poklanja, da čini što niko nije činio. Posle je uz mene promenio taj način života. Kad je počeo da živi sa mnom, ustajao je u pet sati ujutru da bi radio. Uzme mašinu i zatvori vrata od trpezarije. Znao je ujutru da uzme gitaru i krene da me budi: ‘Pred Senkinom kućom, nane, vodenica. Senka mi je suđenica...’
Moja majka ga je mnogo volela i imali su divan odnos. Možda zato što mu je nedostajala roditeljska ljubav. Njega je podizala baka. Roditelji su mu se brzo rastali, kad je imao tri godine, majka je imala 16 godina kad ga je rodila u Skoplju, gde mu je otac službovao. Posle je dobio prekomandu, pa su godinu dana živeli u Ljubljani, ali pošto se njegov otac opredelio protiv kraljevine, ražalovan je i otišao je u novinare. Čim su se razveli, majka Jelena ga je poslala kod svojih u Peć i tamo je bio do početka rata. Imao je sreću što je rastao pored takvih bake i deke. Deka je jedno vreme bio konzul u Turskoj. Baka je bila rođena Beograđanka, inače polu-Nemica, a deda je bio lekar, školovao se u Minhenu, tako da je Slobodan progovorio na nemačkom. Rastao je između dva manastira - Pećke patrijaršije i Dečana. I kad god mu se kasnije dešavalo nešto dramatično, a toga je, fala bogu, bilo, on je išao u Dečane. Vodio me je da mi pokaže planinu Čakor, gde su ih 1941. potrpali u kamione, on je imao trinaest godina, iskočio je iz kamiona u provaliju i izbegao logor. Povredio se, ali je ostao živ. Pred zoru je uspeo da se vrati u Peć i zakucao je na vrata jednog Albanca, njihovog prijatelja. Kad ga je video krvavog, on ga je smestio na tavan i tu je proveo nedelju dana. Pošto ga je zalečio, organizovao je da ga prevedu na slobodnu teritoriju. Uspeli su da jave majci i došao je u Beograd 1941. Ali nije mirovao. Išao je na železničku stanicu, gde su bili nemački tenkovi, i lepio crvene petokrake. Govorio je nemački i mislili su prvo da je njihov, ali su ga posle uhapsili i sproveli u logor na Banjici. Onda je to saznala njegova majka i tad ga je otkupila zlatninom, dala je zlato glavnom inspektoru, koji je rekao: ‘Ne smem da ga pustim, ali će ići u logor za prevaspitavanje srpske mladeži u Smederevskoj Palanci.’ Tamo je bio Puriša Ðorđević, Skale Mitić... Tu je izdržao godinu i tri meseca i samo je gledao kako da pobegne. Onda ga je Puriša odgovarao da ne beži, a on je rekao: ‘Uvek ima šanse za bekstvo.’ I pobegao je. To mi je skoro Puriša pričao kad smo bili na Kolarcu.“
Posebno poglavlje u mnogobrojnim Markonijevim prijateljstvima zauzima Desanka Maksimović.
„Bili smo na nekoj izložbi u Srpskoj akademiji nauka i na prijemu ona sedi s nekim ljudima. Kad ga je ugledala, onako, kao preteći prstom, pokazuje mu da dođe. Oni ljudi ustaju smesta, mi sedamo, on me predstavlja: ‘Ovo je moja Ksenija.’ Desanka me odmerava: ‘Sutra u pola 11 kod mene na peti sprat.’ Stanovala je preko puta Beograđanke. Slobodan joj je doneo neke silne knjige, a ona me je procenjivala: ‘Slobodane, mnogo puta si se ženio i sad si našao Kseniju, nemoj slučajno opet nešto da napraviš.’ Strašno su se voleli, sve joj je pričao. Imala je neku strogost, a on je pred njom bio manji od makovog zrna.“
STO LUDIH RUČKOVA
Čim su počeli da žive zajedno, Slobodan je preuzeo kuhinju. Odmah je primenio bogato iskustvo stečeno po svetu, gde se družio s najboljim kuvarima, a na brodskom putovanju od Crnog mora do Marselja čak je spremao hranu bogatim turistima. Sve svoje gastronomske avanture smestio je u knjigu „Sto ludih ručkova Libera Markonija“. Ksenija pokušava da nađe jedini primerak te knjige, ali ga ne nalazi odmah. Počinje da se trese, strah ju je da se nije zagubio, ali posle polusatne potrage po ogromnoj biblioteci uočavamo tvrde crvene korice knjige, koja je početkom sedamdesetih bila apsolutni hit.
„Svakog dana je kuvao, nije dolazilo u obzir da se jede nešto od juče. U cik zore je išao na pijacu i sve što kupi, ređao je po kuhinjskom stolu, odmah je počinjao pripremu nikad jednostavnog obroka koji je završavao oko tri, kad se vrati iz redakcije. Nikad nisam postavila sto, on je to radio, aranžirao, birao stolnjak, tanjire, escajg, svako jelo imalo je svoju postavku.“
Miloš Crnjanski je mnogo uticao na njegov život iako su se samo jednom sreli.
„Kao mlad urednik nedeljnika Naš vesnik 1954. godine prvi je objavio poemu ‘Stražilovo’ Miloša Crnjanskog, koji je tada bio državni neprijatelj broj jedan. Odmah su ga priveli na saslušanje u Savezni komitet omladine, ali on je bio neuništiv. Počne da im recituje ‘Stražilovo’. Prvo su bili u čudu, a onda su počeli da ga šamaraju i rekli mu da se gubi i da više ne može da bude urednik. Bio je srećan, sišao je u park na Tašmajdanu i stegnutih pesnica skakao: ‘Da nikad, nikad, nikad više ne budem urednik.’ I to je održao do kraja. Posle je vrebao Crnjanskog, koji je stanovao tu blizu, iznad kafane ‘Vltava’. I jednog dana mu se javio. Crnjanski nije voleo da se druži, ali mu je rekao: ‘Znam ja za vas, Slobodane, sad je trenutak da me provedete vašom Čuburom.’ I onda ga je Slobodan vodio po mestima, kafanama i najviše mu se svidela ‘Čuburska lipa’. Danas njih dvojica počivaju u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana.“
PESNIK JE UBIJEN
„Kad je otišao na nebo, plašila sam se šta će biti s njegovim ateljeom, slikama, sa tri hiljade knjiga koje sad čuva opština Vračar u nekom magacinu. Tamo su i neke njegove stvari, tri stilska ormana koje mu je poklonio Vjekoslav Majer, veliki zagrebački književnik koji ga je voleo kao sina. Tamo su i fotelja, stilska komoda, ali to su bolna pitanja. Išla sam nekoliko puta da obiđem taj magacin, a poslednji put umalo nisam umrla. Ušla sam unutra, u te dve sobe svuda crvena prašina od cigli jer su valjda menjali prozore. Prašina i po stvarima i po slikama. Nikad nije došlo do osnivanja njegovog muzeja iako su mi obećavali. Arhitekta Paja Krunić, koji je bio gradonačelnik, to je stopirao, a Slobodanov atelje je dao pesnikinji Radmili Lazić. Znala sam da ona to neće znati da ceni i onda sam brzo organizovala da se popiše ta imovina i stručnjaci su to proglasili pokretnim kulturnim dobrom značajnim za državu. Posle je Arhiv Srbije preuzeo sve rukopise. Pokušavala sam da napravim legat Slobodana Markovića, ali ni to nije išlo.
Tog 30. januara 1990. trebalo je da idemo kod naše kume Mire na večeru u osam sati. Bio je u ateljeu, radio je, čekala sam da dođe. U devet sati zove naša zajednička poznanica: ‘Primite moje saučešće.’ Ja u šoku: ‘Molim vas, nemojte da zbijate ružne šale.’ Ali Radio Beograd je objavio da je poginuo Slobodan Marković. Zovem moju Miru, koja negoduje: ‘Ma daj, možda i ta pije pa ti je svašta napričala, stižem.’ Palim crvenog konja i idemo u Urgentni, imala sam neku malu nadu. Nije vredelo. Nađen je na stepeništu između petog i šestog sprata, mrtav. Iako je njegov atelje bio na 13. spratu, a on nikada nije išao peške i lift je radio... Nije pio. Nađen je bos, razdrljen, sroljanih pantalona, nikad on tako ne bi izašao iz kuće. Sve mi je to bilo sumnjivo. Pretvorila sam se u Šerloka Holmsa i to me je možda spaslo. Sve sam istraživala, detaljno, nisam verovala u zvaničnu verziju. Jedna gospođa s petog sprata koja je u tom trenutku šila na mašini čula je neki udarac, neko joj je lupao na vrata, otvorila je i videla Slobodana kako leži. Tu ima 18 stepenica, sve sam ih prebrojala, više puta. Mislim da je već bio udaren. Neko mu je nešto uzeo iz ateljea što mu je bilo dragoceno. Nije slika, ni obična stvar ni dragocenost, ne znam šta je, i onda je on jurio da ga uhvati. Slikar iz ateljea pored je čuo, mada nije reagovao, Slobodana kako viče: ‘Ne dam, vrati mi, ne dozvoljavam!’ Čak kaže da su se čula dva glasa osim Slobodanovog. I ja sam ceo taj izveštaj otkucala na pet strana i dala sudu. Pao je na leđa, a imao je udarac i na čelu. Tražila sam obdukciju, koja je pokazala da je on prvo bio udaren, pa da se onda skotrljao. Pošto sam vodila tu istragu, išla sam kod njegove majke da joj kažem, a ona je rekla: ‘Prestani, ja sam mu majka, ti si mu samo žena. Gotovo je, poginuo je, sahranjen je u Aleji velikana. Tačka. Nemoj da praviš cirkus.’ Imala sam utisak da ona zna nešto o tome što mu je uzeto, da su u pitanju bili neki dokumenti, neki papir. Nisu to bili klasični lopovi. Znala sam da nije slučajno pao i nastavila sam da istražujem taj događaj od 30. januara 1990.
Negde u maju spremam se za posao, silazim niz ove stepenice, bila sam u crnini, nosila sam neke fascikle. Kad sam došla na prvi sprat - vrata zatvorena, što nije bilo uobičajeno. Osetila sam da je neko tu, da me čeka. Videla sam to primitivno žuto lice, male sitne oči, kezio se. Bacim fascikle i tašnu, strčim niz stepenice i uhvatim ga za gušu. On drži metalnu kuglu u ruci, počnem da vrištim i komšija Dragan iz partera, koji je slučajno bio kod kuće, izleće i kreće na njega, počinje da viče i ovaj beži. Trčali smo za njim, ja u štiklicama, bilo je oko pola deset ujutru, i neki radnici u mantilima stajali su na ulici i pušili. Vikala sam: ‘Držite lopova’, ali je pobegao. Taj je hteo i mene da se reši, da ne istražujem ko je ubio Slobodana, ali su me svi prijatelji, moje koleginice iz muzeja, pa i ovi iz suda savetovali da se manem toga: ‘Slobodana ćeš sačuvati ako ne budeš to istraživala, ako ti poživiš.’
Nisam više istraživala. Bilo je gotovo.
Piše Aleksandar Đuričić /NEWSWEEK